ОДБРАНОМ СТЕПИНЦА ПОНОВО УБИЈАЈУ СРБЕ: Српски научници критикују покушаје хрватских историчара да умање кривицу надбискупа

Греси Алојзија Степинца су такви и толики да се он не може рехабилитовати, јер би то био нови злочин према онима чији су животи угашени на најсвирепији начин у геноцидној НДХ свесрдно подржаваној од Римокатоличка цркве и надбискупа Степинца.

Аутори: Љ. Б – В. Ц. С. – 13. 10. 2023. у 20:00

Овако академик Љубодраг Димић коментарише наводе хрватског историчара Хрвоја Клaсића који је у интервјуу за наш лист рекао да не постоје докази да је загребачки надбискуп одговоран за ратне злочине, јер их није ни чинио ни подстрекивао, већ да има само моралну одговорност, јер се није довољно гласно противио. Такође, Класић је рекао да је Степинац после првобитне подршке новој усташкој власти долазио у сукоб са поглавником Антом Павелићем.

Томе се академик Димић, историчар који годинама проучава улогу Степинца у геноциду у НДХ, супротставља научним чињеницама које показују да је Степинац давао пуни духовни легитимитет усташкој творевини и њеном поглавнику, а у настанку НДХ он је видео „руку Божју на дјелу“.

НДХ је по свом уређењу и спољнополитичкој оријентацији била блиска нацистичкој Немачкој, а ту је државу од првог до посљедњег дана Степинац подржавао, он и Католичка црква давали су јој морални и политички легитимитет – каже академик Димић. – У питању је држава и режим одговоран за геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима. Римокатоличка црква је подржавала ту државу чија је политика била да у њој може живети само један, хрватски народ. Та држава добија своје место у оквиру Хитлеровог „новог светског поретка“. Део свештенства је најдиректније најављивао, а затим и спроводио политику геноцида, а на њиховом челу је Степинац, њему су одговорни за своје поступке.

Димић наводи да постоје извори који сведоче о Степинчевом заузимању за Јевреје и Србе, али никада није интервенисао када су ти народи масовно одвођени у логоре и тамо сатирани. Заузимао се за оне који су прешли у римокатолицизам, али никада није доводио у питање право државе каква је била НДХ да спроводи своје расистичке, геноцидне законе према Србима. Још истиче да постоје и извори о томе да је од њега потекао предлог да се око 250.000 Срба насилно прогна из НДХ, што је – директни геноцид.

Поред релативизацијe улоге Алојзија Степинца у злочинима над Србима, која се води већ више деценија, и део је шире кампање која има за циљ да се рехабилитује улога Римокатоличке цркве и Папе Пија XII у Другом светском рату, на шта указује академик Димић, интригантни су и наводи Класића о улози патријарха Варнаве и владике Николаја Велимировића, који су и у логору били овлашћени.

– Тренд из времена комунизма да се жртве и џелати некако ставе у исту раван, а по могућности и да замене места, нажалост, и данас је присутан, посебно у хрватској историографији и хрватској јавности – коментарише проф. др Јован Јањић. – Хрватски историчар Хрвоје Класић каже, за српске новине, да Степинац „никада није похвалио ни Хитлера, ни нацизам, док је патријарх Варнава именом и презименом хвалио Хитлера, а владика Велимировић га упоређивао са Светим Савом. Нимало ни научнички, ни достојно историчара.

Јањић појашњава да Степинац, ако није јавно хвалио Хитлера и нацизам, јесте био у њиховој служби.

– А то је много више до „јавног хваљења“ – поручује наш саговорник. – Хвалио је он усташки режим, о чему постоје документовани докази, режим који је чинио тако страшне злочине, који спадају у најужаснија масовна убијања светске историје, како их је описао високи чиновник Трећег рајха Херман Нојбахар.

Јањић истиче да Степинац није био нацистички затвореник, он је, чињењем или нечињењем, био војник немачког нацизма, односно његовог најбруталнијег огранка – хрватског усташтва, који је он духовно надахњивао, и изузетно активни војник, чак највиши „официр“, римокатоличког прозелитизма на подручју НДХ.

– А Свети владика Николај Велимировић био је затвореник у нацистичком логору и жртва нацизма – каже Јањић и пита:

– Па, како се онда може имати имало моралне куражи да се истински хришћански светац као што је владика Николај и духовни отац џелата, слуга нацизма, какав је био Степинац, уопште упоређују?!

Јањић наглашава да ни патријарх Варнава (отрован 1937. године), ни Свети владика Николај нису хвалили Хитлера за оно што је радио са нацистичких позиција.

Он појшњава:

– Злурадо се конструише прича да је владика Николај тобоже фирера Хитлера упоређивао са Светим Савом. Док су Енглези – Черчил лично – одавали признање фиреровој храбрости у његовој борби за „немачко срце“, између два светска рата најугледнији српски епископ Николај, у једном предавању, 1935. поменуо је покушај тадашњег вође немачког народа да учини подвиг који припада светитељима, па се то отуда и показао као пропали покушај. Никаквог поређења није било између великог српског и источнохришћанског светитеља Саве, с једне стране, и „библијског Антихриста“, како је управо владика Николај на почетку Другог светског рата назвао Хитлера, с друге стране.

Ругање српским жртвама

Историчар проф. др Милош Ковић каже да се, уз часне изузетке, данас у Хрватској примећују углавном две струје, које суштински настављају две старе традиције:

– Једна, проусташка, отворено негира геноцид. Друга, протитовска и крлежијанска, која се овде представља као југословенска и толерантна, прикрива његове праве корене и размере. Прва Степинца сматра светитељем; друга га на различите начине оправдава. Док први тврде да су у Јасеновцу у ствари страдали Хрвати, други умањују број жртава овог логора са 500.000 – 600.000 на око 100.000 до 120.000. При томе се пажљиво пази да се Јеврејима не пружи повод за незадовољство, па се умањују само српске жртве. Порицање Холокауста и законски је кажњиво у 16 европских земаља, али свака поруга српским жртвама је, међутим, дозвољена и добродишла.

И историчар Милан Кољанин, такође, сматра да је неспорно да је надбискуп Степинац био духовни ослонац усташкој НДХ, заједно са римокатоличком хијерархијом и највећим делом свештенства, при чему су припадници фрањевачког монашког реда имали посебно нечасну улогу:

– Надбискуп Степинац је одмах по проглашењу НДХ афирмисао њену државност и поздравио вође као представнике највише државне власти, прво Славка Кватерника, а затим Анту Павелића. Није случајно да је он једна од првих личности са којом се Павелић састао по повратку у Загреб, 16. априла 1941. То се догађало док је још трајала осовинска агресија на Краљевину Југославију, чиме је Степинац прекршио заклетву верности и фактички починио чин велеиздаје. Степинчева подршка усташкој држави и режиму никада није довођена у питање и он се за њу залагао до самог краја.

Кољанин се осврнуо и на протеривање Срба из НДХ. Он се позива на изјаву немачког посланика у НДХ Зигфрида Кашеа, по којој је надбискуп знао да се планира пресељавање словеначког становништва у Србију и да је међу њима 300 римокатоличких свештеника. Преко усташке владе изразио је жељу да се то становништво пресели у Хрватску, а да се исти број православаца пресели у Србију, што је прихваћено.

Извор: НОВОСТИ