O holokaustizaciji srpskih zločina

Autori koji ocenjuju današnji režim kao „fašistički“ ili čak i celo srpsko društvo kao „fašističko“, insistiraju na kontinuitetu koji postoji između nekakvog „srpskog fašizma“ iz četrdesetih, devedesetih i danas. 

Piše: Slobodan Antonić

Već sam pisao o hiperbolizaciji srpskih zločina u ovdašnjem inverznom nacionalizmu. Kao poseban oblik tog malignog naduvavanja, javlja se njihova holokaustizacija. Tako se zločini nad Bošnjacima izjednačavaju s Holokaustom, Srebrenica s Aušvicom, Srbi s nacistima, a Srbija, pogotovo ona devedesetih, s Hitlerovom Nemačkom.

Tvrdi se da je „Srbija tokom devedesetih najviše približila svoj oblik vladavine onom suštinskom, okorelom nacizmu“ (Krstić). Navodno je „Srbija pod Miloševićem u potpunosti prihvatila ideologiju koja je ličila na nacizam. (…) Zločini srpske države i njenih snaga — sva njihova nepočinstva, svi genocidi i kampanje etničkog čišćenja… — ne razlikuju se mnogo od onih koje su nacisti koristili“ (Ćirić). 

Ne samo da se piše o „politici srpskog nacionalsocijalizma Slobodana Miloševića“ (Kraus), i o „nacional socijalističkom Beogradu predvođenim Slobodanom Miloševićem“ (Čanak), nego se i pravi paralela Hitler — Milošević (Marković), „radikali“ i „SA odredi“ (Tončić), govori se o „Miloševiću i njegovim nacistima“ (Krstić), „nacističkoj kamarili okupljenoj oko Miloševića“ (Krstić) „hardkor nacizmu (…) tadašnje SPSrbije“ (Krstić), ili se pak ondašnji režim i ideologija kvalifikuju kao fašistički (Čongradin; Krstić; Kišjuhas; Gruhonjić).

Za rat u BiH kaže se da je bio zapravo „agresija srpskog nacionalsocijalizma“, te da se ne sme kvalifikovati kao „građanski“ — to bi bilo isto kao kada bismo rekli „da su tokom `građanskog rata` u Nemačkoj (1933—1945) Jevreji i antifašisti ubili 20 nacista, a nacisti 6,5 miliona Jevreja“ (Sekulović). 

Srebrenica se uporno izjednačava s Aušvicom, pa se za kačenje fotografija pobijenih srpskih civila iz Bratunca duž puta za Srebrenicu kaže: „zamislite da put do Aušvica `krase` fotografije ubijenih njemačkih vojnika“ (Bursać). Za Republiku Srpsku se kaže da je „naci—tvorevina pod međunarodnim protektoratom“ (Biserko, 372) i „Šumski Rajh nastao na genocidu” (Luković).

Pravi se direktna paralela između rata u BiH i Holokausta. Tako jedan autor piše: 

„Zamislimo sledeću stvar. Godina je 1943. i 16—godišnji mladić Aron Klajnman se nalazi u Varšavskom getu u Poljskoj. (…) Ljudi u SS uniformama tada su ovog momka odvojili od porodice, strpali u voz, i poslali u izvesni logor koji se zove Aušvic. (…) Uguran je u sobu sa tuševima, ali iz slavina nije potekla voda, već otrovni gas. (…) A onda zamislimo ovu stvar. Godina je 1995, i 16—godišnji mladić Mirza Hadžibegović se nalazi u enklavi Srebrenica (…). Ljudi u VRS uniformama tada su ovog momka odvojili od porodice, strpali u autobus, i prevezli u izvesno selo Potočari. (…) Isteran je na poljanu i ruke su mu vezali žicom, nakon čega je streljan mitraljezom. (…) U čemu je tačno razlika između ova dva slučaja ili stvari? Ni u čemu. Pa ipak, ova država i društvo uporno odbijaju da prihvate činjenicu da te razlike nema. (…) Kao što se civilizacija bila zapitkivala kako uopšte pisati poeziju nakon Aušvica, isto pitanje pred sobom i pred svojim ogledalom valja postaviti i nakon Srebrenice. (…) Srebrenica je naš Holokaust“ (Kišjuhas).

U nastavku, autor priznaje da je izmislio slučaj „Arona Klajnmana“ i „Mirze Hadžibegovića“, ali insistira da, kada je reč o „nemačkom i srpskom fašizmu“, „nema razlike među njima“, te da je svako odbijanje njihovog izjednačavanja „odlika jedino podlaca, hohštaplera i hulja“ (Kišjuhas). 

Posebno autori koji ocenjuju današnji režim kao „fašistički“ ili čak i celo srpsko društvo kao „fašističko“, insistiraju na kontinuitetu koji postoji između nekakvog „srpskog fašizma“ iz četrdesetih, devedesetih i danas. 

