Novo izdanje Istorijskog projekta Srebrenica: „Srpske žrtve Srebrenice“

Datum objave: četvrtak, 10 novembra, 2011
Objavljeno u Podrinje
Veličina slova: A- A+

srebrenica-projekt.jpg

Ovom monografijom popunjavamo još jednu veliku prazninu u istoriji ratnih zbivanja u srebreničkom kraju. Široko rasprostranjena, problematična, konstrukcija o Srebrenici zavisi od jedne lažne predstave i jedne zabranjene istine. Lažna predstava se sastoji od neutemeljene tvrdnje da je na bošnjačkoj strani pogubljeno 8,000 ratnih zarobljenika, na osnovu čega se izvodi zaključak (i podiže optužba kojom se praktično tereti ceo srpski narod) da se tamo dogodio genocid. Zabranjena istina, kojom se mi ovde bavimo, jeste sudbina srpskog naroda srebreničkog kraja tokom rata 1992. – 1995. godine, čije razmatranje moralno i pravno najozbiljnije ugrožava opstanak te problematične slike. U ovoj monografiji, mi se upuštamo upravo u tu vrstu razmatranja, bez obzira na to koliko bi to moglo biti neprijatno i mrsko propagatorima zvaničnih „istina“.

Pre svega, nekoliko metodoloških napomena. Kao uvek do sada, i u ovoj monografiji mi se bavimo samo proverljivim činjenicama. Mi to činimo hladno i razložno, bez pribegavanja emotivnim efektima. Mada se odnosi na jednu jezivu temu, u svakom slučaju na delimično uspešan projekat regionalnog uništenja čitave jedne ljudske zajednice koji je bio realizovan često najsvirepijim sredstvima, tekst koji sledi najviše liči na neki bezpristrasan klinički izveštaj, lišen svake subjektivnosti.

Drugo, naš cilj ni u jednom trenutku nije bio da statistički pariramo virtuelnim žrtvama na koje se poziva suprotna strana. Da smo to želeli, mogli smo da ih „dostignemo,“ pa čak i da ih „prestignemo,“ i to vrlo lako, ali nama nije stalo do takmičenja takve vrste. To smo mogli postići vrlo jednostavno proizvoljnim proširivanjem relevantne zone ratnih dejstava sve dok ne dođemo do cifre koja je potrebna da bi se stvorio željeni utisak. Nama, međutim, uopšte ne treba neka određena cifra srpskih žrtava. I u odnosu na srpske i na bošnjačke žrtve, jedino nam je potrebna –  istina. Čak i kada bi pravi broj bošnjačkih žrtava bio veći od pravog broja srpskih, niko time ne bi ništa dobio, niti izgubio. Komparativna statistika na stranu, bitno je samo sledeće. Pošto ova monografija bude ugledala svetlo dana, svima će biti jasno da Srebrenica nije banalno jednostavan slučaj politički predodređenih „agresora“ i na isti način predodređenih „žrtava.“ Tu se radi o jednoj strašnoj ljudskoj klanici gde je običan narod iz obe zajednice srebreničkog kraja, zaveden od drugih, nedužno i neoprostivo stradao.

Shodno tome, a pošto je ovde konkretno reč o žrtvama iz reda stanovništva srpske nacionalnosti, mi smo opseg našeg razmatranja ograničili na ljudske gubitke srpske zajednice koji su nastali kao posledica ratnih dejstava vođenih od strane bošnjačkih oružanih snaga iz srebreničke enklave protiv srpskih naseobina unutar i izvan nje, ceneći da se geografsko područje te enklave u jednom periodu 1993. godine prostiralo i na delove teritorije Cerske.[1] To uopšte ne dovodi u pitanje činjenicu da je bilo bošnjačkih žrtava već samo definiše naš fokus. Pored toga, mi smo isključili iz razmatranja osobe koje su poginule u borbi, kao pripadnici priznatih vojnih formacija. Ko god je stradao van navedenih okvira ili na neki drugi način, po definiciji koju smo mi usvojili nije bio srpska žrtva Srebrenice. Po tim parametrima, mi smo do sada utvrdili 670 srpskih žrtava, ali pošto je ovo otvoren projekat taj broj će se menjati u skladu sa novim podacima koji budu pristizali.

