Obren Đekić: Zlatiborska trojka u jamu bacala mlade

Posle otkrića skeleta u pećini Cerova, Obren Đekić (90) svedoči o zločinu: Moj otac Ivan je tog juna 1945. s komšijom gledao kako mladiće odvode isti ljudi, i uvek u cik zore

Đeco, kad za ovcama pođete kroz šumu, u onu jamu kamenje više ne bacajte! To se sad ne valja.

Obren Đekić (90) može biti najstariji živi Zlatiborac, a sedamnaest je imao kad od oca Ivana, solunca i ranjenika s Mačkovog kamena, poče slušati šta se u pećini Cerova zbilo. – Tajnu čuvah 72 godine, četiri meseca i jošte koji dan, sve dosad. Od starosti, vid sam izgubio, al’ mi pamćenje osta celo, o zloj ljudskoj kobi, na ideologiju naslonjenoj. I sve što znadem sad ću reći vama, tužiocima i ko ‘oće da čuje.

– Moj otac Ivan se, s komšijom Nikolom Rajevcem, tog juna ’45. iskrao na ovo brdo u Mušvetama nad nama. Gledali su izdaleka kako trojica prema jami odvode mladiće, povratnike iz rata, vezane žicom. Čim se ona trojica udaljiše, otac priđe jami. Video je lokve krvi svuda unaokolo i na njima rojeve muva. I jedan opanak kod otvora s kojim nije znao šta će, pa ga je ubacio dole. Isto se ponovilo dva ili tri dana zaredom. Sve u cik zore, sa istim dželatima – govori Obren, u svojoj kući u Sušici, odakle se brdo Cerova uzdiže. – Sledećeg jutra dođe nam na vrata J. B. iz Mušveta. Žena u užas pretvorena, oca pita: „Šta se ovo pobogu radi?“ Njen sin, begunac od osvete partizana, krio se tih dana u kukuruzima. Tako se dogodilo da je sve video. Reče žena, a ja upamtih: B. A. sa D. R. i Đ. M. (imena poznata redakciji) ubijaju ljude nad jamom! Ova su trojica Zlatiborci. Predvodio ih je B. A., jer je on jedini u toj grupi mogao znati za ovu pećinu.

Ivan, vojnik svikao na stravu, nije mogao da ćuti. Po’ita u Čajetinu, da nađe Sretenovića, šefa Ozne. Pa šta mu dobri bog da, i njemu i njegovima.

– Sretenović dođe čezom u pratnji Dž. R i U. D. iz Branežaca. Otac udbaše povede do jame. Upita Sretenović: „Ko je ovo uradio?“ Otac mu reče imena. Bi samo da ocu uzeše frontovsku kartu, invalidninu stečenu na Mačkovom kamenu. I građanska prava. Mi, iz blagostanja stečenog kada smo pre rata našu zemlju prodali za novi put, padosmo u siromaštvo. Sa jamom ništa ne uradiše, napraviše se ludi – nastavlja priču starac. – Ostasmo mi sami, sa svojom istinom. Da na Zadušnice sveće palimo nad jamom. Ko bi o stravi govorio, odmah bi ga proglasili ludim ili mu mesta među ljudima više nije bilo.

Tako ućutkani, svedoci preživeše poratne godine i još sedam decenija. Sve osta ko da se nije ni desilo. Strah i šaputanje naseliše zlatiborska brda. I sveštenici su ćutali. Nisu hteli, il’ smeli, ni opelo da održe nad jamom. Tad u Mušvete dođoše dve žene. Kažu iz Kosjerića potegle. U crnini, da ubijene muževe traže.

– Njima je neko došapnuo tačno mesto gde su im muževi skončali. Otac ih, dva meseca posle pokolja, povede do pećine. Reče jedna od njih da joj se muž zvao Srbo – dodaje starac. – Tako saznadosmo ime jednog jedinog mučenika. A tih dana su uhvaćene četnike masovno dovodili u Čajetinu, bilo ih je između dve i tri stotine. I svima im se odatle trag gubi.

Držali su partizani zarobljenike u kafani, u centru Čajetine. Obećavano im je da će odatle kućama. U Kosjerić, Valjevo, u sela zapadne i jugozapadne Srbije. Tamo nikad nisu stigli. Neki su skončali u jami Cerova. Govorili su najstariji, baš kao za ovu jamu, da negde u blizini postoji još jedna, isto krcata kostima. Ona još nije nađena.

