Oda austrougarskoj agresiji

U Sloveniji je u toku neumoljivo revidiranje istorije kako bi
se Austrougarska predstavila kao država koja ne samo da nije bila
ugnjetač različitih naroda koje je potčinila već, štaviše, kao država
koja je bila „na putu transformacije u trilateralnu federaciju“ gde bi
slovenački narod, zajedno sa Hrvatima, postigao punu ravnopravnost. A tu
„mirnu tranziciju“ i sve slovenačke snove je, pogađate, prekratio metak
Gavrila Principa, ispaljen u Ferdinanda u Sarajevu

Prošlo je 100 godina otkako je vođa, koji nikada nije bio biran na
izborima, pozvao mnoge vaše zemljake da krenu u agresiju na jednu malu
zemlju koja je tako postala žrtva osvajačkih ambicija tadašnje svetske
sile. Na kraju tog poduhvata prebrojali ste 100 000 žrtava, a zemlja koju
ste napali i razrušili izašla je iz rata kao pobednik. Vaša dotadašnja
država se raspala, na veliku sreću vašeg vlastitog naroda. Kako onda da u
javnosti predstavite ogromne žrtve tog besmislenog rata i svoju
neslavnu ulogu u njemu?
To nije tek hipotetičko pitanje – to je realna dilema sa kojom su se ove
godine suočili mnogi narodi u današnjoj Evropi, pa i u Sloveniji, koja je
u vreme Velikog rata činila deo Austrougarske monarhije i povinovala se
naredbama Beča. A kako je nesporno da je Austrija nametnula ultimatum
Srbiji i da je prva napala Srbiju, u Sloveniji se nameće pitanje jesu li
slovenački soldati, oni „kranjski Janezi“ iz 17. gvozdenog pešačkog puka −
u Prvom svetskom ratu bili na strani agresora, dakle, uz rame loših
momaka?

RETUŠIRANjE ISTORIJE

Odgovor je naoko jednostavan,
međutim, ne i u Sloveniji. Da je na delu obilno retuširanje istorije,
postalo je jasno još pre nekoliko meseci, prilikom gostovanja vođe
slovenačkog državnog tela za obeležavanje Prvog svetskog rata, koja je u
„Dnevniku“ nacionalne televizije sa indignacijom odbacila pitanje
novinara − treba li priznati da su Slovenci bili na strani gubitničke
sile (Austrougarske) što znači da je Slovenija iz rata izašla poražena.
Ukazala je na „drugi ugao“, a ubrzo su i ostali slovenački istoričari
prionuli gradnji teze da su se slovenački vojnici tokom Prvog svetskog
rata „samo branili“. Branili su se stotinama kilometara daleko od rodne
grude kada su pod kajzerovom zastavom napadali Srbe i srpske saveznike.
Znači i kada se na srpsko-crnogorskom bojištu borio IV bataljon celjskog
87. pešadijskog puka, koji je još uoči rata bio stacioniran u Skadru.
Deo slovenačkih vojnika je ratovao protiv Rusije, a deo protiv Italije u
Tirolu i na frontu na reci Soči. A sve to je, eto, bilo samo radi
odbrane sopstvenog ognjišta. Čak i istoričari mlađe generacije i oni
„levičarske provenijencije“, svi odreda, nisu imuni na takvo „novo
pisanje“ istorije. Da je projekat u punom zamahu, dokazuju sve javne
rasprave i izložbe posvećene Prvom svetskom ratu, zahvaljujući kojima se
iz tavanica, praktično niotkuda, izvlače prašnjave austrijske uniforme
pradedova i u njima paradira širom Slovenije prilikom svetkovina
upriličenih u čast i slavu nekada velike bečke monarhije.
Niko se ne bavi pitanjem šta je dovelo do rata, dakle pitanjem krivice.
Umesto toga, novi slovenački istoriografi latili su se naizgled
sporednih tema, poput rasvetljavanja reakcije ožalošćenog plebsa na vest o
smrti „u narodu omiljenog“ Franca Ferdinanda i njegove supruge; mediji se
naveliko bave evociranjem uspomena na put koji je balzamovano telo
Franca Ferdinanda prevalilo od Sarajeva preko Zagreba i Ljubljane do
grobne kuće u Beču, posvuda oplakivano od strane ucveljenih podanika koji
su pohrlili na ulice da isprate svog vladara; naširoko se opisuje
finoća austrougarskih, odnosno slovenačkih vojnika i oficira koji su
služili Habzburškoj monarhiji, pa težak život u vreme Velikog rata,
reprintuju se izveštaji iz štampe, evociraju različite sudbine,
otkrivaju pisma i razglednice koje su svojti slali vojnici sa fronta… Ni
rečju se više ne pominje da je ista ta monarhija vršila represiju i
zabranjivala, između ostalog, upotrebu slovenačkog jezika u školama. Ceo
poduhvat ima zajedničku crtu – neumoljivo revidiranje istorije kako bi se
Austrougarska predstavila kao država koja ne samo da nije bila ugnjetač
različitih naroda koje je potčinila već, štaviše, kao država koja je
bila „na putu transformacije u trilateralnu federaciju“ gde bi
slovenački narod, zajedno sa Hrvatima, postigao punu ravnopravnost. A tu
„mirnu tranziciju“ i sve slovenačke snove je, pogađate, prekratio metak
Gavrila Principa, ispaljen u Ferdinanda u Sarajevu.
Na portalu slovenačke državne televizije je nedavno osvanula vest da je u
Republici Srpskoj postavljen spomenik „heroju“ Gavrilu Principu.
Navodnici u koje je stavljena reč „heroj“ nisu slučajni, naprotiv, veoma
su važni – publici snažno sugerišu da je Gavrilo Princip bio sve, samo
ne heroj. U istom stilu je uređena i posebna postavka u Muzeju novije
istorije, u centru Ljubljane, posvećena Prvom svetskom ratu. Tamo se može
videti sve i svašta – od plakata (na slovenačkom i nemačkom jeziku)
kojima je vlast pozvala stanovništvo da prikupi bakar i nikl za „našu
armiju“ (nema ni u fusnoti da je ta bila agresorska) preko kopije
vojničkih kreveta na kojima su se odmarali jurišnici austrougarske
vojske, do propratnih panoa sa opisima junačkih podviga slovenačkih
vojnika i oficira u Velikom ratu. Na ulicama gradova širom Slovenije
veliki oglasi pozivaju ljudstvo da pogleda izložbu, a „pozivar“ je
džambofotografija austrougarskog vojnika, „stilizovana“ sa nekoliko
razmrljanih crvenih tačaka, koje simbolizuju njegova stradanja na frontu.

