Од Београдског друштва за гимнастику и борење до сокола

Др Владан Ђорђевић је рођен 21 новембра 1844. у Београду.  Био је један од гимнастичара који су деловали у дружини Стевана Тодоровића. Студирајући  1863-1869. медицину  у  Бечу увидео  је  колико  је  допринео  Немачкој  Јанов покрет телесног вежбања (Турнери). По повратку са медицинских студија добио је дужност начелника Санитетског одељења.

Сматрао  је  да  треба  и  у  Србији  отпочети  са  систематским  телесним  вежбањем. Предложио је министру Милутину Гарашанину да се организује гимнастичко друштво. Припремајући  оснивање  гимнастичког друштва  у Београду, упутио  је  писма  учитељима  гимнастике Стевану Тодоровићу, Љубомиру Илићу и  Ферду Михоковићу  са  питањем  дали  су  спремни  да  добровољно  раде  у  друштву  ако  буде  основано. После  пристанка, сазвао  је  20. 12. 1881. збор  угледних  грађана  у  сали „Српске  круне“ код Калемегдана. Збор  је  одржан  под председништвом  Стевана  Тодоровића, а  у  првом  реду  седеле  су  један  крај  другог  вође  либерала, напредњака  и  радикала : Радивој Милојковић, Милутин Гарашанин и Никола Пашић После говора  Владана  Ђорђевића о потреби телесног вежбања дошло је до расправе. Многи су били противни, верујући да је телесно вежбање страног порекла и да га не треба усвајати.  То мишљење побили су књижевници Милорад П. Шапћанин и др Лаза Костић. (1).

На  наредном  збору  одржаном  на  истом  месту 26.12.1881. усвојена  су  правила (Уредба) Београдског друштва за  гимнастику  и борење. По правилима  друштво се  старало  да  ради  на  развитку  и  унапређивању  телесне  снаге  и  здравља  својих  чланова; да  оснива  нова  друштва  која  би  поред  гимнастике  ширила  свест  народне  заједнице; да  обрати  пажњу  на  народне  игре  уводећи  их  у  своје  вежбе;  и  да  о  свом  трошку  спрема  учитеље  гимнастике (2). На  скупштини  одржаној 3.1.1882.  изабрана  је  управа друштва. У  управу  су  изабрани Стеван Тодоровић, оснивач  дружине  за  гимнастику из 1857. и Лаза Костић, један од оснивача Српског соколског друштва  у Новом  Саду 1874. Редовна  вежбања  почела  су  17.1.1882. у  сутерену  зграде  Црвеног крста. Од  гимнастичких  справа  друштво  је  користило  вратило, разбој, коња, јарца, конопац  за  пењање,  неколико  ђулади  за  вежбање и десетак палица. Код  Делијске чесме јула 1882. друштво  је приредило Јавни  час мачевања. Др Владан  Ђорђевић и друштво приређивали су академије и концерте у Народном  позоришту. Гласник друштва био је лист „Народно  здравље“. Исте  1882. основано  је  Шабачко  друштво  за  гимнастику  и  борење  а  потом  основана  су  друштва  у  Смедереву (1885), Зајечару (1890)  и  Крагујевцу. (3)

На скупштини 10 марта 1891. дошло је до свађе око положаја вође друштва, јер је решено да се вође награђују новчано.  Због свађа је  др Владан Ђорђевић   напустио председничко место у друштву и само друштво. (4)

На  предлог  Војислава  Рашића  Београдско  друштво  за  гимнастику  и  борење  на  скупштини  одржаној  7. априла 1891.  прихватило  је  свесловенску  соколску  идеју  и променило   назив  у  Београдско  гимнастичко  друштво „Соко“. Део  чланства  на  челу  са адвокатом Јованом  Стојановићем   иступио  је  из  друштва и  22. новембра 1892.  основао  Грађанско  гимнастичко  друштво „Душан  Силни“. (5) Док су душановци били национално опредељени, соколи су били присталице свеславенства. У свакодневном животу то се није много осећало.  У Саборној  цркви  у  Београду 12. јуна 1897. освештена  је  застава  Душана Силног. Освећење  заставе  обавио  је  Митрополит  Михајло  уз  присуство  краља  Александра  Обреновића, краљице  мајке  Наталије  и  чланова  владе. Била  су  присутна  изасланства  из  Хрватске, Русије, Чешке, Бугарске, Далмације  и  Срби  из  Војводине. (6) Делегација од 22 хрватска сокола у соколском оделу са заставом и неколико излетника, коју је предводио подстарешина Стјепан Млинарић стигла је 12. јуна 1897. у Београд. Хрватски соколи срдачно су дочекани на железничкој станици. На станици је био цео одбор „Душана Силног”. Председник српског друштва истакао је да говори слободно у слободној земљи. На перону је војна музика свирала хрватску химну, после чега су одведени у хотел „Империјал“, где су становали бесплатно, пошто је краљ за свечаност даровао 8.000 динара.  У Београд су дошли изасланици „Хрватскога сокола” из Сплита.

