Нова хрватска политика – без Николића са Војводином

Држећи се дефиниције рата, успостављене почетком деведесетих, односно теорије о српској агресији на Хрватску, службени Загреб наговештава нову фазу односа са Србијом која подразумева да се ништа не мења, да Београд и даље ћути и трпи увреде и понижења

Нова тактика Загреба у односима са службеним Београдом иде на потпуно игнорисање Томислава Николића, а за директне контакте лоциран је Ивица Дачић. Процена је да ће Дачић, под теретом „старих кредита“ свог некадашњег страначког вође Слободана Милошевића, морати да се сагиње дубље од Тадићевог наследника на месту председника Србије.

Догађа се оно што смо предвидели; Срби у Хрватској, оно мало што их је остало, опет са страхом излазе из станова, у страху одлазе на шалтере и у собе државних институција, са страхом иду на починак. Одлуку Хашког трибунала да пусти на слободу Готовину и Маркача, Хрвати су (већина) схватили као дозволу за слободно малтретирање Срба. Логика је проста; ако је „Олуја“ била легитимна акција – а сви Хрвати, без изузетка, сматрају да је тако – онда је све што се догађало у „одбрани од српског агресора“ легитимно, некажњиво, праведно. Онда су Срби агресори и то поражени, а са пораженим агресорима, познато је, победник ради шта му је воља.

КАДА ЈЕ ТО СРБИНУ БИЛО ЛАКО?

Коначно је у Хрватској ступио на снагу неформални правни акт бившег председника Врховног суда Хрватске Милана Вуковића, који је својевремено, коментаришући захтеве да Хрватска осуди своје злочинце казао:„Хрватска је водила одбрамбени рат, а онај ко се брани тај не може починити ратни злочин“. Лелече, ено, ко млада удовица, и Милорад Пуповац, дајући до знања да у новонасталој атмосфери није лако бити Србин у Хрватској. А кад је то, Милораде, Србину било лако у држави Хрватској? Оној Павелићевој и овој Фрањиној. Да, ова Хрватска и даље је држава Фрања Туђмана, по свему. Увек ће остати таква. Кад су Срби у питању нема никакве разлике између Туђмана, Месића, Јосиповића…између левице и деснице. Дели их само реторика и методологија која се примењује у пракси. Учинак је исти; убијање, протеривање или асимилација Срба. За оне који ће евентуално приметити како су Срби у Хрватској лепо и слободно живели у време социјализма, владавине „хрватске љевице“ подсећам, опростите на поређењу, да свиња живи најбоље кад је припремају за клање.

У свакој хрватској држави, ко год да је води, однос према Србима биће исти. Плашим се да то још није допрло до неких важних мозгова у Београду. Као што српским политичарима није јасно да ће Загреб тек сада, ослобођен потребе да нешто објашњава у вези са „Домовинским ратом“ учинити све што може да Србију држи у подређеном положају; да је константно сатанизује, дестабилизује, економски искоришћава (што захваљујући српским властодршцима чини већ годинама) и приморава на сталне уступке.

Све је у речима; потреба, став, намера…само је потребно пажљиво слушати и читати. У овом случају, под условом да сте упућени у унутрашње ствари државе Хрватске, да познајете тамошње интерактивне односе, није вам проблем да сагледате куда иде та држава, бар кад су Срби у питању.
Хрватска сматра да је српски проблем заувек решен. Окончано је оно што је у другој половини 19. века започео родоначелник хрватског фашизма Анте Старчевић. Он је, ако смо заборавили, осмишљавао, систематизовао и деценијама међу Хрватима ширио мржњу према Србима, за које је говорио да су реметилачки фактор сваке хрватске територијалне целине. Тог „фактора“ у Хрватској више нема. Ово Срба што је преостало служи режиму у Загребу као доказ пред странцима да се Хрвати у својој држави цивилизовано односе према мањинским групама. Иначе, Хрватска је етнички најчистија држава у Европи. Верску компоненту да не спомињем; то Католичка црква у другим државама може само да сања. И шта се то може очекивати у хрватској политици према Србији?

ШТА СЕ У МЕЂУВРЕМЕНУ ПРОМЕНИЛО?

Све се заснива и све ће увек полазити од хрватске дефиниције рата. Знам, многима од вас досадио сам инсистирањем на овом проблему, али то је, чврсто верујем, нулта тачка будућих односа, не само Србије и Хрватске, Срба и Хрвата, већ целог региона. Око тога се врте све поставке и приче, дефиниција рата одређује однос других према Србији и Србима, због српског ћутања пред том дефиницијом – а она каже да је Србија извршила агресију на Хрватску и Босну – Хашки трибунал се, уз остало, понаша овако како се понаша. За оне који су прочитали мој претходни текст на овом месту, додаћу да је америчка лобистичка кућа „Радер и Фин“, после ангажовања на страни Хрватске, најпре изашла са дефиницијом рата која је гласила: Србија је извршила агресију на Хрватску, Србија је агресор, Хрватска је жртва. Касније је из ове поставке све изведено. И још се изводи. Трајаће то све док Србија не врати причу у 1990. годину.

