Novi sunovrat Hrvatske u glib mržnje prema Srbima

Otkud sada, kad je Hrvatska na korak do ravnopravnog članstva u Evropskoj uniji, provala mržnje prema Srbima u toj državi, ima li tu sistema, određenih ciljeva i ko popušta lanac privezanog zla koje je mirovalo neko vreme 

Situacija je bila toliko usijana da je predsednik Vlade Zoran Milanović sazvao vanrednu konferenciju za novinare i tonom koji za njega nije karakterističan saopštio da se Hrvatskom širi mržnja prema Srbima i da će njegova vlada učiniti sve što jedna država može kako bi se zlo zauzdalo. Inicijalna petarda bio je Zdravko Mamić, predsednik NK „Dinamo“, iz Zagreba. Taj je, najblaže rečeno, manit. Punih deset godina zabavlja hrvatsku javnost, vređa novinare, psuje im majku pred kamerama, kune, preti da će sve nabiti na… znate već, baca se po podu, cepa košulje veseleći se uz pesme Tozovca i Tome Zdravkovića, opominje Hrvate da se čuvaju jugo-srbo novinara. Psihijatri bi rekli da je u pitanju klasičan primer pocepane ličnosti čiji se delovi tek povremeno susreću.

STVARNI MOTIVI MAMIĆEVOG STRAHA

Prošle godine formirana je nova Vlada Hrvatske, na čelu sa Zoranom Milanovićem (SDP) – prilično čudnom pojavom za hrvatsku stvarnost, ali o tome kasnije – i u toj vladi resor nauke, obrazovanja i sporta pripao je Željku Jovanoviću, Srbinu, poreklom iz Bosne. On je, na samom startu, najavio ulazak državnih inspektora u fudbalske klubove, pre svih „Dinamo“ i „Hajduk“, što je Mamić javnosti predstavio kao napad na njega, znajući šta sve istražni organi mogu da pronađu u „Dinamu“. U tom klubu ništa se ne može dogoditi bez braće Mamić, Zdravka i Zorana, oni o svemu odlučuju, a Zdravko zarađuje ogromne sume novca na prodaji fudbalera, pošto u „Dinamu“ mogu da igraju samo oni koji imaju ugovor sa Mamićevom menadžerskom agencijom. Dakle, uplašen od mogućeg razvoja događaja Mamić je, pre neki dan, gostujući na jednoj zagrebačkoj radio-stanici, počastio Jovanovića uvredama kakve se odavno nisu čule u Hrvatskoj. Na nacionalnoj osnovi, naravno. Pri tome je bilo i generalizovanja; Mamić se potrudio da Jovanovića stavi u kontekst iz kojeg je bilo savršeno jasno da on (Jovanović) mrzi sve što je hrvatsko zato što dolazi iz redova srpskog naroda gde je ta mržnja, je l te, uobičajena. Digla se kuka i motika, reagovao je i predsednik Josipović, Milanović, nekoliko ministara, ali i tužilaštvo koje je dalo nalog da se Mamić privede. Prespavao je noć u istražnom zatvoru i dežurni sudija ga pušta na slobodu. Prema svedočenju prisutnih Mamić se, posle odluke da izađe na slobodu, bacao po sudnici i ljubio pod hvaleći boga i sudiju. Sutradan je dao intervju jednom beogradskom tabloidu i izvinjavao se Srbima, posebno naglašavajući da on u Beogradu ima više prijatelja nego cela hrvatska vlada zajedno.
Dan pošto je Mamić izašao iz pritvora buknula je nova, javna mržnja prema Srbima. Na sastanku lokalnog HDZ-a u Slatini (mestašce u Podravini) kao gost pojavila se Ruža Tomašić, zastupnik u Saboru Hrvatske, predsednik Hrvatske stranke prava – Ante Starčević, i u delu razgovora o srpsko/hrvatskim odnosima poručila je da je Hrvatska za Hrvate, a ostali su u njoj samo gosti. Aplauz okupljenih bio je buran i dugotrajan. Sutradan su pretučena srpska deca na putu Kistanje-Manastir Krka, nedaleko od Knina. To je Milanovića razbesnelo do mere sazivanja vanredne konferencije za novinare.

RUŽA NE MIRUJE, VEĆ POTPIRUJE

Ali Ruža Tomašić ne miruje, objašnjava da nije baš mislila kako je ispalo da misli, ali dodaje da svi koji Hrvatsku ne vole mogu da potraže drugu državu. „Hrvatska televizija“, ko zna zbog čega, zove Ružu u Treći dnevnik i daje joj mogućnost novog nacionalističkog divljanja – bez da je novinar prekine ili joj suprotstavi svoje mišljenje, kako je kazao Milanović – i pri tom napada Pupovca i Stanimirovića (SDSS), kazavši da je ovaj drugi svojevremeno u Vukovaru izjavljivao da je to srpski grad. Otišla je i dalje tvrdnjom da je Vojislav Stanimirović slao Hrvate na streljanje, na vukovarsku Ovčaru. Stanimirović dan kasnije saziva konferenciju za novinare u Zagrebu, sve negira, pozivajući se na državne organe Hrvatske koji su istraživali njegovu ulogu u vukovarskim borbama (Stanimirović je inače lekar i bio je upravnik bolnice u Vukovaru, pošto su u taj grad ušle jedinice JNA) i optužuje Ružu Tomašić da je srbofobična. Ne verujem da je dotičnoj gospođi time naneo duševne boli, niti je povredio, pošto se celokupna politička karijera Ruže Tomašić zasniva na otvorenoj ili loše prikrivenoj mržnji prema Srbima. Ona je, u decembru prošle godine, tražila od Srba u Saboru Hrvatske da paze kako govore, da se obavezno služe hrvatskim jezikom, odnosno da ne upotrebljavaju reči „koje ona ne razumije“.

