Објављена научна књига о геноциду над Ромима у НДХ

Крајем 2015. године објављена је књига „Страдање Рома у Независној Држави Хрватској 1941. – 1945.“ Данијела Војака, Бибијане Папо и Алена Тахирија. Издавачи су Институт друштвених наука Иво Пилар и Ромско национално вијеће, који су били и проводиocи пројекта „Страдање Рома на подручју НДХ за вријеме Другог свјетског рата“.

Књига је резултирала значајним сазнањима важним, између осталог, повијесној знаности и доноси досад непознате документе који објашњавају мозаик страдања Рома у НДХ-у. Ради се о документима везаним уз депортације Рома у Јасеновац, конфискацију ромске имовине и њену продају путем јавних дражби, ромску ратну свакодневицу и сл.

Аутор: РОМИ.ХР

ПРЕВЛАДАТИ ЗАОСТАЈАЊЕ ХРВАТСКЕ ИСТОРИОГРАФИЈЕ У ИСТРАЖИВАЊУ ГЕНОЦИДА НАД РОМИМА

Данијел Војак, водитељ пројекта „Страдање Рома на подручју НДХ за вријеме Другог свјетског рата“

Које су биле највеће потешкоће у добиjању подршке за пројекaт?

Дакако, финансијска подршка. Можете имати пред собом изврстан пројектни план, но без финансирања овакав је пројекат, по својој сложености и обиму, готово немогуће провести. Такођер, отежавајућа околност била је непознавање самога градива које се чува у надлежним архивским, музејским и библиотечним институцијама. Штавише, у неким случајевима ми смо као истраживачи откривали релевантно градиво, док тамошње колеге нису знале да се такво градиво чува код њих.

Која су географска подручја покривена пројектом и које би још институције и подручја требало покрити у будућности?

Пројекат је фокусиран на истраживање страдања Рома на подручју Независне Државе Хрватске што обухвата дијелове подручја данашње Републике Хрватске те Босне и Херцеговине. С тиме на уму, фокус на истраживању биле су институције у овим земљама те у Републици Србији.

Пројектом нису обухваћене институције у Далмацији и Лици, као и неке у осталим дијеловима Хрватске, што намеће потребу да се и њих обради. Такођер, питање оних хрватских подручја окупираних за вријеме Другог свјетског рата од Мађарске и Италије тек треба систематичније обрадити, и то у надлежним институцијама у Хрватској и ван ње. Даљња истраживања требало би провести и у Босни и Херцеговини.

Је ли Ваше истраживање показало неке посебне карактеристике усташког режима НДХ-а и које?

Истраживање је показало истакнуту злочиначку природу усташке власти према ромском мањинском становништву што се може видјети на темељу бројних докумената о депортацији у логоре, посебно у јасеновачки логор. У том контексту може се видјети систематску усташку геноцидну политику истребљења Рома која се проводила у неколико фаза, а свој врхунац имала средином 1942. када је већина Рома депортована у јасеновачки логор и убијана.

Ако успоредимо ситуацију с другим европским земљама, каква је ситуација у Хрватској везано за научно истраживање геноцида над Ромима?

Хрватска историографија заостаје за систематским истраживањима, посебно западноевропских и средњоевропских историографија. Позадина овог „заостајања“ јест одређена незаинтересованост хрватске научне и шире јавности за истраживање ове теме.

Унаточ томе, морам споменути како се унатраг неколико година појавило занимање и у нас за истраживање ове теме. Могло би се рећи: „Боље сад, него никад!“ Истраживање страдања Рома у НДХ-у мора се обликовати у низ систематских научних пројеката, јер то од нас историчара траже бројне и већином анонимне ромске жртве усташког режима као једног од најсуровијих тадашњих геноцидних режима.

У нашем су друштву, нажалост, присутне појаве релативизовања и умањивања и злочиначког и геноцидног карактера НДХ-а. Постоје ли такве тенденције и у историјској науци, посебно када су у питању Роми и ромске жртве и злочини над њима у Другом свјетском рату у НДХ-у?

Нажалост, мора се примијетити како је у хрватској стручној и широј јавности унатраг неколико година примјетна одређена релативизација злочина усташких власти за вријеме Другог свјетског рата. Ревизионистичке тезе о Ромима усмјерене су на доказивање како они нису били жртве усташких власти, већ да су се исте власти добро односиле према њима и како они нису биле жртве њихове политике.

Њихова научна аргументација своди се на (неуспјешно) побијање познатих извора о страдању Рома, наводећи како су они лажни и тенденциозни. Надаље, исти научници истичу како је немогуће утврдити страдање Рома у том рату јер су они успјешно скривали своје етничко порјекло и тако преживјели рат. Такве ревизионистичке тезе потребно је систематски побијати, и то тезама темељеним на релевантним архивским и другим изворима.