Стјепан Млинарић посетио је градоначелника Пашића. Сва друштва су се 13. јуна 1897. састала испред вежбаонице „Душана Силног”. У свечаности су учествовали душановци из целе Србије. Свечана поворка душановаца и сокола кретала се уз пратњу војне музике петог пешадијског пука, праћена бурним поздравима грађана од Славије, улицом Краља Милана преко Теразија ка Саборној цркви и Горњем граду. Напред је ишла  војна музика свирајући словенске корачнице и хрватску химну. После музике ишли су ђаци гимнастичари из Пирота и Ниша, затим Сплићани, па 30 Хрвата у соколском оделу, затим Загрепћани и њихове госпође, онда изасланици друштва  „Јунак” из Софије, онда Руси и Чеси, затим Срби са  скупоценом заставом Душана Силног и заставама словенских соколских савеза. Поворка је била дугачка два километра.  Када је дошло време да се обави посвета заставе, свирала је ван цркве музика српску химну, а краљ је са краљицом мајком заузео своје место.  Освећење заставе обавио је Митрополит Михајло уз присуство краља Александра Обреновића, краљице мајке Наталије и свих чланова владе. Соколи су стајали уз иконостас наспрам краља. Пошто су измољене молитве за краља и пошто је примио благослов принешена му је застава који је краљ за 2.000 динара набавио и поклонио друштву. Краљ је забио последњи ексер у држач заставе. (7) Свој утисак са прославе описао је касније др. Михаило Градојевић : „Поглед на величанствену, дотле у Београду невиђену поворку, дугачку читава 2 километра, … деловала је снажно и заносно на моју младу душу, и ја сам се свим срцем радовао, што и ја припадам тој уређеној организацији, што сам и ја један мали војник те одабране народне војске.” (8)

Након обављене посвете привезао је Млинарић на заставу хрватску тробојницу са натписом : „Хрватски Сокол у Загребу Душану Силном 12./6. 1897.”(9) После освећења заставе сва друштва и Македонци су се поређали и кренули су на Калемегдан (Горњи град), где је био приређен хајдучки доручак. Иако је време било нестално (око Београда разлили су се Дунав и Сава) ипак је силан свет поздављао поворку клицањем. Када су Срби приступали столу свирала је музика хрватску химну. Код заједничког стола говорио је председник српског друштва, па Рус Гијаровски, професор Михаљевић и од Хрвата Цар. На јавној вежби говорио је у име Хрватског сокола поздравно слово др. Лазар Цар. Били су присутни свештеници, из министарства војног, професори, … . У свим говорима и свих дана свечаности наглашавали су Срби једнодушно уз одобравање присутних, да је хрватско име и њихова светиња и да се у веру не сме дирати. Хрвати су одвратили да су у тим су назорима једни са њима, да су више него браћа, јер им је бог дао заједнички један језик. После подне била је јавна вежба сокола. Одржана је утакмица између душановаца и хрватских сокола. Вежбало се скок, коњ, преча и руче. Јавној вежби присуствовали су краљ, краљица, чланови владе и митрополит. Краљ је изјавио да да му се Хрвати и њихова ношња свиђају, а приликом утакмице рекао је да је уживао гледајући како се по правилима боре мачем.  (10)

