О сенима палих на Солунском фронту рапортира Предраг Недељковић

Рођени Краљевчанин, новинар, полиглота, потомак солунског ратника, наследник је Ђорђа Михаиловића, који је дуже од пола века чувар српског војничког гробља Зејтинлик

Од нашег специјалног извештача
Солун – Први пут нас на Зејтинлику, српском војничком гробљу, није дочекала старина хитрог хода, која зна сваки камен, сваки гроб и сваку причу везану за сене више од 7.000 српских војника палих на Солунском фронту. Уместо чика Ђорђа, који је ушао у 88. годину и последњих месеци има великих проблема са плућима, па силази на гробље само у току преподнева, у сусрет нам иде Предраг Недељковић (47), Краљевчанин, полиглота, некадашњи новинар…

Чекамо да се заврши званични део посете, да Предраг исприча оно што већ 55 година казује чика Ђорђе, трећа генерација Михаиловића чувара Зејтинлика. Одмах се види да је наследник добро одабран: прича лепо, мирно, износи детаље које нисмо чули приликом ранијих посета, попут оног да је овде сахрањена и једна жена, енглеска болничарка која је погинула превијајући српске рањенике. Овде су један до другог сахрањени Срби, Французи, Енглези, Италијани и Руси.

Неко из групе га прекида питањем да ли му је познато где су сахрањени потомци једне породице из Лесковца.

– Пети ред, трећи гроб с леве стране – као „из топа” одговара Предраг показујући руком у ком правцу треба ићи.

Српско гробље, у облику латиничког слова П, заузима централни део Зејтинлика, који је то име добио у доба Отоманске империје, јер се ту продавало уље. Од главног улаза, оивиченом чемпресима донетим са Хиландара, широка стаза води до костурнице са криптом над којом је подигнута капела на чијем прочељу је мозаик Св. архангела Михаила. У унутрашњости капеле уклесани су називи свих јединица које су се бориле на Солунском фронту, ту су заставе, шајкаче, фотографије, крстови, земља из родног краја палих бораца…

На улазу ракија којом чика Ђорђе увек дочекује посетиоце. Предраг нас такође нуди, чува и ову традицију. Питамо га шта га је навело да одабере посао чувара српских светиња у Грчкој. Пита нас из које смо редакције, а онда клима главом:

– „Политика”? Може. У животу ништа није случајно, први пут ме је као шестогодишњака овде довео деда. Мој прадеда је био солунац, деда официр, отац који је преминуо пре два и по месеца такође је био официр. Историја ме је одувек занимала и данас проводим сваки слободан тренутак истражујући и листајући прашњаве архиве. Ја ово не гледам као посао… ако неке ствари не чините срцем, онда ништа од тога.

Пошто чика Ђорђе нема сина, а о гробовима српских војника су се пре њега старали његов отац и деда, Србија је одлучила да му додели помоћника. На конкурс Министарства рада пре годину дана се пријавило на стотине кандидата, прича нам Предраг, а било је и неколико услова које је он са лакоћом испунио: да има пребивалиште у Грчкој (јер гробље није екстериторијално попут конзулата, па будући радник потпада под грчке законе), да зна грчки језик, да је потомак солунског ратника…

– Ми смо колеге, радио сам као новинар за „Ибарске новости” и РТВ Краљево. Потом сам седам година живео у Немачкој и тамо усавршио језик, а онда овде грчки језик, историју и културу. Моја супруга је професорка музике, иначе Гркиња, а упознао сам је када сам дошао на Крит на одмор и остао, ево пуних 10 година…

Предраг говори грчки, немачки, енглески, помало и руски. На Зејтинлику је од јутра до мрака и каже да његов посао није само да дочекује посетиоце. А било је дана када је стизало и по 27 аутобуса.

– Ово је друго најпосећеније место у Солуну, после Цркве Св. Димитрија, заштитника града. Дешава се да у току дана овде буде и по хиљаду људи. Ту сам сваки дан, долазим рано, по мраку… Прво очистим јавни тоалет, па костурницу, а када се раздани чистим гробље, јер ми одржавамо и руско, које је у склопу нашег. То је око 12.000 квадратних метара – прича наследник чика Ђорђа, док нам показује гроб оца чувеног глумца Мише Јанкетића.

Нема породице из Србије која на Солунском фронту није изгубила неког свог, каже. На неким гробовима има свежег цвећа, негде гори свећа, негде је остављена јабука… Сав материјал за гробље, до последњег камена, стигао из Србије: цемент из Беочина, камен из мајдана код Џепа, гранит из Љига.

Питамо и како је чика Ђорђе, за којег смо чули да је био у болници због проблема са плућима и да је морао да напусти чуварску кућицу на гробљу у којој је живео са супругом и ћерком и пресели се у стан преко пута.

– Сад је боље, Богу хвала, силази пре подне са боцом за кисеоник на два-три сата, осим кад је хладно и велика влага, као данас. Од њега сваки дан сазнам нешто ново, мада од почетка нисмо много разговарали, али смо се јако добро разумели. И тек касније смо схватили како имамо много додирних тачака, осим љубави према српској историји и поштовању према солунским прецима, обојица смо се оженили Гркињама, мој покојни отац се звао Ђорђе, моја мајка и чика Ђорђе су рођени 1. маја, супруга његовог рођеног брата Михајла се зове Трифунија Изидис као и моја жена…

Када смо видели чика Ђорђа последњи пут, прошле године 9. маја, након кратке церемоније на Дан победе над фашизмом, рекао је да намерава да ради до краја живота да ће и он бити сахрањен на Зејтинлику. Рекао нам је и да му остаје као једина жал у животу што нема сина који ће да продужи традицију Михаиловића, чувара Зејтинлика. Још нам је рекао и да се нада да ће Србија одабрати правог човека који ће наставити да брине о сенима палих ратника.

Судећи по ономе што смо чули и видели, Србија је добро изабрала.

Три генерације Михаиловића