Од судбине се не може побећи

Као осмогодишња девојчица месец и по дана је провела у паклу јаме у коју су усташе на Огњену Марију 1941. бациле 218 Срба из села са руба Ливањског поља

На месном гробљу у Банатском Деспотовцу, након дугог, 85-годишњег рвања са животом, вечно је починула Мара Лалић, удата Јурић, једна од четрнаесторо великомученика преживелих у паклу јаме Равни Долац на Динари, у коју су усташе на Огњену Марију, 30. јула 1941, бациле 218 Срба, углавном деце, девојака и жена из поддинарских села са руба Ливањског поља, Горњих и Доњих Рујана.

И она је, као и њена старија, одавно већ покојна сестра Љуба и још дванаесторо њихових рођака и комшија (занимљиво је да је међу њима био само један мушкарац, 15-годишњи Глиша Стојић), правим, готово необјашњивим чудом преживела пад са готово 50 метара и, упркос законима медицине, издржала на дну јаме месец и по дана, све док половином септембра нису извађени захваљујући племенитости и храбрости „усташког оружника“ Винка Томаша.

Три труднице

Поред Маре и њене сестре Љубе, пакао јаме Равни долац су преживеле и Цвита Бошковић са ћеркама Даницом и Милицом, Стана Црногорац, Милица Ерцег, Госпава Цвијетић, удата Бошковић, Сава Марчета, удата Козомара, Јања Лалић, удата Шуњка, Божана-Боја Лалић, удата Радета, Мара Лалић, удата Бошковић, Даница Лалић, удата Стојић и једини мушки Глигорије – Глиша Стојић. Међу живима су још само Божана – Боја Лалић – Радета и Милица Бошковић – Маљковић. Стана Црногорац (у том тренутку је била удата за Мићу Лалића), била је у осмом месецу трудноће кад је доспела у јаму Равни долац. Неколико дана касније је у јами побацила мртво дете, али је ипак преживела, баш као и Госпава Цвијетић, удата Бошковић и Сава Марчета – Козомара, које су такође биле у одмаклој трудноћи. Госпава ће неколико месеци пошто је извађена из јаме родити ћерку, а Сава близанце – ћерку и сина…

Као и већина осталих који су преживели усташка зверства, и Мара и њена сестра су после рата побегле из Рујана и потражиле мир у банатској равници. Ту се поудале и свиле топла породична гнезда, али се никад нису ослободиле страшних траума, нити, макар за тренутак, заборавиле муке које су претрпеле и издржале. Мара се удала за Стеву Јурића из Сајковића, била окружена пажњом и љубављу деце, унучади и праунучади, а свеједно, целог живота била потиштена, најрадије је ћутала и брига јој није силазила с лица ни кад спава.

Ево њене исповести, коју је ваш репортер записао у августу 1990, када је ова великомученица по први пут отворила душу:

– Не волим и није ми лако о томе да говорим јер сваки пут то изнова васкрсне као да је јуче било. Не волим ни друге да слушам кад говоре о томе. Бих да заборавим, да се смирим, а оно се не да него ме мори несаницом и страхом чим склопим очи. А и шта сам ја друго могла упамтити сем страха. Била ми тек осма година… Некако мало прије тога, може бити ко један мјесец раније, умро ми отац Нико. Разбоље се и умрије. Ја се већ тада наузела страве и нијесам, чини ми се, ни плакала – као да се није смјело.

Кад су усташе одвеле наше мушке памтим као сад, али се тада нијесам некако уплашила. Видим, воде их све наше комшије, познајем их све и никако не разумијем зашто мајка плаче и кука. То ми је за сво вријеме било најтеже: кад видим мајку да плаче, знам да је нешто рђаво и сташно.

Чојство Винка Томаша

Пошто су све зреле мушкарце из Горњих и Доњих Рујана повели и побили у Прологу, а нејач сутрадан бацили у јаму Равни Долац, прошло је, како су ми преживели казивали „шес недеља и три дана“, док је један младић, Хрват Нине Одак, чувајући около овце, открио да у јами има још живих. Казао је то увече оцу, а овај пријавио италијанској команди која је наредила да се преживели изваде. За то се добровољно пријавио усташки жандарм Винко Томаш, родом из Трогира. Узео је још двојицу жандарма и неколико мештана Хрвата. За њима је над јаму пристигла усташка патрола која је хтела да у јаму убаци бомбе како не би остало сведока. Томаш је, међутим, храбро запео пушку и није то допустио…

– Тако и кад су кроз два дана дошли нас да тјерају. Сви кукају и лелечу, а ја само стрепим да ме не одвоје од мајке. Тај страх је био јачи и од жеђи, и од глади, и од бескрајног пута уз Динару. Боже, колика ми се Динара тада чинила! И сада кад се тога сјетим чини ми се да Динара небо тиче и да се нико никад на њен врх није успео. Сјећање се прекида близу јаме Равни долац, у оној Сајдиној пећини у коју су нас утјерали и из које су нас изводили и бацали у јаму. Ја сам се ту грчевито ухватила мајци за скут, зажмурила и више се ничега не сјећам. Ни како су нас довели до јаме, ни како су нас побацали – ништа… Освијестила сам се тек сјутри, прексјутри дан, ја посигурно и не знам колико је прошло времена. Мислим да сам прво уснила као да ме мајка притрпала поњавама, а мени студено. Ја сам се у томе, изгледа, нешто почела копрљати и мрдати. Отријезнио ме глас сестре ми Љубе и снаје Стане „Види наше Маре… она жива јадница“. Оне су ме некако избавиле испод мртвих и извукле у крај. Разбијена глава, расјечена нога, згњечена и изубијана, мртвачки
жедна, студен освојила, а једнако гласа не пуштам. Премрла и страх ми узео глас…

– Е, онда, дан по дан, мало помало, навикнеш се на све. Љуба и Стана бринуле о мени. Све квасе бошче и некакве крпе од кошуља, бришу са њима росу са греде те ми квасе уста. Тако и себи, а мени се стално чини да су крпе квасније тада, да оне нијесу ни жедне као ја. У неко доба неко нађе и једну шерпу. Извадише из нечије торбе. Послије сам дознала да су успут ухватили и неко чобанче које је имало шерпу и бацили и њега у јаму. Е онда ту шерпу поставе испод стијене гдје се вода слива и капље, а ми се сјатимо около, бројимо капи и сатима чекамо да се на дну шерпе напуни гутљај. Боже какво је то мучење било. Једна шерпа, капи ријетке, а толико жедних уста… Али, све је било љепота док не почеше црви. Миле уз стијену и падају одозго по нама. Падају и у шерпу и гамижу кроз оно мало воде, али ко то гледа – проциједиш кроз зубе, сав срећан што те запао гутљај…

– А знаш како је, нити то ко сад може описати, нити у то вјеровати. И мени то сад све личи и изгледа као некакав страшан и ружан сан, нешто што се некоме другоме догодило, или је то тако зато што бих хтјела да све заборавим. Но, од судбине се не може побјећи. Нит ко зна шта га може снаћи нит шта може издржати. Само не дај боже причекати, шта се може дочекати…

Аутор: Б. Симовић

Извор: Вести Онлине

Везане вијести:

Најмлађа

Усташе је живу сахраниле у јами | Јадовно 1941.

Будо Симоновић: Огњена Марија Ливањска (ВИДЕО) | Јадовно …

Будо Симоновић: Вађење костију из јаме Равни Долац 1991. године