Najzad, postavlja se pitanje izvora. Za svaku pomenutu žrtvu mi imamo neki zvaničan dokumenat i/ili kompetentnu izjavu očevica kojima se činjenica i okolnosti stradanja tog pojedinca potvrđuju.[2] Posebno, na našoj internet prezentaciji www.srebrenica-project.com, mi smo postavili kompletan poimeničan spisak svih nastradalih osoba koje smo utvrdili, i to u vidu detaljnog ličnog kartona gde se nalaze sve za sada poznate pojedinosti. To je mnogo više od onoga što nudi Istraživačko-dokumentacioni Centar iz Sarajeva pod rukovodstvom g. Mirsada Tokače. Zapravo, on nudi nešto slično, ali samo za žrtve rata van područja Srebrenice. Kod njega, kao i kod većine istraživača koji se sa naučnim pretenzijama bave ovim  pitanjima, postoji određeni stepen posvećenosti opšte prihvaćenim metodološkim principima, ali uporedo sa time i izuzetak koji se zove „Srebrenica.“ Kod njih, način izlaganja i dokazivanja, koji se s pravom očekuje u obrazlaganju svake druge teze, ne odnosi se jedino na – Srebrenicu. Tu su, kako bi se izrazio profesor Edvard Herman, sasvim dovoljne „gole tvrdnje“ (bare assertions). Baza podataka o žrtvama rata u Bosni i Hercegovini devedesetih godina, koja se nalazi u „Bosanskom atlasu zločina“ na internet prezentaciji Tokačinog IDC to upečatljivo ilustruje. Na svim drugim mestima u „Atlasu“ princip prikazivanja ličnog kartona za svaku žrtvu, sa svim raspoloživim podacima o njoj, manje – više je ispoštovan. Samo u vezi sa bošnjačkim žrtvama Srebrenice, gde je trebalo odraditi nezahvalan posao sastavljanja individualnog dosijea za svaku od 8,000 najvećim delom virtuelnih žrtava, to upadljivo nije slučaj. Osim „gole tvrdnje“ i spiska imena, koja su mogla biti preuzeta iz bilo kojeg telefonskog imenika, u „Atlasu“ ničeg drugog nema kao dokaz za jednu tako ekstravagantnu tvrdnju i još šokantniju pravnu kvalifikaciju.

Uzimajući u obzir te vidne nedostatke u „Atlasu“ IDC, mi smo se potrudili da za svaku od srpskih žrtava objavimo sve relevantne informacije, ili ako ih nemamo da tu osobu uopšte ne pominjemo kao žrtvu.

 

I.

 

Izveštaj o srpskim žrtvama Srebrenice iz kojeg se sastoji ova monografija neizbežno će pokrenuti niz kritičkih pitanja. Na prvom mestu nalazi se pitanje pravne kategorizacije masovnih i široko rasprostranjenih zločina prema građanima srpske nacionalnosti na području Srebrenice. To pitanje je posebno relevantno u svetlu tvrdnje da je masovno ubijanje bošnjačkih zarobljenika u julu 1995. godine jedino moguće svrstati u kategoriju genocida, i ni u kakvu drugu.

Nećemo se upuštati u analizu zločina počinjenih protiv Bošnjaka u julu 1995. Ali njihovo samouvereno svrstavanje u rubriku genocida, sa svim posledicama koje iz toga proističu, daje nam pravo da razmotrimo i zločine suprotne strane počinjene protiv srpskog stanovništva iz te iste perspektive.

Definicija genocida u međunarodnom pravu relativno je  jednostavna i jasna. U suštini, to je zločin ubistva, ali sa posebnom namerom da se na taj način istrebi jedna od zaštićenih grupa (etnička, verska ili rasna), u celini ili delimično, kao takva. U svetlu tog određenja, šta bi se moglo reći za prirodu zločina koji su ovde opisani?

Prvo, što pada u oči, jeste neselektivnost ubijanja građana srpskog etniciteta. U ispoljavanju svog homicidnog ponašanja prema osobama koje su smatrali Srbima, napadači se nisu ograničavali nikakvim prepoznatljivim  kriterijumima. Mete njihovog delovanja bile su osobe i muškog i ženskog pola; stari, mladi i srednjeg uzrasta; civili i vojnosposobni; a dokaza nema da se iko od ubica,  koji su uglavnom bili pripadnici Armije BiH, dakle, „legalnih“ i međunarodno priznatih vlasti koje su delovale po uputstvima svoje vlade iz Sarajeva, upuštao u lični stav ubijene osobe prema toj vlasti. Drugim rečima, pre nego što je ubistvo bilo izvršeno, ubicama je bilo potpuno nebitno da li je žrtva „pobunjenik“ ili „lojalan građanin“ Republike Bosne i Hercegovine, pa čak možda politički potpuno neangažovan. Ako je i postojao neki prepoznatljivi kriterijum po kojem se ubijanje vršilo, to je bila jedino etnička pripadnost žrtve srpskom narodu.