Колико је хрватско друштво освијештено и упознато с тиме да је над Ромима у Другом свјетском рату извршен геноцид те да Роми по бруталности и размјерима тога геноцида спадају међу највеће жртве тог рата? У којој је мјери за то одговорна сама историјска наука?

Хрватско друштво које Роме и данас већином доживљава као непожељне припаднике, што је темељено на вишевјековним предрасудама и стереотипној слици о Ромима као луталицама, варалицама, лијенчинама, крадљивцима и сл. Таква слика, или боље речено перцепција, потицана је значајним незнањем о ромској култури, али и историји.

Дио такве историје засигурно се односи на период Другог свјетског рата када су они у неким земљама били готово сви убијени или протјерани, о чему просјечни Хрват(ица) мало зна. У школским уџбеницима историје њихово страдање сведено је на успутну биљешку: „и Роми су страдали…“. Из таквог контекста произлази велика одговорност хрватске историографије да се ова тема систематичније проучава.

ПОРАЈМОС У УЏБЕНИКЕ

Бибијана Папо, коауторица књиге Страдање Рома у Независној Држави Хрватској 1941. – 1945.

Што је био мотив Вашег укључивања у овај пројекат и ово истраживање?

Гледајући из личног угла, мотив мог укључивања у истраживање геноцида над Ромима јесте исправљање друштвене неправде. Као историчарка посебно сам била свјесна колико је нужно овакво истраживање те сам му се врло радо прикључила и истраживала у Хрватском државном архиву, Војном архиву у Београду, Архиву БиХ и другим институцијама, заједно са колегама.

Са друге стране, у Ромском националном вијећу, у коме сам запослена, дуже смо вријеме планирали овакав пројекат, а његови резултати били су нам нужни јер проводимо бројне активности које су дио нашег програма „Сјећање на Порајмос“.

Како би наше активности биле квалитетно осмишљене и утемељене, потребни су нам архивски документи, научне студије, јер то је подлога за организовање округлих столова, дискусија, изложби те за даљњу сарадњу са научном заједницом и широм јавности. Сретна сам да ромска заједница у Хрватској, али и шире, напокон има вриједне податке, који су резултат овог пројекта.

Што о геноциду над Ромима кажу наши уџбеници историје и како Ви оцјењујете ту ситуацију? Како се наш образовни систем носи са тиме? Можемо ли с таквим третманом ове теме изаћи из тог зачаранога круга незнања, неосвијештености и несензибилизованости за ова питања?

Уџбеници који се користе у нашим школама маргинализирају ову тему. Постоје иницијативе с ромске стране да се то промијени, а књига коју смо припремили Данијел Војак, Ален Тахири и ја, може јако много помоћи како би се тема геноцида над Ромима укључила у уџбенике и како би била представљена на примјерен начин.

Ситуација с наставним програмима, уџбеницима, материјалима за наставнике историје прилично је лоша и док се наставни програми и уџбеници не промијене у овом, али и другим аспектима, наше друштво неће моћи напредовати.

Колико је по Вашему мишљењу и сазнањима објављивање књиге Страдање Рома у Независној Држави Хрватској 1941. – 1945. придонијело сензибилизирању шире јавности за тему геноцида над Ромима/Порајмоса? Колико је хрватско друштво упознато с тиме да је над Ромима у Другом свјетском рату почињен геноцид?

Намјера је овог истраживања и била да се придонесе сензибилизирању за тему геноцида над Ромима, унутар академске заједнице, али и у широј јавности. Нажалост, стање у академској заједници прати ширу друштвену ситуацију, тако да се истраживање историје Рома, па уже истраживање геноцида над Ромима, налази на маргинама. О томе говори и чињеница да је Данијел Војак једина особа из академске заједнице, историчар, који у Хрватској истражује и пише о историји Рома.

Догађа се и да, када историчари, не нужно с наших подручја, пишу напримјер о страдању у Јасеновцу, или о примјени расних закона и опћенито о НДХ, врло ријетко спомену и Роме, који су у великом броју страдали и на које су се итекако примјењивали расни закони и све остало што су доживјели и други страдалнички народи.

Ово је истраживање, и ова књига коначно, придонијели су да се таква ситуација почне мијењати, и то је врло охрабрујуће. Освијештеност шире јавности о овој теми тренутно је на знатно вишем степену него примјерице 2012., када смо у РНВ-у започели с организовањем комеморације у Уштици и Јасеновцу. Прије тога владала је готово потпуна ћутња. Од 2012. посебно су се медији заинтересовали за ову тему, што је јако добро јер на тај начин се може допријети до широке јавности.

Ова је књига већ сад, по нашим сазнањима, умногоме придонијела процесу упознавања јавности с геноцидом над Ромима, а још ће то и више у будућности.

Извор: Romi.hr

Везане вијести:

Роми траже да се докаже геноцид над њима | Јадовно 1941.

Необориви докази о геноциду у НДХ | Јадовно 1941.

Роми из Србије траже одштету за Холокауст | Јадовно 1941.