Увече је приређена бакљада краљу Александру и митрополиту Михајлу, у којима је учествовао и Хрватски Сокол. Председник „Душана Силног” поздравио је краља, а краљ је у свом поздравном говору захвалио госту. Краљ и митрополит истакли су у својим говорима радост због учешћа Хрвата. Академско певачко друштво „Обилић” певало је две песме. После је био комерс, на којем је Чех рекао, да је највећи догађај ове славе зближење браће Хрвата и Срба. Руски песник Алексејевић испевао је песму и предао Хрватима. Академска омладина певала је хрватску химну. Говорио је Московић уз повлађивање и клицање „Живела браћа Хрвати”. Хрватски соколи присуствовали су слави „Београдске трговачке омладине”. Хрвати су били тада популарни у Београду, да су их заустављали клицањем  „Живела наша браћа ”. Старци и госпође су са сузама у очима грлили Хрвате, захваљујући им се на изјавама слоге и братства. Официри су Хрвате поздрављали салутирајући им. Нигде нико није хтео примити новца од њих, све је било бесплатно. Звали су их у куће. На свечаној седници у дому „Душана Силног” 14. јуна 1897. донета је резолуција да се присутна гимнастичка друштва заклињу, да ће чувати солидарност у зближењу и унапређењу гимнастичког вежбања. Резолуцију је потписао и подстарешина „Хрватског Сокола” Стјепан Млинарић. После седнице разделиле су београдске госпође појединим члановима страних друштава дарове од народне индустрије за успомену.

Приређен је излет посебним возом у Топчидер на свечани ручак. На банкету којем је присуствовало најмање 600 особа, истакли су се певачи Београдског певачког друштва својим певањем. Од Хрвата говорио је Сплићанин Микачић. Њега су дигли и носили уз песму  „Боже благослови слогу братску”. Срби су ставили на себе хрватске тробојнице, а Хрвати су узимали српске кокарде. После банкета био је излет бродом Савом и Дунавом до Земуна и натраг. На земунској обали био је окупљен силан свет  кличући Живели Хрвати и Срби”. Брод је поздављао из топова, а код миленијумског споменика на обали Саве грлили су се словени скупљени на броду. Краљ и краљица  чекали су на кули старе тврђаве и махали марамицама. Преко 30.000 народа на београдској обали клицало је  Живели Славени!  Живели Хрвати !. Разне музике свирале су хрватску химну.

У вече била је гимнастика јавна вежба у затвореној арени, којој су присуствовали краљ Александар, краљица мајка Наталија и сви чланови владе. Након вежбе додељена је златна медаља Стјепану Млинарићу, као вођи изасланства. После јавне вежбе било је примање у двору. Било је примљено 40 особа од којих шесторица чланови хрватског сокола. После су учесници дошли у Кафе Булевар, где су сви столови били сложени у један дуги сто, те је било преко 300 особа. Измењиване су здравице.

Хрватска делегација вратила се 15. јуна 1897. у Загреб. Заостали су Сплићани. Њима у част био је банкет у Хотелу Национал. На банкету је био главни др теологије монах Божо Јовановић. После банкета отпратили су Сплићане у низу кочија на станицу, где музика свирала „Лијепа наша”. Превезли су се у Земун. Београдски милионери Љубомир Крсмановић и Петар Ж. Јовановић са професором власником трговине „код  Лувра” пратили су Микачића до Инђије. Онде су одржани говори и  уз загрљаје и пољупце опростили. У листу „Обзор” од 16 6.1897. у чланку „Хрвати у Београду” истакнуто је : „Овако су прошли ови лијепи дани у међусобном поштивању свачијих права, имена и вјере.” (11) У свом извештају истакао је Лазар Цар да су хрватске соколе не само душановци него и цело београдско грађанство одушевљено дочекало. Сваком згодом су се веселили, да су их Хрвати посетили. (12)

У  средишњем  кружном  делу  заставе  била  је  коњаничка  фигура  цара  Душана  са  мачем  у руци.Уметнички вез на застави израдиле су ручно чланице Београдског женског друштва. Уз  копље  заставе био је привезан даровани темњак  са  натписом „Александар I  Душану  Силном  1897” (13). Поводом  освећења  заставе  заслужним  личностима  додељена  је  медаља – Споменица Душана Силног .(14)

Душановци су наставили да негују односе са хрватским соколима. Изасланство „Душана Силног” дошло је 24. марта 1898. у Загреб да преда хрватском соколу у Загребу диплому почасног члана.(15) После прославе Витешко друштво  „Душан Силни”  у сали „Мира” код Славије развило је још већу делатност. Др. Михаило Градојевић је са још већом вољом долазио на часове вежбања. Градојевић је после 5 година прешао у „Гимнастичко друштво Соко” у Београду јер су у њему били његови другови из I београдске гимназије. Без своје вежбаонице соколи су се селили. Вежбали су код Делијске чесме, у Бранковој улици, у Старој богословији код Саборне цркве, у дворишту Ватрогасне чете у улици Југовића, у згради гимназије на Батал-џамији, у сали кафане  „Кнез Михаило” и код „Империјала”. Задржали су се на летњем вежбалишту у Космајској улици 1906. (16)

