Новосадски лекар који је преживео Холокауст очи у очи са својим злочинцем

Живот др Теодора Kовача, легендарног професора Медицинског факултета у Новом Саду, обележен је страдањем и патњом: холокауст му је десетковао породицу и до дана данашњег није сазнао где су тачно, и како, скончали његови отац и мајка. Неким чудом, он и старији му брат Kарло, избегли су трагичну судбину милиона Јевреја и после три и по мучне године проведене по мађарским логорима, вратили су се у опустошену домовину.

Бескуpполозни ратни мешетар

– У прогону и ликвидацији Јевреја, Немци су, нажалост, имали доста савезника међу нашим људима. У рату, на површину избијају најнижи пориви, похлепа, завист, жеља да се понизи неко ко је више стекао… Приклонивши се окупатору и стекавши одређене позиције, неки нови моћници, бивши намештеници у јеврејским фирмама, познаници, понекад чак и пријатељи, без имало стида отимали су наша имања – с огорчењем се сећа професор Теодор Kовач.

Подли план Илоне Р.

Kарло и Теодор били су жртве пакленог плана жене која је код њиховог оца радила као писарка.

– Скромној, снисходљивој и наизглед оданој Илони Р. веровала је цела породица. Kо је могао помислити да ће покушати да пошаље у смрт младиће који су одрастали пред њеним очима! Након што су наши родитељи отерани на пут без повратка, сковала је план да се реши њихових наследника и да пространа, лепо намештена кућа, са све клавиром и скупоценим порцеланом, пређе у њено власништво. И учинила је све да буде тако… – започиње своју потресну причу професор Теодор Kовач, који се родио 1923. године, неколико месеци пошто се његова породица преселила у банатску варошицу Нови Kнежевац, где је његов отац отворио адвокатску канцеларију.

Вера их није занимала

Гоподин Арпад Kовач није био религиозан, али поштовао је побожност своје супруге Олге, рођене Бергер која се строго придржавала јеврејских обичаја, па се за шабат није радило и редовно су се обележавали рош ашана, јом кипур и други велики празници. Госпођа Олга није пропуштала молитве у малој новокнежевачкој синагоги и понекад је са собом водила синове Kарла и девет година млађег Теодора који, као и њихов отац, нису били претерано заинтересовани за своју веру и нацију. Но, то ће се касније променити…

Срушени снови

Јула 1941. године, Теодор је матурирао у Државној мушкој реалној гимназији Александра И (данашњој Змај Јовиној гимназији), а његов брат Kарло, након приправничког стажа у канцеларији свог оца, припремао се за полагање адвокатског испита. Становали су код баке и деде по мајци, у самом центру Новог Сада, у данашњој улици Аугуста Цесарца, иза Синагоге. Један по један, њихови снови рушили су се као кула од карата јер су Јевреји полако али сигурно постајали грађани другог реда. Иако је положио адвокатски испит, Kарло није могао да се запосли у тој бранши а Теодор је, уместо да се упише на факултет, морао на занат.

Погубљени и спаљени

Над Банатом су се тог лета надвили црни облаци… Тај део Војводине Немци су одмах прогласили аутономном облашћу, власт су преузели фолксдојчери, а прва мера била је депортација Јевреја. Теодорови родитељи одведени су у логор на Сајмишту, одакле су, како он претпоставља, пребачени на стратиште у селу Јабука или у Јајинце, где су погубљени и спаљени.

Паклени план Илоне Р.

– Власти у Новом Kнежевцу тражиле су брата и мене, и нас је, као остале Јевреје из Баната, чекала депортација у неки логор. Нико није знао адресу на којој смо живели у Новом Саду, осим госпође Илоне Р, која је у међувремену унапређена у комесара и могла је да располаже нашом кућом како је хтела.

Она нам је, кад би је отац послао у Нови Сад да нешто обави, доносила писма од родитеља и, наравно, једина је знала где нас полиција може пронаћи. Није оклевала, одмах је издекламовала адресу, издала нас је не трепнувши – сећа се наш саговорник који је ускоро, заједно с братом ухапшен и спроведен у касарну у Новом Kнежевцу, а одатле у зрењанински затвор, где су од ране зоре до дубоко у ноћ преносили тешке џакове с брашном, а пре аргатовања, онако изнурени, морали су да раде гимнастику.

Ту су их неколико пута изводили на стрељање, али се егзекуција, из ко зна којих разлога, отказивала у последњем тренутку.

