Одело и обућа заточеника

Покраjинска Комисиjа jе преслушавањем многих сведока утврдила, да су заточеници код самога уласка у логор III били свестрано опљачкани од стране jасеновачких усташа. Редовно jе пљачкано, већ код самог доласка вагона са заточеницима на станицу Јасеновац. Усташе су упадале у вагоне и тамо пљачкале златнике, налив пера, новац, покриваче и све боље и вредниjе делове одела и обуће.

Та прва пљачка вршена jе на своjу руку од поjединаца из усташке пратњн. Према исказу сведока Јакоба Данона, усташе су при томе заточеницима говориле, да се о овоме никоме ништа не говори. Затим jе настала бесомучна туча заточеника и сврставање у редове, па у наjчешће случаjева и везивање заточеника. Тако везаних руку заточеници су морали трчећим кораком да одjуре до усташког табора у селу Јасеновцу, или у другим случаjевима, до усташког заповедништва у логору броj III – а то jе значило и у jедном и у другом случаjу од 2 до 2 ½ км. Сведок Срета Поповић, козметичар из Осека, у своме сведочком исказу навађа да су транспорт, у коме jе он приспео у Јасеновац, на jасеновачкоj станици преузеле усташе из jасеновачке посаде. Усташе су биле све на коњима, а њима су наредили да иду трчећим кораком. Успут су усташе заточенике тукле корбачима и штаповима.

На сличан начин дочекивале су и пратиле усташе и све друге транспорте заточеника, коjи су свакодневно са разних страна пристизали у логор. Пошто су заточеници већ прво опљачкани код доласка у логор од поjединих усташа већ на станици – сада jе пред табором односно заповедништвом логора обављен темељан преглед пртљаге, џепова и одела. Одузете су све ствари од вредности, па и све ситнице и новац. И то одузимање jе делом као пљачка поjединих усташа, а делом као прописани начин поступка са заточеницима пред улазак у логор. Све одузете вредности, сатови, венчано престење, ланци за сатове, налив пера, лиснице и новац стрпани су у jедну кесу, а на кеси jе означавано име заточеника.

Ако се коjем од присутних усташа неки сат или прстен случаjно свидео, кеса jе бачена у страну и касниjе jе усташа из те кесе издвоjио и узео онаj предмет, коjи му се свиђао, а име заточеника jе забележено, па jе из бараке или коjег другог места, то име прозвано и таj заточеник jе био намах убиjен.

Исто тако, ако jе неки заточеник имао лепу кравату, иглу на кравати, рукавице, марамицу, шал, ципеле или било коjи други део одела и обуће – а некоме од усташа се то свидело – био jе исто тако jош исте ноћи са првог коначења прозван.

Такав несрећник имао jе да захвали или коjем делу одела, обуће или накита, коjи jе случаjно у логор собом понео за своjу мученичку смрт.

Топли покривачи, топла одела, резервно рубље, топле капе, рукавице и одела – све jе то одузимано код уласка у логор, а заточеницима остављано оно, што jе лакше, безвредниjе и незнатниjе. Тако су они заточеници, коjи су стизали из других полициjских затвора већ са исцрпљеним и упропаштеним прљавим и безвредним оделима остављани у своjим оделима, а други заточеници у бољим, читавиjим и очуваниjим оделима пресвлачени су и до голог, те им jе из логорског складишта давано друго оделе и рубље. Но то, што су примили у замену за своjа добра одела и рубље, били су само дроњци и безвредне крпе. Намах су се људи преобразили и постали жалосна страшила за саме себе и своjу околину. Невероватано ружне и смешне поjаве, правих, до малочас људи, замениле су циркуске прње, коjе се иначе употребљаваjу само као страшила за птице у вртовима. Мушкарцима су давани делови одеће или рубља сељанки и сељака поубиjаних и пресвучених, ко зна када и где. У логорском складишту робе, пацови су изгризли наjвеће делове тога, можда некада и неисцепаног рубља и одела, а усташе су то употребљавале и давале за одећу нових заточеника.

На место ципела и добре обуће, коjу су заточеници морали изувати, добиjали су поцепане и прогрижене опанке, скрпљене негде у неком забаченом горском селу, од аутомобилске гуме.

