Od ratnog heroja postao beskućnik

Slobodan Rajčević, admiral Vojske Jugoslavije, posle odluke Apelacionog suda mora na ulicu. Bolesnog oficira sa ženom operisanom od raka i bratom bez jedne noge šalju u Crnu Goru, gde nemaju ni zdravstvenu zaštitu

Rajčević bio "treći čovek vojske"

ADMIRAL Slobodan Rajčević, koji je od 2005. u penziji izgubio je bitku sa Ministarstvom odbrane. Iz „službenog“ stana u beogradskoj Ulici braće Jerković 117, koji plaća svakog meseca oko 100 evra, mora sutra da se iseli. Odluka Apelacionog suda, koji je preinačio presudu Prvog opštinskog suda, a bila je u korist admirala, postala je izvršna. Jedino čemu još može da se nada jeste revizija postupka pred Apelacionim sudom…

Oficir koji je služeći otadžbini šest puta odlikovan i dva puta vanredno unapređivan, juče ujutru je i „razoružan“.Policija je došla u minuli petak na njegova vrata da uzme službeni pištolj i lovačku pušku, kako slučajno ne bi pravio probleme sudskim izvršiteljima. Obećao je da će u subotu sam oružje doneti u policijsku stanicu.

Rajčevići su poreklom iz Smokovića kraj Zadra, odakle ih je „Oluja“ oduvala. Slobodan je kao kapetan fregate 1991. službovao u Šibeniku. Bio je komandant granične brigade. Zahvaljujući zaštiti njegovih brodova, JNA je vršila evakuaciju svog ljudstva i tehnike iz luka u Sloveniji i Hrvatskoj. Učestvovao je u ratnim operacijama na celom akvatoriju 1991. i ranjen je u ruku.

Nakon prelaska flote u Crnu Goru, bio je prvo komandant granične brigade na moru, kopnu i reci sa štabom u Ulcinju. U Baru je 1993. godine dobio stan od 49 kvadrata.

U Tivtu je, potom, bio komandant flotile, pa načelnik Štaba flote i načelnik operative u Komandi mornarice.

Na službu u Generalštab VJ u Beogradu došao je septembra 1999. godine. U vreme kada je načelnik Generalštaba bio Nebojša Pavković, admiral Rajčević je imenovan za njegovog pomoćnika za mornaricu. Praktično, bio je treći čovek vojske.

Završio je sve naše vojne škole. Za svaku godinu službe ocenjen je najvišom ocenom.

U Beogradu je 2002. dobio „službeni“ stan od 59 kvadrata. U rešenju je pisalo da ova stambena jedinica rešava „pitanje porodičnog zbrinjavanja“ admirala Rajčevića. Usledilo je, 2005. godine, penzionisanje „kadrova koji mirišu na barut“.

– Poslali su me u penziju u 53. godini, „po potrebi službe“ – priča Rajčević. – Neku godinu kasnije promenjen je Pravilnik o zbrinjavanju vojnih lica i ja sam izgubio pravo na stan. Na sudu sam se obreo 2007. dokazujući da je moj stan pribavljen iz Fonda solidarnosti aktivnih vojnih lica 1995. i da kao takav nikako nije mogao biti preimenovan u „službeni“. Podatke o stanu, nažalost, nisam mogao da dobijem od kolega iz Vojnograđevinske direkcije, već sam morao da pišem kancelariji Rodoljuba Šabića i oni su na osnovu Zakona o dostupnosti informacija dobili ovaj papir. Zahvaljujući njemu sam i dobio spor pred Prvim opštinskim sudom. Ministarstvo odbrane se žalilo i Apelacioni sud je preinačio ovu odluku. Utemeljenje Apelacionog suda da to uradi bilo je što imam stan u Baru od 49 kvadrata.

