О једном разумевању нашег сусрета са прослошћу

Када нам данас савјетују да заборавимо прошлост (од историје се веле не живи) и окренемо се будућности, кад нас оптужују да производимо многе догађаје, проглашавајући нас виновницима за велики рат, распад бивше Југославије, да смо геноцидни и много тога другог, ваљда мисле да ћемо лакше прихватити стање створено голом силом, прогоном и отимачином, које смо доживјели пред крај прошлог вијека.

Ту слику о нама, изашлу из радионице свјетских моћника, желе да нам окаче о врат као нову легитимацију. Можемо ли ми то? Смијемо ли ми то? Да ли смо ми (као „руралан, епски и нецивилизован народ“, што говоре циници са Запада) опсједнути историјом, или је можда историја свијета и Европе опсједала нас и доводила нам у питање и голи опстанак?

Није спорно да нас је неолиберализам, разумјеван као нови империјализам, увео у еру постистине, страха и несигурности, тј. У вријеме када историјске чињенице не обавезују, „сила Бога не моли“. Данас се замењују улоге жртава и злочинаца, хероји постају злочинци, а терористи су ослободиоци и хероји. Примјена дуплих стандарда постала је наша свакодневица, а медијска манипулација и инструментализација једина реалност и извор истине.

Из природе несигурности данашњег свијета тријумфовала је равнодушност. Ми наравно не можемо бирати вријеме у коме живимо, али је питање какав је наш однос према прошлом и будућем времену од прворазредног значаја. Данас, када славимо осам вијекова од крунисања Стефана Првовенчаног (ко не би био поносан), првог у лози Немањића и 170 година од штампања Његошевог „Горског Вијенца“, Вуковог превода Новог завјета на српски језик, те Даничићевог дјела „Рат за српски језик и правопис“, права је прилика да се сусретнемо са прошлошћу и да кроз друге наочаре сагледамо исту и промишљамо о том пређеном путу.

Златно доба српске државе и културе почело је у средњем вијеку. Када смо изгубили државу, стекли смо рајетински менталитет и требало нам је да прођу вјекови да бисмо је поново успоставили и утопили у Југославију. Сада, када то чинимо да бисмо одбранили себе од других и друге од себе, то није ни лако ни безболно. Али једна истина упозорава. Када је било саборности, било је и самосталности и суверенитета, тј. национална држава је била гаранција опстанка, културног и економског развоја и слободе.

Готово иста судбина је и данас. Моћници одређују с ким ћемо, куда ћемо и како ћемо, а међу нама налазе оне којима је општедруштвено у сјенци личног. Срби су једини народ у Европи који је изгубио све своје државе. Нестала је Краљевина Југославија, која је завршена са геноцидом над Србима умјесто захвалности, распала се соцјалистичка Југославија, са распарчаним српским етничким простором, нестала је и Савезна Република Југославија и на крају се распала и државна заједница Србија и Црна Гора. Расути по различитим државама и континентима, подјељени токовима идеолошких заблуда и искључивости, на којима су почивале и почивају све наше подјеле и расколи, прилика је да промислимо пређени пут, спознамо заблуде, поразе и побједе. Тим прије што смо се увјерили (по ко зна који пут) да они који нам сугеришу да се манемо прошлости и историје, српски етнички простор на Балкану виде искључиво распарчан, неповезан и контролисан. Да ли је ово прилика да напокон кажемо шта ми хоћемо умјесто оно што нећемо.

Данас треба сагледати стање нације у цјелини, њене невоље и недаће независно из ког дијела српских земаља долазиле. У том послу наше позивање на славне претке (Стефан Немања, Свети Сава, Карађорђе, Милош, Доситеј, Вук, Његош, Андрић, Црњански, Тесла, Пупин, Миланковић итд.) и наше бављење прошлошћу није ламентирање над истом, и препрека ка модерној и проперитетној Србији – напротив.

Ти великани су знали да на пиједестал достојанства ставе и државу и знање и образовање. Ту нашу традицију желимо сачувати и суочити са европским вриједностима, а при томе очувати наш национални идентитет, наш језик и културу. Није ли то пут промишњеног прилагођавања Европи и савременом свијету и наш сусрет са прошлошћу. За реализацију оваквог пројекта потребни су историјски ум и слобода, тј. Спознаја да су слобода и држава неодвојиве и да им је потребна стална будност и воља да буду штићене. Ни једна ни друга нису вечно гарантоване, као ни вјечно изгубљене. Озбиљност и тежина досуђеног нам задатка је исувише велика, као што је велика и неизвјесност како ће будућност просуђивати наша дјела.

Аутор: МИЛИМИР МУЧИБАБИЋ
Професор универзитета

Извор: Слободна Херцеговина