Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

JADOVNIČANI PORUČUJU:

Teče 80-ta godina od početka Pokolja, genocida počinjenog nad srpskim narodom od strane NDH. Osamdeset godina od tragedije na Velebitu, ličkom polju, ostrvu Pagu.

 

O senima palih na Solunskom frontu raportira Predrag Nedeljković

Datum objave: subota, 5 decembra, 2015
Veličina slova: A- A+

Rođeni Kraljevčanin, novinar, poliglota, potomak solunskog ratnika, naslednik je Đorđa Mihailovića, koji je duže od pola veka čuvar srpskog vojničkog groblja Zejtinlik

Predragov radni dan počinje dok je još mrak: čisti groblje i dočekuje i po hiljadu posetilaca dnevno (Foto: S. Gucijan)
Predragov radni dan počinje dok je još mrak: čisti groblje i dočekuje i po hiljadu posetilaca dnevno (Foto: S. Gucijan)

Od našeg specijalnog izveštača
Solun – Prvi put nas na Zejtinliku, srpskom vojničkom groblju, nije dočekala starina hitrog hoda, koja zna svaki kamen, svaki grob i svaku priču vezanu za sene više od 7.000 srpskih vojnika palih na Solunskom frontu. Umesto čika Đorđa, koji je ušao u 88. godinu i poslednjih meseci ima velikih problema sa plućima, pa silazi na groblje samo u toku prepodneva, u susret nam ide Predrag Nedeljković (47), Kraljevčanin, poliglota, nekadašnji novinar…

Čekamo da se završi zvanični deo posete, da Predrag ispriča ono što već 55 godina kazuje čika Đorđe, treća generacija Mihailovića čuvara Zejtinlika. Odmah se vidi da je naslednik dobro odabran: priča lepo, mirno, iznosi detalje koje nismo čuli prilikom ranijih poseta, poput onog da je ovde sahranjena i jedna žena, engleska bolničarka koja je poginula previjajući srpske ranjenike. Ovde su jedan do drugog sahranjeni Srbi, Francuzi, Englezi, Italijani i Rusi.

Neko iz grupe ga prekida pitanjem da li mu je poznato gde su sahranjeni potomci jedne porodice iz Leskovca.

– Peti red, treći grob s leve strane – kao „iz topa” odgovara Predrag pokazujući rukom u kom pravcu treba ići.

Srpsko groblje, u obliku latiničkog slova P, zauzima centralni deo Zejtinlika, koji je to ime dobio u doba Otomanske imperije, jer se tu prodavalo ulje. Od glavnog ulaza, oivičenom čempresima donetim sa Hilandara, široka staza vodi do kosturnice sa kriptom nad kojom je podignuta kapela na čijem pročelju je mozaik Sv. arhangela Mihaila. U unutrašnjosti kapele uklesani su nazivi svih jedinica koje su se borile na Solunskom frontu, tu su zastave, šajkače, fotografije, krstovi, zemlja iz rodnog kraja palih boraca…

Na ulazu rakija kojom čika Đorđe uvek dočekuje posetioce. Predrag nas takođe nudi, čuva i ovu tradiciju. Pitamo ga šta ga je navelo da odabere posao čuvara srpskih svetinja u Grčkoj. Pita nas iz koje smo redakcije, a onda klima glavom:

– „Politika”? Može. U životu ništa nije slučajno, prvi put me je kao šestogodišnjaka ovde doveo deda. Moj pradeda je bio solunac, deda oficir, otac koji je preminuo pre dva i po meseca takođe je bio oficir. Istorija me je oduvek zanimala i danas provodim svaki slobodan trenutak istražujući i listajući prašnjave arhive. Ja ovo ne gledam kao posao… ako neke stvari ne činite srcem, onda ništa od toga.