Подсетићу овде на једну моју тезу, изнету пре две година у „Печату“, због које сам имао одређених неугодности, а која гласи: „Док год службени Београд буде ћутао пред причом да је Слободан Милошевић разбио Југославију и изазвао рат, Србија нема никакву будућност, живеће са теретом који осећа сваки кривац, агресор, злочинац, убица“.

Шта се у међувремену променило? Да ли је нешто или неко, земља или појединац, оспорио горњу тезу или је можда живот исту потврдио?
Штефан Филе, комесар за проширење Европске уније, састао се недавно у Бриселу са Иштваном Пастором, председником Скупштине Војводине. Да, делује и чудно и нелогично. Шта има Филе да разговара са Пастором. Није Војводина кандидат за ЕУ него Србија. Или се варамо. Шта тај сусрет уопште значи? Отварање новог жаришта или промоција новог оружја у обрачуну Европе са Србијом? Хрватска је одмах реаговала, стављајући Војводину у групу европских регија које теже осамостаљењу. Текст је објављен у „Јутарњем листу“, најтиражнијем дневнику врло блиском актуелној влади и председнику Јосиповићу, а потписао га је Инослав Бешкер, један од најцењенијих новинара и интелектуалаца у Хрватској, дугогодишњи дописник Вјесника из Рима, данас предавач на неколико факултета у Италији – у Напуљу, Болоњи, Риму.

ЛИЦЕ ЗА КОНТАКТЕ

„Јутарњи лист“ се бави могућом новом политичком картом Европе, а повод су избори у Каталонији, кретање те шпанске покрајине ка пуној независности. Наводи се да Стари континент има још неколико подручја на којима бујају сепаратистички покрети, са циљем осамостаљења, и ту „Јутарњи лист“ наводи Шкотску, Белгију, Велс, Баскију, Балеарска острва и Војводину. Хрватска већ годинама, кад је Војводина у питању, не спомиње Србију. Војводина се, узмимо, представља у Истри на локалној смотри хране добијене органским узгојем, што није лоше, али је свакако лоше, и опасно, што ниједан медиј у Хрватској за све време трајања смотре не спомиње Србију.

Шта би се догодило да београдска „Политика“ објави списак регија у Европи на којима се могу очекивати процеси осамостаљења и ту наведе Истру и Далмацију. Са нагласком на Истру. Нема потребе да нагађате, јер се тако нешто догодити неће. Дванаест година државни медији Републике Србије воде бригу о Хрватској више него „Јутарњи лист“ и „Вечерњи лист“. Почетком новембра, ове године, „Политика“ је објавила текст:„Вратиле се роде“, неку врсту репортажног записа из Славонске Ораховице, мале вароши у Хрватској, испод Папука. Пре рата у том градићу живело је око 30 одсто Срба. Готово сви су протерани, али то мајци у „Политици“ прочитати нећете. Весела новинарка пише да Ораховица има 15 паркова, 20 мостова и 200 пари близанаца. Ово последње, преноси „Политика“ причу из Ораховице, има везе са родама које после дуго година опет слећу на димњаке Градског музеја. Нажалост, није објашњена суштина везе у троуглу роде-димњаци-близанци. Држим да је то за људе у Србији, читаоце „Политике“, од велике важности.

Читао сам тај текст све очекујући пасус који би почео овако: „Иначе, у Ораховици је пре рата живело 30 одсто Срба…“ али га нисам дочекао. „Политика“ нас упознаје са росфрајним котловима у којима се спрема гулаш од дивљачи; речицама које се уливају једна у другу и теку све до Црног мора; језером кристално чисте воде у којем се нико не купа (а новембар је душу дао за купање) и на крају ова прича пуна радости и разних стилских поскочица добија свој литерарни врхунац у стихоклепању: „Пада киша капљицама, гази гусан барицама.“ Не шалим се, ово је заиста објављено у „Политици“, али напомињем да новинар(ка) не сноси ни грам кривице; новине уређују уредници, а не новинари. Да се не бавимо и овога пута „Радио-Телевизијом Србије“ на којој дванаест пуних година није објављен ниједан кадар, ниједна реченица из које би гледалац могао да сазна како живе Срби преостали у Хрватској, односно, да ли има тамо још увек Срба. Две трећине уредника РТС-а о томе појма нема. За овакву политику, а ово је пре свега политика, Србија уместо награда добија нове уцене, ултиматуме, увреде, хашка понижења, обавезу да клечи пред Шиптарима и поздравља окупацију сопствене земље…

Промовисана је ових дана и нова тактика Загреба у односима са службеним Београдом. Иде се на потпуно игнорисање Томислава Николића, а за директне контакте лоциран је Ивица Дачић. Процена је да ће Дачић, под теретом „старих кредита“ свог некадашњег страначког вође Слободана Милошевића, морати да се сагиње дубље од Тадићевог наследника на месту председника Србије. Елем, ето нас опет на дефиницији рата.

Пише: Ратко Дмитровић

Извор: ПЕЧАТ