Tako jedan predstavnik ovog mišljenja kaže: „Često se prenebregava notorna činjenica da je Srbija u vreme okupacije u Drugom svetskom ratu bila trostruko kvislinška: tu su bili i nedićevci, i ljotićevci, i četnici. (…) Srbija je, dakle, bila većinski kvislinška, nemojte da se lažemo“ (Gruhonjić). Kako se u Srbiji, navodno, neprekidno regeneriše fašizam, „zločini iz devedesetih učinjeni su na istoj fašističkoj platformi na kojoj su činjeni zločini u Drugoj svjetskom ratu“ (Gruhonjić). A „pošto taj fašizam nije do kraja slomljen, on nastavlja živjeti“ (Gruhonjić). 

„Srbija je normalizovala nacizam kao poželjnu aktivnost, kako u sadašnjosti tako i u prošlosti“ (Bursać). „Srbija je fašistička država (…). Srbija nikada nije raskrstila sa svojim fašističkim refleksima, nego ih je pažljivo čuvala, njegovala, polirala. (…) Zemlji koja se 1941. godine zaklinjala Hitleru na vjernost, zemlji koja je isporučivala Jevreje i Rome okupatorima (…). Srbija jeste i ostaje fašistička država“ (Bursać). 

„Za vrijeme Drugog svetskog rata, Srbija je bila kvislinška tvorevina, saveznica Trećeg Rajha, koja je sprovodila i antisemitsku politiku. (…) Srbija, kao izvorno antifašistička država — govorim o geografskoj Srbiji, ne o Socijalističkoj Republici Srbiji — ne postoji“ (Čanak). „Srbija je klerofašistička tvorevina“ (Čanak). „Ljotićevština, evo već trideset i kusur godina (…) dominantna je ideologija našeg društva. (…) Mnogi i mnogi Ljotići su među nama“ (Kišjuhas).

Ovaj „klevetnički narativ“ (ovde 98) samo je refleks propagandne matrice Zapada iz devedesetih, po kojoj su Srbi „potomci nacista“ (ovde 142). „Izjednačavanje zločina `srba` tokom devedesetih, s onima koje su tokom četrdesetih godina vršili nacisti, predstavlja najuspešniji potez informacione industrije Zapada“, piše Tomislav Longinović (ovde 71). „Medijskim prizivanjem holokausta nad Jevrejima, `srbi` se trasnformišu u kolektivno genocidnu naciju zaokupljenu divljim uništavanjem svojih suseda“ (isto).

Istorija propagandnog pretvaranja Srba u naciste podrobno je opisana (ovde ovde). Već u junu 1992. u Špiglu se mogla čitati izjava izvesnog sarajevskog Jevrejina da su Srbi „fašisti koji su spremni da ubiju svakoga ko ne pripada njihovoj etničkoj grupi“. Roj Gutman, koji je prvi, 19. jula 1992, izvestio o srpskim zarobljeničkim logorima — navodno s lica mesta, a zapravo na osnovu razgovora s dvoje muslimanskih izbeglica u Zagrebu (ovde 201; ovde 280) — odmah u naslov sledećeg članka stavio je da je tamo „kao u Aušvicu“, a u narednom, takođe u naslovu (i to na prvoj stranici novina), zarobljenički centri su nazvani „logorima smrti“. 

Pošto su tako na jezičkom nivou proizvedeni logori za masovno istrebljenje čitavog naroda, „odmah nakon Gutmanovih tekstova u američkim i evropskim medijima otpočelo je, kao po nalogu, poistovećivanje Srba s nacistima“ (ovde 203). Otada, „nije propuštena nijedna prilika da se implicira paralela između situacije u Bosni i nacističkog iskustva“ (Hume).

Agencija Ruder Finn Global Public Affairs, koju je angažovala bošnjačka strana u ratu, ciljano je širila narativ o Srbima—nacistima (ovde 94—99; ovde 259; ovde 327), a predstavljanje zarobljeničkih centara kao „nacističkih koncentracionih logora“ za istrebljenje (recimo ovde) bio je i cilj osmišljene propagandne politike bošnjačkog rukovodstva, ne bi li se izazvala NATO intervencija — kako je Alija Izetbegović 2003. objasnio Bernaru Kušneru (ovde 373—374; ovde 28; ovde 256). 

Tako, The New York Times, 24. januara 1993. pompezno objavljuje vest da je u Bosni otkriveno čak 135 koncentracionih logora sa 70.000 logoraša, „koje drži Beograd“. Ali, niti su to bili konclogori, niti ih je bilo 135, niti ih je „držao Beograd“. U njima nikada nije bilo 70.000 zarobljenika — prema podacima Crvenog krsta, u jesen 1992. u BiH je bilo 25 centara za pritvor, sa 2.692 zarobljenika; od toga su Srbi držali 8 centara sa 1.203 zatočenika, muslimani 8 sa 1.061, a Hrvati 5 sa 428 (ovde 263).

