О бескрајино туго

Ево ће проћи и четврти мјесец како сам била тамо, а написала нисам ниједну једину реченицу о томе о чему тако дуго ћутим и што пред крај мог животу живу хоће да ме поједе.

Моје родно село Кордунски Љесковац, не постоји од првог дана августа 1995.

Нема Кордунског Љесковца ни на једној географској карти. Гдје је моје село? Живјели су у њему Ћаћићи, Девићи, Гојићи, Дакићи, Смиљанићи, Ковачевићи, Кларићи… Године 1857. Кордунски Љесковац је имао 1.514 становника. У Слуњу сам 2008. подигла своју домовницу. С хрватском путовницом сам лакше могла отићи у Америку да видим тешко болесног сина.

Након података гдје и када сам рођена, слиједи оно с пребивалиштем (држава, мјесто, адреса), а на црти изнад тога је попуњено Република Хрватска, Сарајево, улица Језеро 1/3. Ево се пуни и четврти мјесец, а ја сам још увијек тамо након што сам прешла границу, у Изачићу код Бишћа, прошла крај Личког Петровог Села (гдје је рођен покојни Чедо Прица, књижевник и један од интенданата Хрватског народног казалишта у Загребу, отац глумице Алме Прице. Био је питом и мио дјечак, мој школски друг из Прве партизанске гимназије, али… куд ја то одох?) 1941. године у Кордунском Љесковцу живјело је хиљаду триста људи.

Међу њима живјела сам и ја и још 25 Секулића, од дједа Уроша до најмлађег мог брата Петра са непуне двије године живота.

Простирало се моје село неколико километара низ ток Коране. Али гдје је сада? Како може тако да се изгуби сваки траг зидовима, јабукама, псима.

Кордунски Љесковац
Враћали смо се, јер то је и наша Лијепа, наткривали подруме, тесали мале кућерке – брвнаре, као одувијек. У Кордунском Љесковцу 1948. године живјело је 642 људи. Међу њима није било мог малог брата Петра и још 22 Секулића и Егића, породица мог оца и моје мајке. Али су се подизале и знало се још гдје су биле куће Милошевића, Бјелобрка, Чакширана, Кукића, Тумара, Божића… Црква се никад више није подигла.

Дјецу нисмо ни крстили нити се Богу молили. Остаци лађе и звоника докрајчени су, што нису могле гранате и бомбе, ножеви и сабље, могла је „Олуја“. Како је ипак шест стотина сељана преживјело други свјетски покољ, саграђена је на темељима порушене, нова школа. У школу почеше долазити и дјеца из Тршца, „турског“ села преко Коране. Прелазила су мост „код Божића млина“ и мост на Раштелима.

До Тржачких Раштела сада се може доћи само ако се иде преко Бихаћа и Цазина. Али само до њих, даље нема ништа осим колутова бодљикаве жице с некадашње, љесковачке стране. Да, скоро да заборавим, послије Личког Петровог Села прошла сам кроз Дрежник град, па кроз село Липовача.

На сљедећем раскршћу, десно, видљив је путоказ: Садиловац. То је оно српско село гдје су 1941. стрпали у цркву неколико стотина људи, присталих да се покрсте, примили сељани вјеру, шта ће, боље вјеровати него умирати, а онда су их запалили заједно са црквом. Садиловчани су горјели у правој вјери, које ли њихове среће и којег ли Богу угодног дјела!!!

Нема Секулића кућишта, нема пута до гробља, нема ни очевог гроба. Нема школе, ни споменика на којем су били урезани моји стихови: „Дјецу што рађамо називамо вашим именима, хвала вам за ватре на нашим огњиштима“…

Село којег нема
На крају пута, асфалтираног прије великог рата, писало је: Нова Кршља. То је село у којем су некад живјели Хрвати и Срби, по добру и по злу чувени Рукавине, Војводићи… По некадашњим доласцима из карловачке гимназије, преко љета код стрине, знала сам да је Љесковац близу. Издаљег бих угледала звоник спаљене цркве Светог Илије. Сад сам се узалуд вртјела на све стране, док се нисам нашла на једном од љесковачких раскршћа. До њега би ме стрина испраћала, кад бих се ја враћала у јесен у школу.