Dakle prima facie, sa formalnog stanovišta, i bez udubljivanja u tehničke aspekte ovog pitanja, ono što se tokom trogodišnjeg perioda pre jula 1995. godine dogodilo srpskom  stanovništvu  srebreničkog kraja moglo bi se razmatrati kao genocid. Konkretni primeri iz teksta potvrđuju teoretsku mogućnost takvog tumačenja, barem argumenta radi.

U poglavlju koje se odnosi na napad muslimanskih jedinica na Rupovo Selo iznose se dokazi ne samo o neselektivnom ubijanju i klanju meštana, nego i o paljenju škole i privrednih objekata, dakle sistematskom uništavanju sredstava lokalne zajednice za dalji život i opstanak; ubistvo spaljivanjem u sopstvenoj kući nepokretne Desanke Stanojević u selu Ratkovići nije izuzetak u kategoriji ubijanja lica koja ne pretstavljaju nikakvu vojnu ili političku opasnost, već je – naprotiv – emblematično za seriju zločina upravo takve vrste[3]; uzvici napadača  „hvataj ih žive, opkoli, pobij sve,“ u Gornjim Ratkovićima, i to isto u Brađevini, upućuje na zaključak da im je predpostavljena nacionalna pripadnost žrtava bila dovoljan motiv, bez daljeg individualnog ispitivanja[4]; ubistvo Milanović Milisava iz Jadra od strane Dervišević Rahmadana teško je objasniti osim kao način da se okolni Srbi zastraše i nateraju na iseljavanje; napad na selo Loznicu, uz povike „Alahu egber,“ ukazuje na prvenstveno verski i etnički karakter operacije, za razliku od vojničkog, bar po percepciji izvođača tog napada; neselektivnost ubijanja dolazi posebno do izražaja u slučaju učenika osmog razreda osnovne škole iz Brežana, Josipović Ljubomira, kome su napadači rafalom skinuli gorlji deo lobanje, nakon čega se kretao još 500 m dok nije pao, iako je ubicama moralo biti jasno da je on dete; svi spomenici na srpskom groblju u selu Brežani bili su porušeni za vreme dok se selo nalazilo pod muslimanskom kontrolom, čime je opet naglašen ne samo verski i etnički, za razliku od vojničkog karaktera operacije, nego i težnja da se i na taj način onemogući ponovno konstituisanje uništene zajednice[5]; kod sela Kamenica pripadnici muslimanskih snaga pobili su na zverski način nekoliko desetina zarobljenih vojnika Vojske Republike Srpske, iako su oni kao ratni zarobljenici imali status zaštićenih lica, čime se postavlja logično pitanje zašto bi ubijanje zarobljenika u jednom slučaju predstavljalo genocid, a u drugom ne; učiteljica Kiverić Esma iz Sikirića sa mašinskom puškom pratila je napadače na srpske stanovnike sopstvenog sela i govorila im je: „Nemojte pljačkati kuće dok ih ne poubijate, idite od vrata do vrata,“ što su vojnici i učinili držeći se uputstava ovog vrsnog pedagoga[6], itd. Formalno utvrđivanje   prirode opisanog obrazca ponašanja nalazi se prvenstveno u domenu profesionalnog i nepristrasnog suda. Ali razumnog posmatrača, kome je poznata pravna definicija krivičnog dela, ništa ne sprečava da na temelju sopstvenog rasuđivanja to definiše kao genocid.

Ako je kvalifikacija genocida prejaka za nečiji ukus, možemo ponuditi kao alternativu „zločin mržnje“ (hate crime), što je pravna formulacija koja se u civilizovanim društvima široko koristi da  bi se preciziralo da se radi o umislu koji prevazilazi okvire uobičajene krivične radnje i prelazi u sistematsku kampanju protiv neselektivno targetirane ljudske grupe. Pogledajmo neke od dokaza iz teksta koji sledi koji bi mogli podržati i takav zaključak.

Dok su selo Kravica, posle napada izvršenog na Božić 1993, muslimanske snage držale pod svojom kontrolom, oni su na groblju kod crkve oborili više spomenika; takođe u Kravici, izvršili su otkopavanje groba Milošević Radomira i oskrnavili su crkvu tako što su odvalili ulazna vrata, dok su unutra razbacali ikone i  crkvene knjige; posle zauzimanja sela Bjelovac, i pokolja meštana, usledio je pokolj svinja u oborima, što šalje nedvosmislenu poruku o motivaciji kojom su napadači bili nadahnuti; u selu Cikotska  Rijeka, dvanaest lica srpske nacionalnosti su, nakon što su ubijeni u kamionu uništenom iz zasede, bili su čerečeni, a njihova tela su zatim bila raskomadana sekirama i drugim oruđima. Da ne zaboravimo okovratni krst koji su napadači, rugajući se, stavili u usta ubijenom Lukić Radovanu, što bi po važećem zakonodavstvu u Sjedinjenim Državama i drugim naprednim zemljama zapadnog sveta predstavljalo nesumljivi dokaz „zločina mržnje,“ ukoliko se tim i sličnim aktima ciljalo na pripadnike neke određene grupe kao takve.[7]