Čak je Die Welt čitav grad Srebrenicu opisao kao „neku vrstu koncentracionog logora“, a nakon pada ove varoši propagandno izmišljanje zločina — kojih je ionako, nažalost, bilo izuzetno mnogo — doživelo je krešendo. Indipendent je, recimo, na prvu godišnjicu ulaska u Srebrenicu objavio nepotpisani tekst u kome se tvrdilo da su se tamo „u danima koji su usledili, odigrale scene nezamislivog divljaštva (…): stotine muškaraca živo je sahranjeno; muškarci i žene osakaćeni i poklani; deca ubijena pred očima svojih majki; deda primoran da jede džigericu svog unuka“…. Na kraju se u tom tekstu tvrdilo da je Srebrenica bila tipična za Srbe onoliko koliko je i „Aušvic“ bio tipičan „za nacističku Nemačku“. 

„Srbi su, u jednoj od najvećih klevetničkih kampanja savremenog medijskog doba, bili ocrnjeni kao zveri, varvari, silovatelji, psihopate, komunisti, fašisti i nacisti“ (ovde 15). Poslanik nemačkog SDP, Frajmont Duve, tvrdio je da su dešavanja u Srebrenici jednaka načinu na koji je Hitler 1939. rešavao manjinsko pitanje Nemaca, a Alen Finkilkraut u intervju Špiglu je izjavio: „U Francuskoj (…) levica kaže: `Pažnja, fašizam je na vratima`. Ali fašizam nije ovde — on je u Srbiji“!

U Cajtu smo čitali da slike iz srpskih zarobljeničkih centara „podsećaju na logoraše iz Bergen—Belsena (nacističkog logora — S. A.), (…) i Hitlerov pokušaj da Evropu `oslobodi od Jevreja`“, a analogija između nacista i Holokausta, s jedne, i Srba, s druge strane, često se pravila širom Zapada (recimo: ovde, ovde, Zbigniew Brzezinski, „After Srebrenica“, The New Republic, 7 August 1995,  pp. 20—21). 

Išlo se tako daleko da se čak tvrdilo da se Hitler od nas inspirisao za svoje zločinačke planove: „Nacizam, na primer, svoje poreklo može da pronađe na Balkanu. U ćumezima Beča, rasadniku etničkih ogorčenosti koje su bliske južnoslovenskom svetu (ethnic resentments close to the Southern Slavic world), Hitler je naučio kako da mrzi na tako zarazan način“ (Hitler learned how to hate infectiously; ovde xxiii).

S agresijom NATO na Srbiju 1999, ovakva retorika je dostigla vrhunac, pa je čak i tadašnji predsednik SAD, Bil Klinton izjavio: „Na Kosovu vidimo neke paralele s Drugim svetskim ratom, jer je vlast u Srbiji, poput vlasti u nacističkoj Nemačkoj“. I u drugim prilikama Klinton je upoređivao Srbe s nacistima (v. ovde 316), čemu je svakako bila zaslužna i knjiga u kojoj se — kako je upravo navedeno — tvrdilo da je Hitlerova ideologija nastala u Beču, zarazom od „južnoslovenskog sveta“, a koju je predsednik SAD čitao upravo u sred bombardovanja Srbije. 

Činjenica da su u ratnoj propagandi, tokom devedesetih „kriminalni Srbi“ postali novi univerzalni zlikovci, s posebnom dobrodošlicom je dočekana u Nemačkoj, gde je, naročito nakon njenog ujedinjenja, naciju valjalo osloboditi nacističke stigme i obnoviti osećaj nevinosti kod običnih Nemaca (ovde 142). Srpska „krivica“ sada je zamenila „nemačku krivicu“, što je Boro Šuput, naš dugogodišnji diplomata u Nemačkoj, ovako sažeo: „Simbolički gledano, što je bilo više Srba u Hagu, to je manje Nemaca bilo u Nirnbergu“ (ovde 77). Čak i predstavnici srpskih „suočavatelja s prošlošću“ s čuđenjem su primećivali da „postoji neka vrsta bolesne katarze koju njemački čitaoci osjete kada im pričamo o Balkanu“.

Ono što je važno primetiti jeste da se svi obrasci ratne propagande iz devedesetih — od preuveličavanja, pa i izmišljanja zločina, do potpuno neprimerenog izjednačavanja s nacizmom i Holokaustom (ovde 27—28; ovde 330—331; ovde 154, 167) — ponavljaju i u današnjoj „suočavateljskoj“ kulturi sećanja inverznog nacionalizma. 

Funkcija toga je jasna. Devedesetih, optužba da su Srbi nacisti bila je propagandna priprema javnosti za agresiju na Srbe i Srbiju (1995. i 1999). Danas pak, optužba da je Srbija bila fašistička zemlja četrdesetih, da je bila fašistička i devedesetih, kao i da je danas ona dubinski fašističko društvo, propagandna je priprema stavljanje svih nas pod starateljstvo direktne zapadne uprave. Ili, još pre, pod starateljstvo ovdašnje kompradorske klase – baš one koja najviše i proizvodi ovakve konfabulacije.

Izvor: ISKRA