GVOZDENI JANEZI

Multimedijalni portal nacionalne „TV
Slovenija“ je otvorio i posebnu stranu posvećenu Prvom svetskom ratu.
Tu je, između ostalog, prezentacija Prvog bataljona „čuvenog Gvozdenog
17. puka pešadije“ u čijem sastavu je bilo oko 80 odsto Slovenaca; nižu
se hvalospevi na račun zasluga slovenačkih soldata u odbrani Tirola od
Italijana koji su želeli da „prigrabe i taj deo teritorije“. Na
istaknutom mestu je fotografija povećeg kamena sa vrhom u obliku granate
na kojem piše (na slovenačkom jeziku) da bi se i hrast i brdo pre
uzdrmali nego što bi iščezla vernost slovenačkog vojnika – austrijskom
carstvu. Tu je i članak odakle možete saznati da je „Franc Jožef I bio
poznat kao veliki radiša koji se za dobrobit svoje države trudio od rane
zore do kasne noći“ i da jadnik tokom rata bezmalo oka nije sklopio od
silnih briga. A kada je „njegovo srce prestalo da kuca“ − to je bio „crn
dan za staru Austrougarsku“. Sledi sećanje na njegovog sina Karla Franca
Jožefa, koji je 1916. nasledio preminulog cara, a koji se „prvo setio
Slovenaca kada je 17. puk gvozdenih ‚kranjskih Janeza‘ nazvao prema sinu
Otu“, pa je potom taj puk nosio ponosno carevićevo ime.
„Car Karel je u prvim satima svog carevanja pogledao svoje Slovence i dao
im pred celim svetom medalju za njihovu uvek istu, uvek čistu i čeličnu
vernost; ova medalja će biti naš slovenački ponos. Car Karel je svoje
najdragocenije − ime svog sina − darovao našem Gvozdenom puku jer je
dobro znao da će Slovenci na jugu države znati da cene da je na taj
način nastala nova veza između habzburškog prestola i slovenačkog
naroda“, objavio je tada list „Slovenec“, a danas se to ne samo
pripoveda nego i obnavlja. „Da su Slovenci još uvek pod Austrougarskom i
kada bi ona još uvek bila monarhija, onda bi 20. novembar bio datum koji
bismo svi znali. Kao što su naši pradedovi znali za 18. ili 17. avgust.
Prvi je bio dan rođenja cara Franca Jožefa, a drugi njegovog naslednika
Karla. A 20. novembra 1912. godine se rodio novi prestolonaslednik –
carević Oto“, piše na sajtu državne „TV Slovenija“.
Oto Habsburg, čije ime je poneo slovenački „gvozdeni puk“, zaista se
potvrdio kao „veliki slovenački prijatelj“ jer se 1991. godine zalagao za
što brži raspad tadašnje Jugoslavije i pozdravio otpor slovenačkih
teritorijalaca „stranoj sili“ u vidu jugoslovenske (srpske) vojske. U
njegovu čast je Slovenija 2007. godine upriličila poseban defile, pa je
svoje vojnike obukla u uniforme 17. puka. Oto fon Habsburg nije krio da
mu se baš taj (slovenački) puk „još kao dečaku posebno urezao u srce“. O
posledicama napada Austrougarske na Srbiju, ili o zločinima koje je
njena vojska, u čijem sastavu su se tako srčano borili Slovenci, počinila
daleko van granica bečke monarhije − na svim tim muzejskim
prezentacijama niti na internet stranama nema ni jedne jedine reči.