Ako čak i ta blaža klasifikacija nije prihvatljiva, onda je na osnovu iznetih činjenica svakako moguće zaključiti da se radi o organizovanom pohodu jedne etničke zajednice protiv druge. Pogledajmo neke primere iz teksta koji na to ukazuju.

U napadu na srpsko selo Sikirići, za pripadnicima Armije BiH, „legalne“ vojne sile jedne međunarodno priznate države, išli su muslimanske žene i deca sa džakovima za odnošenje plena; svedok Milovanović Stanoje ističe da su se među napadačima na njegovo selo Loznica nalazile i žene, čiji je zadatak bio da prave buku da bi na taj način demoralizovale odbranu, a kasnije su ulazile u kuće i pljačkale ih; takođe o aktivnom i masovnom učešću muslimanskih civila, što je operacijama davalo nedvosmisleno etnički karakter, govore i opisi napada na sela Zalazje i Zagone, Magašiće, Stanatoviće, i Gornje Šadiće.[8]

Budnim čitaocima neće se moći zameriti ako sada postave očigledno pitanje: da li je i poneka „Majka Srebrenice“ sa džakom u ruci učestvovala u ovim pljačkaškim pohodima? Ako nije, da li je po završetku tih operacija po susednim srpskim selima upitala svoje muškarce i komšinice gde su bili, šta su tamo radili, i odakle im plen koji u džakovima donose?

Panoramski prikaz maroderskog karaktera napada na srpska naselja u okolini Srebrenice takođe raznosi u paramparčad i izgovor kojem napadači i njihovi pobornici najčešće pribegavaju kada su pritisnuti dokazima o počinjenim zločinima i prinuđeni da ponude kakvo takvo objašnjenje. Njihov odgovor glasi da jeste moguće da su se dogodili ekcesi, ali da je osnovni cilj tih oružanih ekspedicija na područja naseljena Srbima ipak bio legitiman zato što je nastao iz nužde. Srpska blokada srebreničke enklave navodno je onemogućavala redovnu dopremu humanitarne pomoći konvojima UNPROFOR-a, a to je prouzrokovalo humanitartnu krizu tako ogromnih razmera da je jedini način da se ona ublaži bilo otimanje hrane i drugih potrepština od okolnih Srba.

Činjenice koje su ovde izložene neumoljivo demantuju taj nevešti izgovor. Pre svega, srpska sela nisu bila bogatija od bošnjačkih, tačnije sva su bila podjednako siromašna. Što se tiče žitelja tih sela, formalno oni su bili građani priznate Republike Bosne i Hercegovine, a vlada u Sarajevu je tvrdila da i njih pred svetom predstavlja, mada su ih – paradoksalno – vojne jedinice te vlade napadale i nad njima vršile ubijanje, paljevinu i otimačinu. Kakva je to država koja svoje naoružane predstavnike šalje da otima od jednog dela svojih građana da bi dala drugima, i to po nacionalnom ključu? Danas, skoro dve decenije posle ovih događaja, i navodno velikim delom baš zbog pasivnosti međunarodne zajednice u odnosu na Srebrenicu, smišljeno je novo načelo, ako ne međunarodnog prava ono barem prakse, pod nazivom „R2P“ (right to protect). To nameće ne samo pravo, nego i obavezu, da se takve države podvrgnu najstrožijim sankcijama, uključujući bombardovanje, sve dok ne prestanu da maltretiraju sopstveno stanovništvo. Zatim, način izvođenja napada, što je obuhvatalo ne samo ubijanje neborbenih lica, nego i skrnavljenje tela ubijenih, kao i opšta devastacija pokretne i nepokretne imovine pobijenih i prognanih stanovnika srpske narodnosti, jasno ukazuje da je osnovni cilj bilo nešto više od pokušaja izgladnelih suseda da dođu do namirnica. Da im je to bio cilj, oni ne bi imali potrebu da idu u oružanu pljačku i da masakriraju mališane i starice u osmoj deceniji života. Uzeli bi šta im je neophodno, a u ime vlade u Sarajevu, koju su predstavljali, građanima srpske nacionalnosti multietničke Republike Bosne i Hercegovine na području Srebrenice dali bi uredan revers. Na toj civilizovanoj noti sve bi se završilo.