– Ostali zarobljenici sprovođeni su u užički zatvor. Samo je jedan među stotinama preživeo. On je posvedočio mom ocu, početkom pedesetih, da su svi iz njegove grupe poubijani posle dolaska u grad. Samo je on nekim čudom ostao – završava starac priču čuvanu u duši duže od sedam decenija, pa nas ispraća i pokazuje kako ćemo do jame stići. – Još da znate, onaj B. A., koji je dželate predvodio, odselio se u Banat. Tamo je i umro…

Od starčeve kuće, preko zlatiborske magistrale, pa tri-četiri kilometra kroz gustu neraskrčenu šumu i šipražje, stiže se do jame Cerova, na tromeđi Mušveta, Mačkata i Krive reke. Korak po korak idemo kroz nedođiju, sa Nenadom Šišovićem, radnikom čajetinskog javnog preduzeća. Na dnu pećine, freskopisac i speleolog Dimitrije Mirko Ćelić iz Prigrevice kod Apatina pronašao je nedavno skelete stradalnika. Ruke i noge su im vezane žicom, baš kao što je Obren posvedočio.

Do Ćelićevog otkrića i objavljivanja dokaza o stradanju srpskih mladića u „Novostima“, pre nekoliko dana, o zlom usudu srpskih mladića se ćutalo.

Samo su deca po onoj komandi Ivana Đekića, solunca i heroja s Mačkovog kamena, još pre sedam decenija prestala kamenje u jamu da bacaju.

TAJNA O DEVOJCI

Pećina u Mušvetama potpuno je neistražena. Zna se samo da postoji još jedan ulaz i da pored dvorane u kojoj su nađene žrtve postoje još dva dugačka podzemna kraka. Pećina ima izuzetnu vrednost zbog pećinskog nakita kakav se retko gde može videti.

– Iza drugog ulaza, priroda je verno izvajala figuru devojke „kao od majke rođene“. Najstariji pamte da je devojka, u prirodnoj veličini, imala glavu psa. Nju je neko, ne tako davno, slomio, pričinivši tako ogromnu štetu – svedoči jedan meštanin Mušveta.

SPELEOLOZI PONOVO SILAZE

Opština Čajetina rešena je da do kraja istraži pećinu u Mušvetama i da nastradalim mladićima podigne spomen-kompleks.

– Narednih dana speleolozi će ponovo sići u jamu. Prethodno ćemo pozvati tužilaštvo, koje je obavešteno o otkriću masovne grobnice, da uradi svoj deo posla. Na teren su već izašli radnici našeg komunalnog preduzeća, da raskrče prilaz do jame kroz neprohodnu šumu, kuda je nekada prolazio turski put – kaže Milan Stamatović, predsednik Opštine Čajetina.

Opštinsko veće je, samo dan posle objavljivanja otkrića masovne grobnice u „Novostima“, donelo odluku o daljem istraživanju pećine. Na proleće, dodaje Stamatović, Opština će izdvojiti novac da stradalnicima podigne spomen-obeležje dostojno njihove žrtve i da omogući posete pećini.

JOŠ JEDNA GROBNICA

U zlatiborskim selima tokom 1945. godine nestalo je između 200 i 300 zarobljenih povratnika iz rata. Speleolozi će narednih dana prebrojati žrtve u jami Cerova, a na osnovu tragova koji su doveli do njenog otkrića, pokušaće da pronađu još jednu masovu grobnicu koja, sasvim izvesno, postoji u blizini.

Ostale žrtve, prema svedočenju Čajetinaca, odvođene su u Užice.

– Dobro smo zapamtili jednu pojavu s kraja rata. Dva-tri časa posle ponoći, čuo bi se zvuk kamiona nadomak zatvora, a zatim i bat koraka grupe zatvorenika koji su vozilima negde odvođeni – govori Milorad Iskrin, poznati istoričar iz Užica. – Malo kasnije, prolomili bi se nad gradom rafali…

U istraživanju koje su sprovele „Novosti“, obelodanjeno je da su egzekucije obavljane na više crnih tačaka: na Šančevima, u Krčagovu, u Zukovini na vrhu današnje Ulice Mage Magazinović, u Ćendovini, uz obalu Đetinje, na Pori, u blizini Uremovačkog potoka.

U opštinskim knjigama, poratna vlast je ova mesta obeležavala crnim tačkama, kao mesta na kojima građevinci ne smeju kopati.

Autor: Nikola Janković

Izvor: NOVOSTI

Vezane vijesti:

Predali se partizanima, pa završili na dnu jame! | Jadovno …

Pokošenoj mladosti podižu spomenik | Jadovno 1941.

Zločini u Foči i okolini 1945. | Jadovno 1941.

Streljanja nedužnih | Jadovno 1941.

Istorija o kojoj se ćutalo: Drugo lice „narodnih heroja …