ŽIVELA AUSTRIJA

Slovenački osvrti na taj period
počinju prisećanjima na veliko narodno veselje kojim je dočekana
austrougarska objava rata Srbiji 28. jula 1914. godine. „Iako je vest o
mobilizaciji bila tragična, ona je svuda među ljudima u Sloveniji
prouzrokovala mnogo veselja. U bečkom Novom gradu velika masa ljudi hoda
ulicama uz pokliče ‚Živela Austrija!‘ i ‚Neka nestane Srbija!‘“, pisao
je, kako opširno navodi sajt „TV Slovenije“, list „Slovenački narod“.
Dnevni list „Slovenec“ je sa istim nabojem opisivao kako se „u mnogim
mestima mladi momci javljaju kao dobrovoljci“ i kako su vozovi u Sloveniji
bili prepuni dragovoljaca koje je narod, okupljen uz prugu, pozdravljao
mahanjem, dok ih je iz sela pratila pesma. „Slovenec“ je verno preneo i
atmosferu iz Tržiča, varošice nadomak Kranja: „Kao munja se proširila vest
o ratu između Austrije i Srbije. Svuda je vidljiva ogorčenost prema
srpskim ubicama. Sveštenik je u nedelju u pola pet ujutro vodio svetu
misu za one koji odlaze u rat i održao im kratak govor kako bi ih
ohrabrio. Mnogo mladih i muškaraca primilo je svete sakramente i dobilo
na dar čudotvorne slike Majke Božije. Sa željom da se kao pobednici vrate
iz borbi, rastali su se od naših hrabrih ratnika.“
Najveći slovenački dnevnik „Slovenec“ je u broju od 27. jula 1914.
objavio antisrpsku huškačku pesmu bana Natlačena pod naslovom „Bojni
grom“, čija treća strofa glasi: „Topovima pozdravljamo vas Srbe; hladan
dom vam dižemo uz vrbe“. Slovenački nadbiskup Anton Bonaventura Jeglič u
govoru održanom 11. avgusta 1914. pozdravio je pastvu rečima:
„Muškarci! Zove vas car da oružjem u ruci branite katoličku Austriju,
našu katoličku carsku porodicu od zakletih neprijatelja… Dakle, napred!
Sa vama je Bog, napred sa odličnim vojskovođama, napred ka slavnoj
pobedi!“ Ivan Šušteršič, predsednik Pokrajinskog odbora Slovenačke
narodne partije, zagrmeo je još 5. jula 1914. u ljubljanskom hotelu
„Union“ da je Srbija „zemlja ubica i razbojnika“, uz najavu da će „teška
pesnica slovenačkog vojnika… razbiti lobanju tog Srbina u kome živi
proždrljiva megalomanija“.
Ako neko misli da su samo demohrišćani i radikalni katolici sejali seme
mržnje prema Srbiji i Srbima, vara se. Ni slovenački liberali nisu bili
bolji. Ivan Tavčar, predsednik ljubljanske opštine i prvak Slovenačke
liberalne napredne stranke, pozdravio je sa svog balkona vojnike koji
odlaze u „borbu (protiv Srba) za slovenački narod!“ Kada je to čuo njegov
politički saputnik, poslanik u austrijskom parlamentu Ivan Hribar,
zapisao je u svom dnevniku: „Morala bi da izazove gnušanje ova servilnost
koja otkriva svu bedu ropskih duša…“
Kraj Velikog rata doneo je razočaranje ne samo Beču nego i Ljubljani. Mala
Srbija postala je jedna od pobednica, a srpska vojska je zaslužna i za
oslobođenje cele (današnje) Slovenije. Srpski dobrovoljci su u Sloveniji
dali značajan doprinos borbi za severnu i zapadnu granicu, odnosno za
granice buduće Države SHS. Ne treba zaboraviti ni da je Mihajlo Pupin
zaslužan što je Bled, danas reklamiran kao „slovenački biser“, uticao na
američkog predsednika Vilsona da ne pripadne Italiji. Ali o tome se
danas u Sloveniji ne divani, a Pupinova kuća je davno propala jer se
službena Ljubljana o njegovoj zaostavštini, iako ju je silno zadužio, nije
brinula. O prećutanoj zaostavštini, koja bi mogla da približi dva
naroda, ne brine ni srpska ambasada u Sloveniji, jer je nedavno prilikom
obeležavanja državnog praznika (Sretenja) predstavila fotografije o
Srbiji i Prvom srpskom ustanku, ali među njima nije bilo nijedne što bi
podsetila na pozitivna dela Srba (i Srbije) kojima su zadužili Slovence.
Agresori, soldateska nekadašnje Habzburške monarhije, danas su prikazani u
lepom svetlu, a sve to se radi suptilno i posredno, recimo kroz prikaz
pisama i razglednica koje su slovenački vojnici sa fronta slali svojim
najmilijima, a iz njih izvire topao, ljudski lik onih koji su za cara
koračali ka Srbiji i slali nevine u smrt. Prošlost je ponovo meta
interpretacija, neprijatne činjenice se guraju u zaborav, dok se nevažne
pojedinosti koje svedoče o „srećnom životu u monarhiji“ sada kuju u
zvezde. Sve to sa jasnim ciljem − da bi se lakše uticalo na našu
budućnost. Baš kao što je onomad primetio Erik Artur Bler, poznatiji kao
Džordž Orvel: „Onaj ko kontroliše prošlost, kontroliše budućnost; onaj ko
kontroliše sadašnjost, kontroliše prošlost.“