То jе било одевање и одећа заточеника, коjи су са пресудама пристизали на одређено време у радне логоре и поправне логоре у Јасеновац. Њихову добру одећу и обућу, њихове покриваче и резервно рубље, као и рубље самих заточеника, усташе су међусобно делиле. Оно што нису поделиле и што им се ниjе свидело, одлагали су, и инвентарисали, те спремали у такозвани магацин одеће.

Тако jе било са одевањем, одећом и обућом заточеника.

А код притвореника и оних безброjних великих група коjе су као припадници «непоћудних» по вери и народности долазили масовно у логор – питање одеће решавано jе на сасвим прост и jедноставан начин. Све оне групе, коjе су стизале у логор и убиjане у масовним злочинима, биле су по групама гробара пред само сахрањивање у земљу, свучене до голог, односно до само jедног комада рубља.

Њихова одела, њихово крваво и жалосно рубље, њихове капе и ципеле, сељачки гуњеви, опанци и ципеле – дечиjа оделца, дечиjе кошуљице, ципелице или опанчићи – све jе то сабирано и бацано на гомиле, те колима одвожено на сортирање и даљњу расподелу у тзв. «Крпару». У «Крпари» jе било запослено редовно око 40 заточеника, коjи су свакодневно примали нову робу нових таj дан или ноћ поубиjаних група од по неколико стотина нових жртава.

Примљено одело, рубље и обућа, ови заточеници имали су да очисте од крви и делова размрсканог тела, па затим да обаве одабирање у више праваца.

Сведок Иван Даниловић, кроjач из Јамене, у своме сведочком исказу, рад у крпари описао jе овако:

«Ја сам као кроjачки маjстор успео да се као заточеник у Јасеновцу између нас 374, колико нас jе Јаменаца дотерано у Јасеновац, извучем и да будем распоређен у такозвану «Крпару». Приjавио сам се као кроjач и изjавио спреман и способан да распознаjем тканине. Успео сам тако да у ову групу увучем jош око 20 Јаменаца и Адашевчана из Срема. Сматрали смо таj посао у крпари мање напоран и мање опасан, jер jе у то време, у jесен 1942. године, било свакодневно масовно убиjање заточеника у Градини и исто тако масовно убиjање и клање заточеника на Гранику.

Моjе одељење, такозвана «Крпара», имало jе за задатак, да одећу и рубље, те обућу побиjених жртава коjе су гробари свлачили сортирамо. Сваки комад одела, обуће и рубља пажљиво смо прегледали и оно што jе било читаво и здравиjе, односно jаче, остављали смо на jедну страну; оно коjе jе било стариjе, лошиjе и поцепано, стављали смо на другу страну. Онда смо ово, коjе смо пронашли као читаво и боље, опет делили, посебно на jедну страну вунене предмете, на другу страну платнене, памучне, ланене и кудељне; па онда смо опет делили мушку одећу на jедну страну, женску на другу, а дечиjу на трећу страну. И све оно што jе тако оцењено као способно и добро за даљњи износ, отпремано jе у праоницу и одатле у магацин одеће. А све друго паковано jе у велике бале, пресовано и отпремано вагонима на творничку прераду. Исто тако смо сортирали и обућу по величини и врсти.

Ми крпари радили смо у jедноj сељачкоj кући у дворишту у селу Градини покраj jедне велике тополе. Ту тополу и данас смо видели на самом ушћу реке Уне у Саву, на босанскоj страни. Док смо jедну робу тако обрађивали и паковали, видели смо свакодневно огромне поворке мушкараца,жена и деце, како долазе дубичким друмом и на превозу се пребацуjу са славонске стране нама на босанску страну и улазе право у jедан шљивик. Таj шљивик заточеници на раду у крпари иронично су називали «Златни врт». Усташе су ономе народу, оним масама Срба, Цигана и Јевреjа, коjи су као притвореници допремани у Јасеновац на стратиште, па су данима у логору III-Ц изгладњавани и мучени на сваком невремену, без воде, без хране и у блату, у муљу људских изметина и подводног расквашеног терена, тим великим групама овако на муке удареног народа, приступале су усташе и саопштавале им, да се из жица по вишем налогу пуштаjу напоље, али да их се не пушта натраг своjим кућама, него ће бити распоређени на брање шљива, на кување пекмеза, на неке пољопривредне радове – већ према годишњем добу и физичкоj кондициjи. Усташе су вешто измишљале начине запослења како поjединци не би насели, поверовали и не би посумљали, да одлазе у смрт. Тако су ови jадници, и целе породице са децом преваром били срећом озарени и са задовољством примали саопштења, како се из Содоме и Гоморе логора III-Ц избављаjу и одлазе на рад. Тако се даде разумети оно мирно и блажено одлажење на стратиште читавих колона уверених да су смрти избегли и да ступаjу срећниjу сутрашњицу, док jе заправо ово био последњи њихов ход на сопственом спроводу. И док jе скела превозила по jедне из одређене групе однеколико стотина затвореника, дотле су други већ превезени чекали у ономе шљивику, да се и сви остали превезу, па су тамо тако чекаjући безбрижно и радосно чаврљали и са страхом гледали на своjе мучилиште, на логор III-Ц, одакле су се, како им jе изгледало, срећно извукли.