Нигдје није било ни знака да је то село, једно од највећих села на Кордуну. Кренула сам цестом низ Корану. У Љесковцу је 1991. живјело 316 Љесковчана. Биле су ту још куће Манојловића, Рокнића, Вукелића, Миљковића, Беука, Деврња, Грковића, Локића… Простирало се моје село неколико километара низ ток Коране. Али гдје је сада? Како може тако да се изгуби сваки траг зидовима, јабукама, псима.

Ево сам, заједно с вама, преживјела прошлу годину и ушла у нови „смак свјета“, а ништа ми није јасно. Није имао ко да ме поучи на вријеме. До свега сам долазила посртањем и падовима. Само да останем на ногама ово неколико сати колико ме слабост заноси и ужарени дан љетне пустоши смањује, другачијим чини видике. Нема Секулића кућишта, нема пута до гробља, нема ни очевог гроба.

Нема школе, ни споменика на којем су били урезани моји стихови: „Дјецу што рађамо називамо вашим именима, хвала вам за ватре на нашим огњиштима“… Нема огњишта, гдје је ујакова бресква испред куће, испред наше куће је расла оскоруша. Нема врелца удну Доње њивице, нема ни њивице. Како ниједан пут више не води према Корани. Нема ни Коране, пресахла је, стоји Корана, у њеном току скрутила се стајаћа зелена слуз, шта је са жабама?

У Кордунском Љесковцу је љета 2001. повремено било троје људи. Ако још негдје живе, за Српску нову годину желим да им подарим једно своје сјећање, нешто што нико није могао да ми отме.

Радоснијег празника у нашој кући није било. Божић је био дан среће, родио се Божији син, Христос се родио. А Млади Божић био је дан нас младих и велике наше радости.

Млади Божић
Прије сванућа, још за густа мрака, кроз који се бљескају дуге леденице са стрехе, пробудили би нас дјецу, старију од пет година. Дјеце тог узраста увијек је било више од петоро. Била су то дјеца тројице браће и сва су спавала у једној великој соби по четворо у једном кревету – горе двоје и двоје доље. Само за тренутак дјеца би била мрзовољна због прекинутог сна у вријеме кад се најслађе спава.

А онда би настала јурњава по кући, вриска, дозивање, додавање сапуна из руке у руку, пружање великог па малог ручника послије купање. Зачас би се испаравала ружичаста чиста дјечија тијела, мало зацвокотала и стресла се на додир нових, први пут обучених отканих памучних кошуља, сашивених баш за тај дан – за Млади Божић. Такве нове кошуље, само велике мушке, добијао би и гуслар који би у кућу долазио другог дана Божића и остајао по десетак дана до Младог и преко Младог Божића.

Радоснијег празника у нашој кући није било. Божић је био дан среће, родио се Божији син, Христос се родио. А Млади Божић био је дан нас младих и велике наше радости. Дјед би са зида скинуо велик, кићанкама украшен бич; замахнуо, запуцкетао њиме изнад наших глава „Хајде, полазимо, једно по једно трком на гумно…“ На средини гумна забоден је дебео колац, на врху његову велика погача. Гумно је прекривено сламом, шушти под нашим босим ногама. Руке су нам на колу колача, крећемо се његовим кругом.

Пуцањем бича дјед нас пожурује, „вија, вија“, виче дјед Урош, погача се ломи под нашим рукама, а на врху коца остаје грудица њене средине, коју дјед узима, протрља између дланова и баца преко гумна и преко наших озарених погледа: „Ово птици селици, која Бога моли, да нам жито роди!“ Држећи у рукама по комад погаче, коју нам је дјед разломио, трком упадамо у велику собу гдје нас чекају родитељи, баба и мања дјеца.

Руке и лица нам блистају од здравог праскозорја дочеканог на гумну. На поду слама, прострта још за Божић, али сада поново пуна љешника и ораха, пијучемо, купимо их пуне су нам руке, поново их бацамо у сламу. А онда се заједно са одраслима прекрстимо и док дјед чита Оченаш, прилазимо дугом столу на којем се пуши бијела кава, бијеле се груде сира, црвене кругови печенице. Свако узима свој комад погаче, у соби се за тренутак све стишава, чују се сласни заслужени залогаји.

Док доручкујемо, кроз залеђене шаре на малим окнима провирује чисто бијело јутро, лице Младог Божића.

+++

Извир: Глас Српске