Ali niti su srpske snage sistematski sprečavale isporuku humanitarne pomoći, niti su ambari u enklavi pod kontrolom Nasera Orića i Armije BiH zaista bili potpuno prazni. VRS jeste vršila legitimnu kontrolu isporuka enklavi da bi se sprečilo ilegalno unošenje naoružanja, koje je često bilo sakriveno među legitimnim isporukama. Ali prema sporazumu o demilitarizaciji, ona je imala puno pravo da to čini. Kao što se po izjavi građanke bošnjačke nacionalnosti Mašić Fatime jasno vidi, sva humanitarna pomoć koju je UNPROFOR dovozio nije bila deljena stanovništvu u Srebrenici, kome je bila namenjena, ali to nije bilo krivicom srpske strane već odlukom Nasera Orića i njegovih saradnika da jedan deo zadrže pod svojom kontrolom da bi to zatim mogli prodavati po zelenaškim cenama. Kada se u proleće 1993. na protestu izbeglica Oriću javno obratila sa pitanjem zašto se hrana u skladištima ne deli onima kojima je najpotrebnija, Mašić Fatima i njen suprug Salko bili su uhapšeni pa zatim teško fizički izmaltretirani.[9]

 

II.

 

Drugo značajno pitanje koje pokreće ovaj autentični narativ, za razliku od onog uglavnom fiktivnog koji protežira suprotna strana, jeste: zašto je trebalo više od decenije i po da saznamo o ovim stvarima? Razlog za to svakako da ne leži u dugogodišnjem nedostatku podataka.

Ignorisanje i umanjivanje srpskih žrtava Srebrenice, ili – da se izrazimo jezikom današnjih sofisticiranih krugova – njihova relativizacija, prosto je de rigueur i predstavlja neotuđivi deo političke strategije koja se pomoću iskonstruisane verzije provodi. Njen osnovni cilj je delegitimizacija Republike Srpske i njeno konačno ukidanje utapanjem u unitarnu BiH. Istovremeno, ona služi kao moćna poluga za vršenje političkog pritiska i ucenu Republike Srbije, upravo njenim vezivanjem za tu iskonstruisanu verziju. Najzad, još jedna svrha te verzije, koja se svim raspoloživim sredstvima uporno rasprostranjuje, jeste demoralizacija srpskog naroda u celini nametanjem genocidnog kompleksa. Na taj način, parališe se njegova sposobnost da samostalno deluje i da istupi sa punim moralnim pravom u odbranu svoje nezavisnosti i kolektivnih interesa.

To je razlog zašto je neophodno da se pitanje Srebrenice suzi na tri dana u julu 1995. i da se ignoriše sve što se događalo tokom tri godine rata pre toga. Javno otkrivanje prethodnih događaja i svaki pokušaj prikazivanja sveobuhvatne slike o ratu u srebreničkom kraju, a ne samo jednog tendenciozno izdvojenog vremenskog isečka, fatalno bi ugrozilo postojanost zvanične priče, pa samim tim i uspešnost političke strategije koja od kredibiliteta te priče zavisi.

Zato je ratno iskustvo srpske zajednice srebreničkog kraja moralo ostati sakriveno, i tako bi ostalo još uvek kada bi se pitali mnogi moćni faktori ovoga sveta.

 

III.

 

Materijal koji sadrži ova monografija neizbežno će podstaći na postavljanje mnogih pitanja.

Kao što je poznato, Naser Orić je pred Međunarodnim tribunalom u Hagu bio oslobođen od krivične odgovornosti za zločine počinjene protiv srpskog stanovništva sa obrazloženjem da on nije bio stvarni komandant formacija Armije BiH u Srebrenici, nego samo jedan od više lokalnih vođa, i to sa zanemarljivim ličnim uticajem. To se direktno kosi sa izjavom njegovog neposrednog nadređenog, generala Armije BiH Sefera Halilovića, koji je pred kamerama holandske televizije prihvatio da je Orić bio komandant svih njegovih jedinica u Srebrenici i da instrukcije koje je od svoje nadređene komande Orić dobijao nisu glasile da okolni srpski živalj treba da „miluje.“[10] Kosi se takođe i sa ocenom komandanta UNPROFOR-a, generala Filipa Morijona, da na tom području Orić nije bio beznačajna ličnost već „gospodar rata,“ koji je sprovodio naređenja Predsedništva iz Sarajeva.[11] U izjavama svedoka koje se u ovoj monografiji navode takođe se odslikava Orićev položaj kao  odgovornog komandanta u Srebrenici na bošnjačkoj strani, koji  predvodi jedinice u napad, javno se hvali izvršenim osvajanjima, posećuje i isleđuje zarobljenike u zatvoru, itd. što sve jasno ukazuje na njegov pravi značaj.