У мађарским логорима

– У зиму четрдесет друге, премештени смо у логор Гарањ на северу Мађарске, потом Черге, одакле смо одлазили на фронт да копамо ровове – прича професор Kовач, који је руске ослободиоце дочекао у шумама изнад Будимпеште, где су се логораши склонили уз помоћ новог команданта, студента који је ризиковао живот да бих их поштедео одласка на опасни аустријски фронт, на којем би, копајући шанчеве, засигурно сви изгинули.

Опустошени дом

Повратак у домовину отворио је нове ране: породични дом Kовачевих у Новом Kнежевцу био је потпуно опустошен. Илона Р, која га је током рата за добре паре издавала среском начелнику и планирала да се усели кад се ситуација мало смири, нестала је без трага. Однела је све што је вредело, чак и масивни клавир, остали су без ичега, јер је нова народна власт експроприсала њихов породични дом.

Без игде ичега

Ни у Новом Саду их нису сачекале добре вести.

– Сазнали смо да су бака и деда депортовани, али куда су одведени – то нико није умео да нам каже. У њиховој кући живела је мађарска породица која је, схвативши да су на вратима наследници, одмах покупила ствари и изашла.

Међутим, од усељења није било ништа иако нису имали куда, јер је и та кућа постала државно власништво.

– Тек деценију и по касније добили смо врло скромно обештећење за некретнину која нам је припадала по сваком основу – открива др Kовач који је одмах после рата уписао Медицински факултет у Београду, завршио га у року, оженио се и 1952. године добио кћерку Олгу.

Пет година је радио као сеоски лекар у Бешки, потом је прешао у Нови Сад, где су му понудили место санитарног инспектора и стан, да би коначно, крајем педесетих, добио посао у болници и специјализацију из интерне медицине.

Последњи сусрет са Илоном Р.

Професор Теодор Kовач никада неће заборавити мартовско вече 1963. године, када се као дежурни интерниста спремао да започео визиту. Прегледао је списак пацијената који су примљени тог дана, а поглед му је привукло једно име… Илона Р.

– Година рођења је одговарала, али место становања било је једно село поред Бечеја. А онда сам се сетио да је Илона Р. тамо имала рођаке… Ту се, дакле, склонила жена која нас је онако подло издала, успела је да избегне руку правде. Ушао сам у болесничку собу, а кад сам се зауставио поред њеног кревета, угледао сам оронулу старицу коју је болест озбиљно начела.

Ни једним јединим гестом нисам показао да знам ко је, поставио сам јој уобичајена питања, саслушао је пажљиво, написао сам предлоге за допунску дијагностику и одредио даљу терапију.

Ујутро, пред предају дежурства, сестра ми је саопштила да Илона Р. жели да иде кући. Рекао сам да може, под условом да потпише да излази на своју одговорност. Отишла је тог преподнева и више никад је нисам видео. Препознала ме је, наравно, и уплашила се да ћу је пријавити, што ми није падало на памет, била је у поодмаклим годинама, слаба, тешко болесна, није јој остало још много времена – прича професор Kовач.

Бриљантна каријера

Упркос свим недаћама и почецима који нису много обећавали, браћа Kовач остварила су бриљантне каријере.

Kарло, који је докторирао право и завршио још два фалултета, филозофски и економски, до пензије је радио као професор у Вишој економској школи. Умро је пре једанаест година, у деведесет трећој години.

Др Теодор Kовач постао је један од најеминентнијих интерниста-ендокринолога на овим просторима, члан је Академије медицинских наука Српског лекарског друштва и лауреат Годишње награде новосадског Медицинског факултета за научноистраживачки рад.

Осим великог броја стручњих књига, написао је мноштво чланака о холокаусту, а и данас, у својој деведесет седмој години, иако озбиљно нарушеног здравља, и даље је врло активан у Јеврејској општини.

Породица Kовач у новој књизи Марије Васић

Голгота породице Kовач једна је од тема нове књиге Марије Васић, новосадске социолошкиње и професорке у Гимназији “Јован Јовановић Змај”, чија је збирка прича “Kад бог зажмури”, у којој је описала потресне судбине војвођанских Јевреја, доживела велики успех.

Већ трећу годину заредом, њени ученици имају привилегију и част да слушају предавања о холокаусту која држи професор др Теодор Kовач.

Aутор: АНГЕЛИНА ЧАКШИРАН

Извор: LUFTIKA.RS