Nova polemika na pomolu. David: Istorijski revizionizam M.Bjelajca

Iza teksta istoričara M.Bjelajca krije se jedna lako uočljiva teza: kako kvislinške vlasti Milana Nedića ne snose nikakvu ili minimalnu odgovornost za tragediju srpskih Jevreja (i ne samo Jevreja).

Goran Paskaljeviću svome intervju jeste učinio jedan lapsus kada je rekao da je stradalo trideset hiljada Jevreja u Beogradu. Tajpodatakse odnosi na ukupan broj Jevreja u Srbiji. To suštinski ništa ne menja na stvari– ukupanbroj stradalih srpskih Jevreja bliži se brojuod devedeset odsto. Ostale cifre kako ih iznosi Bjelajac nisu sporne, sporno je samo njegovo zapostavljanje uloge srpske kvislinške vlade Milana Nedića u doprinosu rešavanja„jevrejskog pitanja”.

Umesto da se upuštam u suvišnu polemiku, poslužiću se samo sa nekoliko citata.

Prvi feldkomandant, istovremeno i komandant grada Beograda, pukovnik Kajzenberg izdao je aprila 1941. naredbu po kojoj se Jevreji izdvajaju od ostalih građana, uvodeći tako u Srbiju rasne zakone. O srpskoj policiji kaže:

„Policija je ovde, s obzirom na ličnost šefa javne bezbednosti (reč je o upravniku grada Beograda i šefu policije Dragomiru Dragom Jovanoviću), u najboljim rukama. U prvim danima svoga rada naredio sam njeno ponovno organizovanje. Njena jačina iznosi 858 ljudi”.
Pukovnik Kajzenberg dodaje kako je „srpska policija u mnogimslučajevima najpouzdanije sredstvo za održavanje reda”, a njenog šefa Dragog Jovanovića naziva svojim specijalnim komesarom. Fon Kajzenberg 18. septembra 1941.podnosi izveštaj u kome zaključuje da je saradnja svih nemačkih organa i ustanova sa srpskom gradskom policijom, čiji se broj sada popeo na 1.500 ljudi, besprekorna.

Učešće srpske policije i oružanih odreda Nedićeve „Vlade narodnog spasa”u racijama i hapšenjima Jevreja imalo je važnu ulogu. U tu svrhu bio je obrazovan i poseban, 7. odsek Specijalne srpske policije, zadužen za Jevreje i Rome. Nekoliko stotina srpskih agenata radilo je na registraciji beogradskih Jevreja i Roma. Spiskovetalaca za streljanje predstavnici nemačkih okupacionih vlasti sastavljali su u saradnji sa Dragim Jovanovićem.

Posleratnom državnom istragom utvrđeno je, van svake sumnje, da su za masovno uništavanje Jevreja i Roma u Srbiji najzaslužniji: nemački vojni zapovednik Hajnrih Dankelman, šef Gestapoa (Ajnzackomande Beograd) Karl Kraus, predsednik vlade Milan Nedić, ministar unutrašnjih poslova Milan Aćimović, upravnik grada Beograda Dragomir Dragi Jovanović i šef Specijalne policije Ilija Paranos.

Branislav Božović u svojoj značajnoj knjizi „Stradanje Jevreja u okupiranom Beogradu 1941–1944”,beleži izveštaj nemačkih vlasti o razgovoru sa Milanom Nedićem gde se doslovno navode Nedićeve reči upućene nacistima: „Ja znam samo jedno rešenje za jevrejsko pitanje: napolje sa njima. Sve dotle dok je i jedan Jevrejin u zemlji, ili dok može da govori sa Srbima, ili dok ga Srbi mogu žaliti, sve dotle nema mira u zemlji”.

Sastanak između šefa okupacione vojne uprave dr Haralda Turnera i predsednika srpske vlade generala Milana Nedića održan je 28.marta 1942. Turner je zabeležio: „General Nedić je dalje naveo teškoće koje mu u zemlji još pričinjavaju ostaci masona kao i prikriveni Jevreji i Englezi. Ja sam odvratio da je jevrejsko pitanje praktično rešeno i da će sa preostalom Jevrejima i još prisutnim masonima brzo biti raščišćeno. Gospodin Nedić će posle moći da prisvoji istorijsku zaslugu da je za vreme njegove vladavine jevrejsko pitanje u Srbiji u potpunosti rešeno”. Turner obaveštava generala Badera da je Nedić u toku daljeg razgovora istakao da se mora angažovati u borbi protiv više protivnika (navedenih u devet tačaka).Među protivnicima koje je suzbijao, naveo je (pod tačkom šest) i bivše političare, slobodne zidare i Jevreje.

O „intelektualnoj” klimi u redovima saradnika kvislinškog sistema svedoči mnoštvo tekstova u okupacionim novinama i objavljivanje većeg broja antisemitskih knjiga. Primera radi, evo dela komentara pod naslovom „Mi i Jevreji”, objavljenog u julu 1941. u listu „Obnova”: „Jevrejstvo je faktor koji dovodi do propasti čoveka, njegovih duhovnih vrednosti, njegove porodice i države, njegove vere i tradicije…Jevreji nosioci svega zla i opasnosti, sudbinske opasnosti po evropsku hrišćansku civilizaciju i kulturu. Drugim rečima da dokažemo da borba protiv jevrejstva nije rezultat nikakve histerične ambicije da se siromašni dotuku a bogati ogule – već naprotiv: udaranje tamo gde treba , hirurško sečenje čira a ne terapijsko lečenje…A mi još uvek čekamo. Čekamo valjda da nam Nemci reše jevrejski problem, kao da se nas ne tiče, kao da mi od njega ne trpimo”. A mesec dana kasnije, u komentaru „Jevreji u Srbiji”: „Pitanje jevrejstva i njihove razorne akcije na teritoriji Srbije nije problemnovijeg vremena niti kopija ovog ili onog političkog sistema, već je to pitanje starijeg datuma i krupna značaja, jer potresa i rastočava naš državni i narodni život još od prvog ustanka pa do najnovijeg doba”.

Niko me ne može uveriti da je prava istina o Nedićevom kvislinškom režimu antisrpski stav. Naprotiv. Neki drugi Srbi, istinski rodoljubi, a ne ovi Nedićevi, nalazili su sena suprotnoj, antifašističkoj i antikolaboracionističkoj strani. Zahvaljujući njima, njihovoj požrtvovanosti i hrabrosti i u najtežim vremenima sačuvano je ono zrno ljudskosti koje služi na čast pojedincima ali i široj sredini. To svedočim i iz iskustva sopstvene porodice jer smo bežeći od nedićevaca, ustaša i Nemaca, proveli godine rata pod lažnim identitetom i pod zaštitom časnih ljudi u jednom sremskom selu. Niko nas nije izdao, niko prijavio, iako su znali ko smo i šta smo. Umanjivati Nedićevu krivicu uvreda je i ruganje žrtvama ali i nepoštovanje onih koji su se suprotstavili jednom zločinačkom režimu.

Književnik