Dalje, u selu Podravanje pripadnici Armije BiH izvršili su  stravične zločine nad civilnim stanovništvom. Skoro potpuno su uništene porodice Ilić, Mijatović i Petrović. Iza ovog događaja ostale su masovne grobnice u zaselcima Žedanjsko, Parabučje i Široki Dol. Da li se neke od tih masovnih grobnica iz vremena okupacije Podravanja i okoline sada koriste radi popunjavanja broja bošnjačkih žrtava genocida?

Na 15. godišnjicu Srebrenice, 11. jula 2010, sa velikom međunarodnom pompom i da bi se podvukla multietničnost stradanja koje su prouzrokovali  srpski agresori, zajedno sa nekoliko stotina bošnjačkih žrtava bio je sahranjen i Hrvat Rudolf Hren. Ali sada saznajemo, bar kao kuriozitet ako ništa više, da se građanin Giljević Željko, takođe Hrvat, pridružio srpskim braniocima sela Zalazje i da je tamo bio ubijen od strane bošnjačkih napadača na pravoslavni Petrovdan, 12.07.1992. godine. Zašto je stradanje Rudolfa Hrena postalo makar na kratko predmet svetske pažnje, dok za ubistvo Željka Giljevića, takođe Hrvata, do objavljivanja ove monografije niko nikada nije ni čuo?

Ali najvažnije pitanje koje će ova knjiga nesumnjivo pokrenuti odnosi se na samoobmanjivačko negiranje sopstvenih zločina na bošnjačkoj strani, uz agresivno insistiranje da su zločini koje su počinili Srbi jedini dozvoljeni predmet razmatranja. Razloge političke prirode koji stoje iza takvog stava nije teško prepoznati, ali daleko su interesantniji psihološki mehanizmi koji takav stav uslovljavaju. Pitanje, zašto je bošnjačkoj strani toliko teško da se suoči sa zločinima svojih pripadnika, postavlja se neizbežno i njegovo konačno izbijanje u prvi plan ne može se sprečiti. Naravno, sa  stručnog stanovišta to nije pitanje kojim bi se mi mogli baviti. Ali možemo da podvučemo krajnje upadljiv kontrast između vrlo malog broja lica iz redova Bošnjaka koji su spremni da o tome otvoreno pišu i govore[12], dok na srpskoj strani – ma koliko nepopularne te osobe bile – postoji niz primera (među kojima su Nataša Kandić i Sonja Biserko samo najvidljiviji) javnih ličnosti koje to čine. Oni ne samo da prihvataju zločine koji se pripisuju srpskoj strani, i to često vrlo nekritički, već to čine nesmetano i uz punu podršku medija i raznih nevladinskih struktura u sredini u kojoj žive i rade. Oni u srpskom društvenom miljeu uopšte nisu mete bilo kakvih ozbiljnih pretnji koje bi ih lično ugrožavale ili im onemogućavale rad. Na protiv, neke od tih ličnosti su zapažene upravo po tome što su slobodno i na javnim mestima udarale šamare građanima koji se sa njihovim stavovima ne slažu.

 

IV.

 

Srebrenica je paradigma najsurovijih oblika ljudske mržnje, podlosti i zla, i to je nešto što je tokom svoje dramatične posete 1993. godine general Morijom vrlo dobro osetio i zatim opisao. Izveštaj o razornom  dejstvu te mržnje i o izobilnoj projavi tog iskonskog zla, koji ova monografija sadrži, nudi veliki broj negativnih, ali korisnih, pouka. Mada postoji iskušenje da se izvede zaključak da bi ovaj jezivi katalog ljudske posuvraćenosti trebalo da posluži kao lektira budućim pokolenjima i upečatljiva lekcija novim naraštajima kako ne bi trebalo da se ponašamo pod bilo kakvim okolnostima, pa čak ni prema ljudima koje smatramo svojim neprijateljima u ratu, podleganje tom iskušenju ipak u sebi krije jednu veliku opasnost. Mi ne smemo ni po koju cenu prepustiti pozornicu isključivo Orićima i Tursunovićima ovoga sveta, čak ni u ulozi antiheroja kojih bi svi trebalo da se groze i klone. Bez obzira kako ih predstavili, takav ekskluzivan publicitet njima i sličnima svodio bi se na jedno ogromno priznanje, pa makar ono bilo uslovljeno najnegativnijim kvalifikacijama. Sam utisak da su u prljavoj srebreničkoj drami oni jedini, ili barem glavni, akteri bio bi dovoljan da im donese jedan veliki poen i predstavljao bi nezaslužen trijumf.