A ko je Ruža Tomašić? Rođena je u jednom selu blizu Maglaja, u Bosni, odakle se porodica Tomašić seli u Slavoniju. Početkom sedamdesetih u potrazi za boljim životom Ruža odlazi u Kanadu, kod sestre. Upisuje srednju policijsku školu, završava je, i oblači uniformu. S obzirom na visinu (180 cm) i fizičku konstituciju, preporučuju joj da trenira borilačke veštine, što ona prihvata, i uskoro dobija nove poslove. Tako je, što je interesantno, učestvovala kao kaskader u snimanju dvadesetak epizoda čuvene serije „Dosije X“. Kada je ono Tuđman, kao predsednik tek osnovane Hrvatske demokratske zajednice, sakupljao novac po hrvatskoj dijaspori, u Kanadi mu Hrvati daju obezbeđenje čiji je šef bila Ruža Tomašić. Ona se Franji svidela i poziva je da se vrati u Hrvatsku, „čim HDZ pobjedi“. I bi tako; HDZ preuzima vlast, a Ruža se vraća u Domovinu. Tuđmanova stranka joj beše nekako suviše mekana po nacionalnim pitanjima i donosi odluku da se učlani u Hrvatsku stranku prava, u to vreme ustašku po svim elementima. Kasnije se ta partija gubi u ideološkom, političkom i svakom drugom smislu, iz nje nastaje nekoliko novih stranaka, pa je tako Ruža Tomašić danas predsednik HSP – Ante Starčević. Na poslednjim parlamentarnim izborima dobila je podršku Splićana i okoline, tamo joj je izborna baza, i sada sedi u Saboru.

STARA MRŽNjA – NOVI OBLIK

Otkud ova provala mržnje prema Srbima u Hrvatskoj baš sada, u danima kad hrvatska vlada priprema svečana odela za prijem Hrvatske u ravnopravno članstvo Evropske unije, i da li je ta opaka rabota pokrenuta sa ciljem da se Hrvatska malčice oblati? Odgovor na drugi deo pitanja je negativan; ovde se radi o staroj mržnji prema Srbima koja samo menja oblike, povlači se u senku s vremena na vreme, čami strpljivo i čeka svoj trenutak da zaurla sa lanca koji uvek neko drži, popušta i zateže. Mržnju prema Srbima u Hrvatskoj već dvadeset i neku godinu naduvava i smiruje Hrvatska demokratska zajednica.
Što god mi mislili o Ivi Sanaderu on je HDZ očistio od ustaštva, a potom i od ekstremnih hrvatskih nacionalista. Tu politiku, po inerciji, u potrazi za najkraćim putem ka vratima EU, prihvatila je i provodila Jadranka Kosor, a onda se pojavio Tomislav Karamarko. Pobedio je na stranačkim izborima, isterao Kosor iz HDZ-a, oslobodio se njenih najbližih saradnika i obnovio atmosferu iz ranih devedesetih. Karamarko je više od prosečnog hrvatskog nacionaliste, neće se otvoreno zalagati za rehabilitaciju ustaštva i NDH, ali redovno odlazi do Blajburga, često govori o „velikim zločinima protiv Hrvata na Križnom putu“, traži da se procesuira onih nekoliko staraca (Kalanj, Boljkovac, Manolić, svi prevalili devedesetu godinu života) koji su u Drugom svetskom ratu nosili kape sa petokrakama, nudi novu tuđmanizaciju Hrvatske, zamera Jadranki i Sanaderu koaliciju sa Pupovcem… U medijskoj grupaciji Hrvatske Karamarko i HDZ najveću podršku imaju od tiražnog i uticajnog „Večernjeg lista“. To je gotovo njihovo stranačko glasilo. „Večernji list“ ima uređivačku politiku koju je najlakše i najbrže sagledati čitanjem kolumni četvorice njegovih komentatora: Milana Ivkošića, Milana Jajčinovića, Tihomira Dujmovića i Zvonimira Despota. Svaki njihov tekst je ili veličanje HDZ-a, ili raspirivanje mržnje prema Srbima. Trećeg pristupa nema. Ali, zbog čega baš sada naduvavanje te mržnje? Hrvatska je ekonomski na kolenima, Milanovićeva vlada nema rešenje da zaustavi privredni kolaps te države i to je iz dana u dan sve jasnije. HDZ procenjuje da je pogodan trenutak da se SDP-u, temelju te vlade, zada odlučujući udarac i izazovu vanredni parlamentarni izbori. Zato ova destabilizacija društva, pa i države – imajući u vidu žestok sudar HDZ-SDP – a Srbi su tu, što bi rekli lingvisti, objekat vršenja radnje. Najkraći put nacionalne homogenizacije Hrvata je podsticanje mržnje prema Srbima. To savršeno funkcioniše već 100 godina.
Teško je reći kako će se u svemu snaći Zoran Milanović, ali to je, da se vratimo na početak teksta, čovek koji za razliku od svih hrvatskih političara, uključujući Josipovića, do sada nikada nije rekao nijednu rečenicu koja bi mogla da zvuči uvredljivo, preteći, pogrdno ili iole negativno za Srbe. Možda je taj čovek nada da će se Hrvatska, nekada i nekako, osloboditi mržnje prema Srbima. Ili je bar svesti na razumnu meru.

Piše: Ratko Dmitrović

Izvor: PEČAT

Vezane vijesti: Ratko Dmitrović