Зато што су готово све жртве у томе шљивику махом показивале знаке расположења онакве, као када човек осећа да jе пребродио животну опасност и када га обузимаjу извесни осећаjи сигурности и нада у боље, заточеници су назвали то место у шљивику – где су прикупљане жртве непосредно пред убиjање и где су безбрижно проводили последње минуте у животу пред наjстрашниjу мученичку смрт – ЗЛАТНИ ВРТ.

Ми сво видели одакле нам свакодневно пристиже роба за сортирање и паковање, но ипак смо хтели да се уверимо да jе, на пример, она роба коjу данас обрађуjемо, прошла дан раниjе покраj нас на живим људима, женама и деци. Зато смо се нас неколико кришом договорили и уочили неки упадљив део одеће или закрпе неког детета или жене. Показали смо таj део одела jедан другоме и у мислима га запамтили. Сутрадан, када смо обрађивали робу заиста смо нашли таj, у памети, забележени део одеће. То jе био сигуран доказ да jе она група коjа jе дан раниjе онако безбрижно, покраj нас пролазила и у шљивку (у златном врту) улогорена, баш те ноћи поубиjана. Свако jутро када смо се са ноћишта враћали, на нашем стоваришту jе било довежено нове гомиле од по 5 до 10 кола крвавог одела и рубља…»

Некада су неки од заточеника запослених у крпари, или заточеника запослених као гробари, сакрили по коjи део одела или рубља, коjе су са побиjених жртава скидали односно у крпари сортирали. Такав део одела или рубља, односно обуће, крпари и заточеници су продавали или додавали другим, напола голим заточеницима, или задржавали за себе и то jе уjедно био и jедини могући начин коjим су се заточеници одевали и обували.

Исто тако су заточеници у логору са мртвог детета, коjи jе умро, и кога jош из настанбе или са посла, где jе jадник завршио, су гробари однели – свлачили кришом боље делове одела или изували бољу обућу и на мртвога навлачили и обували му стару поцепану одећу и обућу. Та недозвољена трампа са мртвацима и крађа одела и обуће побиjених другова била jе jедини извор занављања и побољшања у одевању у дроњке одевених заточеника.

Но, таj jе jедини могући начин био и опасан, па су многи другови крпари платили главом ове смеле подухвате.

Усташе су групе гробара и групе крпара поубиjале редовно после навршених 3 месеца рада као гробара односно крпара. То зато, jер су и гробари и крпари знали и видели масовна убиства и могли да оцене величину и броj жртава побиjених у масовним злочинима. А усташе су настоjале да сва своjа крвава дела, а нарочито масовно убиjање и клање стотине хиљада невиних притвореника Срба, Јевреjа и Цигана у Градини и на Гранику, те на гробљима и стратиштима логора Јасеновца – сакриjу и трагове затру. Зато jе требало и гробаре и крпаре после извесног времена поубиjати и заменити новим групама, новим гробарима и новим крпарима.

Сведок Иван Даниловић у своме сведочком исказу наводи да jе из његове групе крпара данас жив само он, и да jе чуо да jе жив и неки Адлер из Славонског Брода, а цела његова група поубиjана jе после 3 месеца рада у крпари, док се он чудом и случаjем спасао из покоља крпара, а касниjе се спасао бекством и из логора.

Ретки су зато данас живи сведоци, коjи би могли нешто више о оделима и одевањима заточеника да посведоче.

—————————————————————————————————————-

< Масовна убиства у логору број III          Садржај          Храна заточеника >