Zato ćemo završnu reč oduzeti njima i daćemo je pravim ljudima, koji su u prkos primamljivim pozivima zla, i u tim mračnim vremenima uspeli da u sebi očuvaju božansku iskru koja čoveka razlikuje od zveri.

Nedavno, u Velikoj Britaniji, jedan naoružani Englez upao je u  jednu piljarnicu čiji je vlasnik Pakistanac. Uperio je pištolj i tražio je da mu se preda sav novac iz kase. Umesto da reaguje na „prirodan“ način, da možda posegne za sopstvenim revolverom koji je negde u blizini držao ili da pritisne dugme kojim bi pozvao policiju, Pakistanac je sa osobom koja došla da ga opljačka ili ubije stupio u ljudski razgovor. Upitao je Engleza zašto to radi. Dobio je  odgovor da je njegov bivši kolonijalni gospodar ostao bez posla, da više ne može da plaća stan i da zato sada živi na ulici, da je očajan i gladan i da mu je novac potreban da namiri svoje osnovne životne potrebe. Pakistanac je na to otvorio kasu i dao mu je 40 funti da ode negde i kupi sebi hrane, a Englez – posramljen neočekivanom humanošću čoveka koga je došao da povredi i koga je možda negde u dubini duše nipodaštavao kao pripadnika niže rase – udaljio se iz piljarnice bez reči i u miru.

To je pravi Islam, koji Orići i Tursunovići ovoga sveta svojim postojanjem karikiraju, a koji Cerići i Zukorlići nisu sposobni  svojim vernicima ni da predstave.

Zato ovaj kratak prikaz nećemo završiti očekivanim ritualnim osudama zlotvora i davanjem nezasluženog publiciteta njihovim svirepim nedelima, nego ćemo to učiniti isticanjem dela onih koji su u tom stravičnom i okrutnom vrtlogu uspeli da se istrgnu ispod uticaja preovlađujućeg zla i da slede sopstveni put:

 

–         U zatvoru u Srebrenici, gde je posle višednevnog mučenja Ljubica Gagić u očajanju ispila otrov, stražar Musliman joj  donosi mleko ne bi li joj olakšao muke od popijene esencije;

–         Ostatke Rada Kukolja, ubijenog i ispečenog na ražnju,    ukopao je Hrusić Kasim iz Kamenice, koji je dobro poznavao Rada jer su njih dvojica bili nerazdvojni prijatelji;

–         Kada su stigli do raskrsnice na seoskom putu, naišlo je lice koje zarobljena Anđa Obradović iz Novog Sela nije poznavala, ali je čula da se zove se Kadrija, a sa njim je bio Muharem Sinanović, zvani Šiško. Njih dvojica su je branili od zlostavljanja vojnika govoreći da ona nije kriva i da je sinoć stigla sa puta. Nju je odatle Sinanović odveo u selo zvano Bare, u vojnu ambulantu gde su je previli. Sinanović joj je rekao da bi je pustio, ali da bi mu u tom slučaju pobili porodicu;

–         Kada je u zatočeništvu, posle silovanja, Anđa Obradović iz Novog Sela izgubila plod, krpe za krvarenje joj je donosila Ajka, žena Mehmeda Junizovića, koja je nju jednom odvela i do svoje kuće da se okupa;

–         U štalu gde su bili smešteni zarobljeni Srbi dolazio je takođe i Salko Husić, koji je štitio zarobljenike. Kada je Salko saznao od Pejić Radeta da je Anđa silovana, stražar Veiz je bio odstranjen i više se nije pojavljivao;

–         Milosava, Srpkinja zarobljena u napadu na selo Kravicu, navodi da je, kada su je napadali, branila Golić Fatima, čiji je brat bio jako ljut zbog toga i govorio je Milosavi da bi je rado ubio, ali da mu sestra ne da;

–         Muslimani iz sela Greben zaštitili su zarobljenog Simeunović Velimira od daljeg batinjanja i mučenja;

–         U napadu na selo Međe, ranjenom Subotić Vidoju pomoć ukazuje Zukić Husein kako bi Vidoje mogao da dođe do bolnice u Bajinoj Bašti.

 

Preobilno zlo, koje je u ovoj monografiji u svojim najgorim zamislivim varijantama izloženo, ne sme biti prećutano niti zaboravljeno. Ali to isto važi i za dobro, koje svojim dejstvom utoliko više sija ukoliko je snažniji pritisak da ono ne dođe do izražaja i veći rizik kojem se izlažu oni koji ga čine.