На Другом слету у Раваници у Срему 1906. учествовало је око 250 сокола од којих је 170 вежбало просте вежбе. Учествовали су : Српски соко из Сремских Карловаца са старешином др. Лазом Поповићем и 41 чланом; Српски соко из Сремске Митровице са старешином Николом Поповићем и 28 чланова; Српски соко из Руме са старешином др. Миладиновићем и 31 чланом; Српски соко из Шида са подстарешином Ст. Пајићем и 25 чланова; Српски соко из Ирига са стерешином др. Симом Грчићем и 18 чланова; Српски соко из Вуковара са старешином др. Св. Новаком и 25 чланова; … . Друштва која нису вежбала просте вежбе била су : Српски соко из Загреба са старешином др. Стојановићем и  5 чланова; Српски соко из Земуна са вођом А. Пуљом и 10 чланова; Српски соко из Осијека са вођом Јосипом Соукупом и 3 члана; Српски соко из Винковаца са вођом Влад. Игњатовићем и 6 чланова; Српски соко из  Новог Сада са вођом др. Свињарцем и 10 чланова. Били је присутна депутација Српског гимнастичког клуба из Вршца од 3 лица са подпредседником Бранком Цијаком и делегација „Душана Силног” из Београда на челу са председником Тасом Поповићем и са повећим бројем чланова и функционера друштва.(17)

Делегација Душана Силног на челу са Милутином Гр. Мишковићем, председником савезне управе, потпредседником савеза Атанасијем Поповићем и душановцима из Ниша учествовала је на слету у Загребу 1906. (18)  У Загребу је 1906. био приређен слет хрватских сокола. У свечаној поворци ишло је улицама преко 4.000 униформисаних сокола. Били су Руси и Пољаци, Чеси, Бугари и Срби из Србије. Мешале су се црвене кошуље сокола са модрим униформама душановаца и бијело-зеленим бугарских Јунака. Са душановцима Срба из Србије било је преко 300, међу њима и 37 српских сељака. На челу душановаца били су проф. Таса Поповић и председник Мишковић. Соколи из Далмације су са дивљењем гледали соколе из Русије и српске душановце. Далматински соколи су решили да посете Београд. Како су нису имали пасоше договорили су се да у Земуну замене своје соколске капе душановачким калпацима и да се огрну њиховим пелеринама. У тој групи били су Стјепан Роца, проф. Илија Диздар, др. Франо Заворео, Франо Цвјетиша, Симо Вучић и Андеис. Придружио им се Крсте Шунара, трговац из Шибеника, у шибенској народној ношњи. На свакој станици до Земуна народ је дочекивао душановце и Јунаке са одушевљењем, музиком и песмом. Провели су се два дана у Београду, па су се вратили. Сви сем Стјепана Роце који је са душановцима путовао у Шабац на прославу стогодишњице ослобођења Шапца од Турака. Далматински соколи су били захвални адвокату Мирковићу, проф. Атанасију Поповићу, потпуковнику Мишковићу, капетану Здравковићу, Рајку Караклајићу, Симићу-Бањалији и другима. Пера Дражић их је примио и поклонио им златну књигу скопљанског митрополита Фирмијана. (19) У Прагу је одржан 1907. свесоколски слет. На слету је учествовало  54 београдских сокола. Међу њима су били отац, мајка и сестра  др. Михаила Градојевића. Сам Градојевић је морао да остане у Београду. По повратку из Прага његови су му са одушевљењем причали шта су видели и доживели. Донели су фотографије са слета, дописнице, албуме, брошуре и соколске књиге. Др. Михаило Градојевић истакао је : „Као лептир кад се из тесне луткине чауре ослободи, развије крила и полети у зрак, у сунчани сјај, шаренило цветних боја и ливадских мириса, тако сам се и ја осетио пун полета, радости и воље, кад сам постао свесан соко, соко телом и душом. V свесоклски слет је на мене благотворно утицао, одуховио ме и постао за ме соколско откровење. Од слета је прошло већ 30 година, и праву и часну стазу соколског рада и живота нисам ни за тренутак напуштао.. Вазда ми је лебдео пред очима наш далекосежни соколски програм, а свако и најмање приближавање нашем циљу испуњава ме радошћу и вером, да наша соколска ствар и поред свих искушења која је још могу снаћи, мора доћи до пуне победе”.(20)

Београдско друштво за гимнастику и борење основано је 1882. Друштво се касније поделило на соколе и душановце. Док су душановци били национално опредељени, соколи су били присталице свеславенства. У свакодневном животу то се није много осећало. Соколски старешина др. Михајло Градојевић у свом чланку у часопису „Око соколово” 1938. писао је о својој младости и догађајима који су га усмерили да постане од душановца члан сокола.