Pošto čika Đorđe nema sina, a o grobovima srpskih vojnika su se pre njega starali njegov otac i deda, Srbija je odlučila da mu dodeli pomoćnika. Na konkurs Ministarstva rada pre godinu dana se prijavilo na stotine kandidata, priča nam Predrag, a bilo je i nekoliko uslova koje je on sa lakoćom ispunio: da ima prebivalište u Grčkoj (jer groblje nije eksteritorijalno poput konzulata, pa budući radnik potpada pod grčke zakone), da zna grčki jezik, da je potomak solunskog ratnika…

– Mi smo kolege, radio sam kao novinar za „Ibarske novosti” i RTV Kraljevo. Potom sam sedam godina živeo u Nemačkoj i tamo usavršio jezik, a onda ovde grčki jezik, istoriju i kulturu. Moja supruga je profesorka muzike, inače Grkinja, a upoznao sam je kada sam došao na Krit na odmor i ostao, evo punih 10 godina…

Predrag govori grčki, nemački, engleski, pomalo i ruski. Na Zejtinliku je od jutra do mraka i kaže da njegov posao nije samo da dočekuje posetioce. A bilo je dana kada je stizalo i po 27 autobusa.

– Ovo je drugo najposećenije mesto u Solunu, posle Crkve Sv. Dimitrija, zaštitnika grada. Dešava se da u toku dana ovde bude i po hiljadu ljudi. Tu sam svaki dan, dolazim rano, po mraku… Prvo očistim javni toalet, pa kosturnicu, a kada se razdani čistim groblje, jer mi održavamo i rusko, koje je u sklopu našeg. To je oko 12.000 kvadratnih metara – priča naslednik čika Đorđa, dok nam pokazuje grob oca čuvenog glumca Miše Janketića.

Nema porodice iz Srbije koja na Solunskom frontu nije izgubila nekog svog, kaže. Na nekim grobovima ima svežeg cveća, negde gori sveća, negde je ostavljena jabuka… Sav materijal za groblje, do poslednjeg kamena, stigao iz Srbije: cement iz Beočina, kamen iz majdana kod Džepa, granit iz Ljiga.

Pitamo i kako je čika Đorđe, za kojeg smo čuli da je bio u bolnici zbog problema sa plućima i da je morao da napusti čuvarsku kućicu na groblju u kojoj je živeo sa suprugom i ćerkom i preseli se u stan preko puta.

– Sad je bolje, Bogu hvala, silazi pre podne sa bocom za kiseonik na dva-tri sata, osim kad je hladno i velika vlaga, kao danas. Od njega svaki dan saznam nešto novo, mada od početka nismo mnogo razgovarali, ali smo se jako dobro razumeli. I tek kasnije smo shvatili kako imamo mnogo dodirnih tačaka, osim ljubavi prema srpskoj istoriji i poštovanju prema solunskim precima, obojica smo se oženili Grkinjama, moj pokojni otac se zvao Đorđe, moja majka i čika Đorđe su rođeni 1. maja, supruga njegovog rođenog brata Mihajla se zove Trifunija Izidis kao i moja žena…

Kada smo videli čika Đorđa poslednji put, prošle godine 9. maja, nakon kratke ceremonije na Dan pobede nad fašizmom, rekao je da namerava da radi do kraja života da će i on biti sahranjen na Zejtinliku. Rekao nam je i da mu ostaje kao jedina žal u životu što nema sina koji će da produži tradiciju Mihailovića, čuvara Zejtinlika. Još nam je rekao i da se nada da će Srbija odabrati pravog čoveka koji će nastaviti da brine o senima palih ratnika.

Sudeći po onome što smo čuli i videli, Srbija je dobro izabrala.

Deo srpskog vojničkog groblja (Foto S. Gucijan)
Deo srpskog vojničkog groblja (Foto S. Gucijan)

Tri generacije Mihailovića

Prvi čuvar groblja bio je Savo Mihailović, koji je bio zadužen za eshumaciju srpskih vojnika i premeštaj kostiju svojih saboraca na Zejtinlik, prostor na kojem se od 1916. godine nalazila Glavna vojna poljska bolnica srpske vojske. Savo je čuvao svoje mrtve drugove u kućici koja je sagrađena za njega i njegovu porodicu s leve strane kapele. Sahranjen je na Zejtinliku. Nasledio ga je sin Đuro, koji je uz oca sahranjen 1961. godine, a njega Đorđe, koji čuva grobove solunskih ratnika više od pola veka.

 

Izvor: POLITIKA

 

Vezane vijesti:

Zejtinlik: Legende o junaštvu srpskih ratnika nastavljaju da žive

Odlikovan Đorđe Mihailović, čuvar Zejtinlika

Zejtinlik: Poslednja veza sa usnulim pukovima

 


Tagovi:

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top