 

Stefan Karganović

 

 


 

[1] Za spisak napadnutih srpskih naselja na području Srebrenice i datume tih napada, videti Prilog II.

[2] Kao kuriozitet i istovremeno potvrda autentičnosti našeg izlaganja, navodi svedoka Vujadinović Mihajla iz cela Čumavići, u vezi sa postrojavanjem i maltretiranjem srpskih civila, do detalja pretnje klanja jednom detetu, poklapaju se sa opisom očevica tih događaja sa bošnjačke strane, Ibrana Mustafića, u njegovoj knjizi „Planirani haos“ (Sarajevo, 2008), s. 213. Reputaciju često pominjanog koljača (specijalitet: odsecanje ljudskih glava) Mehmedović Kemala, zvanog Kemo, takođe potvrđuje i Mustafić na s. 187 svoje knjige.

[3] U selu Brežani, na primer, Lazić Krstina je ubijena i zapaljena u kući, a bila je slepa i uz to i duševni bolesnik. U selu Sjemovo, posle uspešnog napada i zauzimanja od strane muslimanskih formacija, ubijen je i u svojoj kući zapaljen Zekić Miloš, koji usled nepokretljivosti nije mogao da se povuče. U selu Podravanje, ubili su Mitrović Draga, koji je bio slabo pokretan zbog preloma leve potkolenice i koji je takođe bio invalid iz Drugog svetskog rata, kada je mučen od strane ustaških jedinica tako što je boden nožem u glavu i sečen ispod vrata. On je preživeo masakr iz prethodnog rata, ali ne i ovaj. Nije jasno kakvu su vojnu opasnost te osobe predstavljale po Armiju BiH.

[4] Vredno je pomena da je u čuvenom „presretnutom razgovoru“ u predmetu protiv generala Radoslava Krstića fraza „Pobijte ih sve!“ bila jedan od dokaznih elemenata pomoću kojih je pretresno veće MKTBJ obrazložilo svoj zaključak da se dogodio genocid i da je general imao udela u njemu.

[5] Pažljiv čitalac će zapaziti da ovde opet koristimo standardni analitički okvir Haškog tribunala. Ako je taj okvir validan u odnosu na jednu stranu, podjednako je validan i u odnosu na drugu.

[6] Tokom napada na selo Ratkovići, napadači su bodrili svoga predvodnika i Esminog kolegu, učitelja Malkić Dževada iz Poznanovića, povicima, „Napred Učo, pobjeda je naša.“

[7] Iz niza sličnih primera, izdvajamo još i ove. Lazić Vidoja su razapeli na krst i zatim zapalili, pa je on umro u velikim mukama, nakon čega su mu zapalili majku, šuraka i sestru; na živog Rankić Milisava su stavili slamu i tako su njega zapalili. Od svih ubijenih u napadu na selo Zagoni, najviše je bilo unakaženo telo Dimitrić Mileve, stare oko 70 godina, koje je bilo isečeno na komade.

[8] Primera ima još. Posle napada na selo Ratkovići i njegove zaselke, muslimanski civili iz okolnih sela došli su da pljačkaju pa su zatim srpske kuće bile popaljene, a kada je svedok Stojanović Stojan posle nekoliko dana sa grupom izbeglih Srba pošao u spaljeno selo da sahrani mrtve, napravljena im je zaseda i jedan od njih je bio ubijen. Kada je grupa zarobljenih Srba iz sela Međe bila dovedena u zatvor u Srebrenicu, muslimanski civili su ulazili da provociraju i vređaju zatvorenike.

[9] Prilog II, Izjava Mašić Fatime

[10] Dokumentarni film holandske televizije o Srebrenici, intervju sa Seferom Halilovićem, vreme 9:09 do 9:30 minuta.

[11] Svedočenje Filipa Morijona pred MKTBJ u predmetu Tužilac protiv Miloševića, Transkript, s. 32045, redovi 1 – 4.

[12] A oni koji to čine, poput Dževada Galijaševića, Mirsada Fazlića i Esada Hećimovića, izloženi su snažnom i solidarnom pritisku svoje zajednice da od toga odustanu, a često i fizičkim pretnjama. Da potsetimo, Fazliću i Hećimoviću se prebacuje što su sarađivali sa norveškim rediteljem Olom Flijumom u produkciji zapaženog dokumentarca, „Srebrenica: izdani grad.“

 

Srpske žrtve Srebrenice

Acrobat PDF dokument, 518kB

Izvor: srebrenica-project

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top