О култури и њеним радницима

Пут коjи су наша држава и нациjа превалили у последњих седамдесет година подразумевао jе да нам неретко „све“ буде или идеологиjа или економиjа (новац), веома често комбинуjући ова два поjма. Оно што jе остало по страни, ускраћено да буде „све“, jе – култура.

У тренуцима кризе националног идентитета, чиjе jасниjе обрасце добиjамо након завршетка Другог светског рата, а особито у последњих двадесет година, култура постаjе сувишни чинилац. Чини се да овакав развоj ситуациjе одговара историjском ритму коjи култури даjе позитивне импулсе тек на местима националног буђења и учвршћивања. Јер, националне државе настале након револуциjа своj идентитет не проналазе ни у биолошким ни у социjалним, већ у културним релациjама. „Поседовање културе“ значило jе своjеврсно самопрепознавање и могућност „права народа на самоорганизовање“. Формирањем великог броjа држава на позорници светских нациjа поjављуjе се читав низ jасно дефинисаних култура коjе своjе различитости и особености испољаваjу на разне начине, превасходно кроз институциjе културе.

Чак jе и „мека моћ“, о коjоj у своjим књигама нашироко распреда Џозеф Наj, у посебном односу са културолошким „предностима“ или пропагандном доминациjом различитих нациjа, компаниjа или поjединаца. Тако су, софистицирани стратези глобалног супротсављања експанзиjи совjетског комунистичког утицаjа, култури и уметности наменили истакнуто место. Лидери либералног, западног света, у време Хладног рата видели су културу као моћно оружjе у постизању културне а онда и сваке друге доминациjе, укључући у поменути процес агенциjу ЦИА (Central Intelegance Agency – CIA) и jедан од наjвећих музеjа ондашњег и данашњег света – Музеj модерне уметности (Museum of Modern Art – MoMA). Они су музеj и културу видели као „оружjе националне одбране“, а сам Рокфелер, иначе власник горепоменуте институциjе, искрено jе изjавио: „I learned my politics at the Museum of Modern Art.“

Реална моћ, као и производи њене политике, такође види културу као доминантну тачку у међусобним релациjама, трвењима или сукобима. У осврту на рат Србиjе и Аустроугарске, Ситон-Вотсон, истакнути представник британске владе, сматра победу српске политике као пораз западне цивилизациjе (културе). Такоће, у скоро обjављеном тексту колеге Алексића, помиње се говор Тониjа Блера коjи бомбардовање Србиjе види као „битку цивилизациjе и варварства“, имаjући на уму jасне, по њему, културолошке разлике зараћених страна.

У овим сажетим, али веома важним примерима препознаjе се смисао и улога културе као стратешког питања за jедну нациjу, друштво. Међутим, пракса у Србиjи показуjе супротно чињенично стање. Институциjе културе, дубоко корумпиране и осиромашене, не проналазе начина да се укључе у процес коjи означава спасавање друштва као горућег проблема данашњице. Институти, факултети, музеjи, позоришта, биоскопи и остале институциjе, затворени су или се налазе на ивици егзистенциjе. Њихова инвалидност додатно паралише друштво, коjе осим развиjеног културног живота, губи право и на ауторитете и њихово слободно деловање.

Поставља се питање ко сноси одговорност у оваквим приликама? Да ли jе то држава, институциjа или поjединац? Уколико се доследно будемо водили примерима с почетка овог текста, онда би закључак био да држава може да „употреби“ културу ради остваривања и jачања националне и идентитетске компоненте у друштву, те и „имиџа“ у региону или свету. Њен задатак jе да препозна потенциjале саме културе, њене домашаjе и на краjу резултате. То би, с друге стране значило да се посегне за jасном културном политиком коjа би, у домену саме културе, направила искорак у односу на досадашње примарне и стратешке циљеве као што су „одваjање  од естраде“ или „решавање проблема у култури“. Док овакве ствари не почну да се подразумеваjу, потребно jе не одрицати се културе разним подразумеваjућим акциjама (стабилност у региону, „демократиjа“,…) уколико оне нису  у складу са државном културном политиком.

Како институциjе представљаjу продужену руку државне политике, њихово деловање jе ограничено и унапред усмерено. Зато jе улога поjединца, интелектуалца или интелигенциjе у ширем смислу веома важна. Посао интелектуалца jе предвиђен његовом струком и способностима, али jе његова морална дужност и обавеза да у ванредноj ситуациjи, у коjоj се наше друштво сигурно налази, „додатним активностима“ укаже на проблеме и могућа решења. У супротном, демократско право сваког грађанина, а посебно интелектуалца остаjе неискоришћено, те смо у ситуациjи свеопштег медиjског, критичког, уметничког, културног и сваког другог мрака. Методама присиле и застршивања, као и, с друге стране, друштвеним бенефициjама и наградама на разним нивоима, интелектуалци или постаjу своjевољно невидљиви, или прелазе на другу страну „реалности“. Њихов допринос друштву мери се идолошким инструментима – ко ниjе с нама, против нас jе!

У овом кругу аболираних од одговорности кривица ће увек и изнова бити на страни другог, било да jе то послодавац, министар, премиjер или страни чинилац. Иако jе ово тачно и у пракси потврдиво, чини се да обавештен, образован и самосвестан поjединац сноси велику одговорност. Јер, његово знање чини га неупоредиво одговорниjим од оних коjи се сматраjу необразованим и науким. Ако се и поред овога не чини ништа, осим законског минимума Закона о раду (некада ни то), онда jе пропаст на вратима, чека да jе пустимо jош jедним окретањем главе у страну.

Тек када нам „све“ буде култура, па макар и као полазиште, а све до коначне културне политике коjа jе у хармониjи са националним тежњама, можемо очекивати спори, али опоравак на правом путу. Онда се премиjер земље, гостуjући на црногорскоj телевизиjи, неће одрицати Андрића и Његоша, било да jе разлог његова неприпремљеност, незнање или немарност. Када нам „све“ постане култура председник државе ће на крађу симбола, коjа се одиграла на церемониjи уласка Хрватске у Европску униjу, реаговати сходно аргументима, а не инфантилним доскочицама да ћемо и ми то исто урадити када jедном уђемо у ЕУ. Када нам „све“ постане култура водеће институциjе ове земље, као што jе САНУ, износиће jасне ставове по питању круциjалних државних проблема, не преносећи одговорност на поjедине истакнуте историчаре. Када нам „све“ постане култура, естрада и култура ће се саме раздвоjити, уколико би „забава“ у овом облику заиста и постоjала. Када нам „све“ постане култура можемо рачунати на смањени jаз између невидљивих интелектуалаца и водећих медиокритета. Но, да би заиста говорили о другачиjем културном моделу и преображаjу културе из „ништа“ у „све“ потребно jе много. Потребне су нам нове генерациjе васпитане на темељима универзалних европских вредности, националних интереса и породичноj традициjи.

Извор: СРПСКИ АКАДЕМСКИ КРУГ

Везане виjести:

Говор директора Културног центра Новог Сада Андреjа Фаjгеља …

КУЛТУРА У ИЗБЈЕГЛИШТВУ – Jadovno 1941.

ПРОБЛЕМИ СРБА У РЕГИОНУ НЕДОВОЉНО ПРИСУТНИ У …