Од љубави до мржње

Ко данас укључи хрватске телевизијске и радио канале, погледа портале, прелиста штампу или прочита изјаве десних и лијевих хрватских политичара суочиће се са истим примједбама о Хашком трибуналу које су управо они исмијавали скоро 20 година.

Приредио: Ненад ТАДИЋ

Дио у коначној пресуди Хашког трибунала шесторци Херцег-Босне који говори о међудржавном сукобу и учешћу хрватских јединица у рату у БиХ, не узима у обзир општепознату чињеницу о страдањима српских цивила са почетка сукоба током деведесетих година прошлог вијека.

Злочини на Купресу, Сијековцу, Броду, Дервенти и Посавини уопште, безбројни докази о преласку трупа из Хрватске… Све је то у међународној јавности игнорисано зарад организованог прећуткивања српске несреће у сукобима унутар БиХ.

Отуда је запрепаштеност хрватске јавности на став Хашког трибунала о агресији током сукоба Хрвата и муслимана – лицемјерна.

Наиме, тај сукоб се догодио 1993. године, а годину дана раније регуларна војска Хрватске починила је тешке злочине над Србима, прије него што су је потиснуле снаге Војске Републике Српске.

Истовремено, “званична верзија” у Хрватској и даље рат у БиХ назива “српском агресијом”, уз обавезну мантру да је Србија напала Хрватску деведесетих година прошлог вијека, мада је Србија тада била у саставу СФРЈ и постала независна држава тек након распада заједнице Србије и Црне Горе 2006. године.

Укратко, ни у пресуди шесторци Херцег-Босне нема српских жртава.

Разлог?

И Хрватско вијеће одбране и муслиманске јединице прво су се 1992. године побринуле да потпуно очисте Мостар и централну Босну од Срба /примјер – минирање Саборне цркве у Мостару с почека рата/, да би се тек касније окренули једни против других.

Отуда жалопојка премијера Хрватске Андреја Пленковића да је, ето, Србија амнестирана од осуде за своју “агресију” на БиХ и Хрватску, а да је “невина” Хрватска оптужена – представља крах измишљене новије историје, чији су основни факти пропаганда, а не чињенице.

Посебно је занимљива љутња политичке јавности Хрватске на Хашки трибунал који је нечувеним преиначењем првостепене пресуде генералу Анту Готовини и сарадницима “опрао” злочине почињене у акцији “Олуја”, којом је завршено затирање највећег дијела српских територија у Хрватској.

Тада су Хагу у Хрватској пјеване пјесмице, а судија Теодор Мерон био је национални јунак.

Све притужбе српске стране на “командну одговорност” и хиљаду и нешто година казни за водеће српске политичке и војне лидере дочекивани су са ликовањем у Хрватској, а пуштање албанских, хрватских и муслиманских осумњичених пратили су подсмјешљиви коментари.

Одједном, након пресуде шесторици функционера Херцег-Босне, све српске критике упућене Хашком трибуналу за изразиту политичност и необјективност – постају хрватске кованице.

Ко данас укључи хрватске телевизијске и радио канале, погледа портале, прелиста штампу или прочита изјаве десних и лијевих хрватских политичара суочиће се са истим примједбама које су управо они исмијавали 20 година.

“Хашки трибунал је неправедан”, “Хаг ради под политичким притиском”, “Гдје су казне за команданте арапских јединица и оне који су их довели?”, “Како ми који живимо овдје можемо бити агресори?” , “Зашто у Хагу не одговара нико од муслиманских војних и политичких руководилаца за познате злочине?”…

Само што иза ових изјава не стоје Срби, који су их први изрекли – то су сада постала питања која муче хрватску јавност.

Тешко је званично бити проглашен за агресора. Вишегодишње оптужбе на рачун Срба и Србије вратиле су се попут бумеранга званичном Загребу.

Вокабулар антисрспке пропаганде, претворене у званичну верзију историје, сада улази у хрватске читанке, али овај пут као – национална истина.

Ко се пропаганде хвата, од ње и гине.

Извор: СРНА

Везане вијести:

Злочини над Србима без казни: Злотвори и даље на слободи …

Свако је невин док се не докаже да је Србин? | Јадовно 1941.

Историјски преокрет у финалу Хага: Туђман једини агресор у …