                                                                                      Саша Недељковић

                                  члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије                                                                                      

Напомене :

1. Милојко Јефтимијадес, „Др. Владан Ђорђевић”, Око Соколово, Београд, 1 новембра 1938, бр.9, стр. 213-214;
2. Војислав Рашић, „Историјски развитак гимнастичких друштава у Србији“ „Српски  витез“,  Београд, 1 април 1912, бр.4, стр.90;
3. „Правила Грађанског гимнастичког друштва Душан Силни“, „Рад Грађанског гимнастичког друштва „Душан Силни”, Београд1892,стр.28;
4. Милојко Јефтимијадес, „Др. Владан Ђорђевић”, „Око Соколово“, Београд,  1 новембра 1938, бр.9, стр. 214;
5. „Правила Грађанског гимнастичког друштва Душан Силни“, „Рад Грађанског гимнастичког друштва „Душан Силни”, Београд 1892,стр.28;
6. Др. Михајло Градојевић, „Реч старешине Соколске жупе Београд”, „Око соколово”,1938, бр.2, стр. 21;
7. Л. Цар, „Повијест „Хрватскога сокола” у Загребу”, „Сокол”, Загреб, 15.ожујка 1905. бр. 3, стр. 37, 38; „Цртице из недавне прошлости”, „Братство”, Осијек, март-април 1936, бр. 3-4, стр. 23;
8. Др. Михајло Градојевић, „Реч старешине Соколске жупе Београд”, „Око соколово”,1938, бр.2, стр. 21;
9. Л. Цар, „Повијест „Хрватскога сокола” у Загребу”, „Сокол”, Загреб, 15.ожујка 1905. бр. 3, стр. 37, 38;
10. „Цртице из недавне прошлости”,  „Братство”, Осијек, март-април 1936, бр. 3-4, стр. 23, 24, 25; Михајло Градојевић, „Реч старешине Соколске жупе Београд”, „Око соколово”,1938,бр.2; Л. Цар, „Повијест „Хрватскога сокола” у Загребу”, „Сокол”, Загреб, 15.ожујка 1905. бр. 3, стр. 37, 38;
11. Л. Цар, „Повијест „Хрватскога сокола” у Загребу”, „Сокол”, Загреб, 15.ожујка 1905. бр. 3, стр. 37, 38; „Цртице из недавне прошлости”, „Братство”, Осијек, март-април 1936, бр. 3-4, стр. 24,25;
12. Л. Цар, „Повијест „Хрватскога сокола” у Загребу”, „Сокол”, Загреб, 15.ожујка 1905. бр. 3, стр. 37, 38;
13. Радомир Столица, „Знак официрског мачевалачког клуба витешког друштва “Душан Силни”,,  „Динар“,  Београд април 2004,бр.22,  стр. 91;
14. Нада Тодоровић, „Југословенске и  иностране  медаље”,Београд, 1964,стр.60;
15. Др.Срђан Будисављевић, „Југословенска мисао и предратно Соколство.“, „Соколсли гласник“, Љубљана, 1.јула 1929, бр.13, стр.4;
16. Др. Михајло Градојевић, „Реч старешине Соколске жупе Београд”, „Око соколово”,1938, бр.2, стр. 21;
17. Ј. Хануш, „ слет српског соколства у Раваници”, „Сокол”, Загреб, 15.коловоза 1906, бр. 8, стр. 121, 122, 123;
18. „Извештај о натјецању на I хрватском свесоколском слету у Загребу”, „Сокол”, Загреб, 15. листопада 1906, бр. 10, стр. 134;
19. Стјепан Роца, „Хрватски соколи у Београду 1906г.”, „Соко на Јадрану“, Сплит, јуни 1930, бр. 1-3, стр. 12;
20. Др. Михајло Градојевић, „Реч старешине Соколске жупе Београд”, „Око соколово”,1938, бр.2, стр. 22;

Везане вијести:

Соколи у Имотском | Јадовно 1941.

Соколске прославе Видовдана | Јадовно 1941.

Соколско друштво у Борову | Јадовно 1941.

Соколско друштво у Винковцима | Јадовно 1941.

Саша Недељковић: Соколске јединице северне Далмације …

Соколска жупа Шибеник-Задар | Јадовно 1941.