Slobodan Rajčević je u međuvremenu oboleo od dijabetesa i insulinski je zavisnik. Izgubio je vid na jednom oku. Ima i neuropatiju. U stanu sa njim živi supruga koja je dva puta operisana od kancera i brat kome su odsekli nogu zbog šećerne bolesti.

– Stan iz Bara sam nudio Ministarstvu odbrane iako mi tamo stanuje ćerka – nastavlja svoju ispovest admiral. – Pravdali su se da oni ne mogu da ga uzmu jer je na teritoriji Crne Gore, a pre petnaestak dana su mi preporučili da ga prodam, da za te pare kupim neki u Srbiji i da ga ponudim Ministarstvu odbrane u razmenu za konačno rešavanje mog stambenog pitanja. Kako da ga prodam za 15 dana, nije stan bicikl?!

Dok razgovaramo sa admiralom Rajčevićem, on telefonom zove kolege da mu bar ono malo stvari neko prebaci do Kljajićeva, gde ima dalju rodbinu. Raspituje se i za cenu vozne karte do Bara.

– Pravnici iz Ministarstva odbrane savetovali su mi da napustim Srbiju i odem u Bar – nastavlja Rajčević. – Objašnjavao sam da nemam crnogorsko državljanstvo, da nemam tamo zdravstvenu zaštitu, pokazivao sam lekarske dijagnoze, i moje i od supruge, sa VMA. Nije ih ništa ganulo. Objašnjeno mi je da mogu tamo da platim lekarske preglede, pa da im donesem račune i oni će meni navodno dati novac za lečenje. Ni sam ne mogu da verujem šta mi se događa!

Admiralu Rajčeviću, prema važećem Pravilniku o stambenom zbrinjavanju, pripada četvorosoban stan. Kada je 1999. stigao u Beograd nije ga dobio, već – „službeni“ smeštaj.

NA POTERNICI
Admiral Rajčević je upozoren da ne ide u Hrvatsku jer je na njihovoj poternici. U međuvremenu u ovoj republici je greškom uhapšen čovek koji se zove i preziva kao i on odmah nakon što je iz Australije došao u rodni Smoković. Hrvati su ga držali u zatvoru dok nisu ustanovili grešku.

Prijavio se za kredit Ministarstva odbrane 2002. godine, kako bi pribavio odgovarajući stan. Bio je na prvom mestu liste. Nažalost, ideja o zajmu kao načinu da se vojnim licima reši stambeno pitanje je propala. Niko od vojnih lica zajam nije dobio jer nije bilo novca, već su svi vraćeni na zajedničku listu čekanja. Admiral više i ne zna „na kom mestu čeka“…

– Kada su me iz Ministarstva odbrane tužili objasnili su mi da se moj stambeni slučaj vodi na dva različita koloseka. Jedan kolosek je stan iz kojeg hoće da me izbace jer mi kao „službeni“ ne pripada, a drugi kolosek je stan koji treba da mi dodele, a za koji nema para. Zvuči kao šala, ali nije.

OPROŠTAJ OD ORUŽJA

SA starog ormana admiral Rajčević je juče skinuo svoj lovački karabin i kutiju sa revolverom. Pre nego što ga je odneo u policiju glancao je nauljene cevi starom krpom jer „oružje govori i o čoveku“. Pričao je da ga je uvredilo kada su mu iz MUP poručili da mora da se „privremeno“ razoruža.

– Ja sam srpski general. Zar bih ja pucao u….

Na dno kutije gde je slagao uniforme admiral je položio sliku unuka koji živi u Baru. Andrej se slikao u dedinoj uniformi, ponosan na ono što mu je deda nekad bio.

– Razumeće on sve ovo kad poraste. Pametan je – cedi Rajčević reči.

Izvor: NOVOSTI

Vezane vijesti:

PO INTERPOLOVOJ POTJERNICI UHAPŠEN JOVAN OGAR

Ispovesti pukovnika nema ko da čuje – Jadovno 1941.

U ime časti – govor majora Milana Tepića – Jadovno 1941.