ZAKOPANE ČINjENICE

Kada je slovenačkim političarima to koristilo, onda je, na primer,
opština u Kranju sa 18 glasova „za“ i tri glasa „protiv“ odlučila da se
ceo kraj, kao izraz ljubavi prema Srbiji i Srbima – nazove Srbijom.
Najuticajniji slovenački političar tog vremena, Anton Korošec, 1919.
godine rekao je da slovenački narod duguje „veliku zahvalnost Srbiji,
srpskoj vojsci i posebno vojvodi Mišiću kao najistaknutijem poborniku
oslobođenja Slovenije“. Mariborski list „Straža“ je 22. avgusta 1919.
godine javio da su „Srbi bili potrebni Slovencima, a ne obratno“ i da su
Srbi prihvatili Slovence „kao zlosrećnu braću“ iako su „mogli u njima
videti i izdajnike jugoslovenskog naroda“ jer su se „sa Austrijom borili
protiv Srbije“. Zaboravljena je i beseda slovenačkog generala Rudolfa
Majstera, koji se zahvalio srpskim vojnicima i oficirima na hrabrosti.
To se odnosilo na srpske dobrovoljce koji su učestvovali u borbama za
Maribor i severnu slovenačku granicu. Danas je u zaborav gurnuto i da je
Ljubljana 23. oktobra 1930. godine proglasila pukovnika Stevana Švabića,
Srbina, za svog počasnog građanina, a jedna ljubljanska ulica je od 12.
juna 1923. godine nosila njegovo ime. Zaboravljeno je i da je Anton
Korošec, vođa slovenačke Ljudske stranke i slovenački predstavnik u
Jugoslovenskom odboru u Parizu, na javnoj proslavi Ujedinjenja u Ljubljani
1. decembra 1918. rekao: „Slovenci su zahvalni Srbiji i srpskoj vojsci
jer ona mnogo čini za odbranu naše teritorije.“

Piše: Svetlana Vasović-Mekina

Izvor: Pečat

Vezane vijesti:

Otkriven spomenik “Srpskom ratniku”

Zaboravljeni činilac Srbocida

Olga Nikolić Kunovčić: Kako je moj stric sprečio pad Beograda