Niska mržnje duža od veka

Da li se mogu zaboraviti zločini Južnih Slovena iz 1914. godine? Posle prvih operacija, opšte razočaranje u „braću“ preko Drine, Save i Dunava. Za junaštvo u ratu protiv Srbije, Hrvat iz Bileće dobio titulu barona

Mnogi i najdobronamerniji prijatelji Srbije skloni su da povremeno upozore da zaboravimo prošlost, da zaboravimo šta nam se događalo u prošlom i pretprošlom veku, da zaboravimo istoriju, da se okrenemo budućnosti i da gradimo novu i drugačiju Srbiju. Ne sumnjajući nimalo u njihove dobre namere ponekad im je teško objasniti da nažalost Srbi i Srbija ne mogu da pobegnu od istorije, da je ona isprepletena sa svim onim što nam se i danas dešava. Susrećemo se sa njom na svakom koraku naše svakodnevice.

Kada je prošle godine Milorad Pupovac na predstavljanju Biltena Srpskog narodnog vijeća „Govor mržnje i nasilje prema Srbima u 2015“ rekao „da je sve očitiji nacionalizam u Hrvatskoj od ulaska u EU i da ga raspiruju političke stranke koje napuštaju svoje demohrišćanske korene i usmeravaju ga u političkom delovanju u savezu s onima koji ne samo da su nacionalisti, nego zastupaju i pronacističke, odnosno proustaške stavove“, verovatno ni jednog trenutka nije pomislio da će te iste reči morati da izgovara i ove godine. Rehabilitacija Stepinca, poništenje presude Glavašu, Knin, Srb, ustaški pozdravi u dvorani „Lisinski“, uzvikivanje parole „Za dom spremni“ na svakom koraku, ne da samo podsećaju na prošlost, nego nagoveštavaju povratak u prošli vek. U devedesete, sedamdesete, u 1941. godinu i na, već pomalo zaboravljenu 1914. godinu. Na potisnuta sećanja na zverstva hrvatskih i muslimankih jedinica u Mačvi i širom Šumadije u Prvom, odnosno Velikom ratu. I eto nas opet u susretu sa istorijom, sa dalekom 1914, bez spominjanja zlodela prema Srbima u Hrvatskoj i Bosni Hercegovini u oba rata, već samo na teror i krvoproliće u Srbiji posle austrougarskog napada.

ODMAH posle prvih ratnih operacija, nastalo je opšte razočaranje u „braću“ preko Drine, Save i Dunava. Niko nije mogao da razume surov i neljudski odnos Hrvata, muslimana, pa i Slovenaca prema civilnom stanovništvu. Broj Južnih Slovena u austrougarskoj armadi nije bio nepoznanica za srpski politički i vojni vrh. „Politika“ već 1. avgusta 1914. godine, znači petog dana od objave rata, objavljuje tekst „Austrija je gurnula Slovene na Srbiju“ u kome se uočava glavni strateški pravac i računica Beča koji se svodi na konstataciju:

– Ako naši slovenski pukovi pobede Srbiju, onda nema šta da se brine. Ali ako Srbija potuče njih, onda će kod tih potučenih austrijskih Slovena ostati strašna mržnja na Srbiju – zapisano je tada.

Nije nimalo teško sravniti ovu računicu jer ćemo njene posledice osećati kroz ceo dvadeseti vek, a osećamo ih, kao što vidimo, i danas.

Uoči napada na Srbiju komandni kadar je neprestano vršio indoktrinaciju Južnih Slovena paklenim govorima prožetih mržnjom da Srbi nisu zapravo ljudi. Manipulisalo se i sa Blagoslovom Pape Pije X u kome poglavar iz Rima blagosilja vojnike Crno-žute morahije. Menjan je, skraćivan i nadopunjavan… Papino slovo je prepravljano, izbacivani su opšti mirni delovi, pooštravani drugi… i to kako je ko stigao, od kardinala i biskupa do četnih kapelana. Jedan od njih, kapelana, će izgovoriti sledeće reči:

– Viena je branik Svete stolice. Stoga, neka je ruka u kojoj stežete mač Vatikana, blagoslovena. Primite na sebe blagoslov Oca našega. Vi ste njegova sveta vojska koja će za nekoliko dana pokoriti taj divlji narod i zemlju njihovu. Šta – narod, to nije nacion već čopor šizmatika. Čopor se mora ukrotiti, poslušnosti dozvati, u pravu veru krstiti. Deco Crkve nek ste blagosloveni. Oprost ste od Oca našega na zemlji dobili. Primite ga mirno, kršćanski na sebe – najavio je zlo koje će uslediti ovaj kapelan.

Pola godine kasnije, tačnije 20. januara 1915. godine u listu „Pijemont“, piše:

– U ovome strašnom ratu najgori su bili Sloveni iz Austrije… Umesto da na austrijsku objavu rata Srbiji odgovore krvavim nezadovoljstvom, austrijski Sloveni pošli su na Srbiju s ropskom mržnjom – zapisano je tih zimskih dana 1915.

Na pogrešne procene u Beogradu, koje će se uzgred rečeno, provlačiti ceo celcati dvadesti vek, da će se „braća“ masovno predavati na srpsku stranu, presudno su uticale mnogobrojne manifestacije „srpsko-hrvatskog bratstva“, u godinama koje su prethodile ratu. Početkom 1912. godine, 163 zagrebačka studenta bili su gosti Beograda i kleli se u Srbiju kao jugoslovenski Pijemont, a domaćini su ih oslovljavali „dragom i najdražom braćom“. I Slovenci su bili dočekivani kao „najrođeniji“. U ovim susretima dolazilo je do bratimljenja i zaklinjanja na vernost „do groba“.

Zbog toga niko u Srbiji nije mogao da razume mržnju s kojom su kidisali na srpske vojnike i civilno stanovništvo. Odnos „braće“ sa one strane triju reka osetio se već u prvim borbama koje su vođene 1914. Kako su se oni držali kada su u leto 1914. godine krenuli da porobe Srbiju, unište je kao državu, možda najbolje ilustruju podaci o broju odlikovanih vojnika i oficira – Hrvata, muslimana, Slovenaca, pa i Srba – za podvige u tom pohodu. Samo za „junačko držanje“ u Mačvi, 1. novembra 1914. godine, odlikovano je na stotine Južnih Slovena raznim medaljama i ordenima, a na stotine je unapređeno u „korporale“, „feldvebele“ i „cugsfirere“… Neki su dobili i najviša odlikovanja koja su uopšte postojala u carstvu Habsburga – Orden viteza Marije Terezije, koji je odlikovanom automatski donosio baronsku titulu, austrijsko, odnosno mađarsko plemstvo. Među onima koji su proglašeni za viteza Marije Terezije za pokazano junaštvo u ratu protiv Srbije 1914. godine nalazio se i poručnik Gojkomir Glogovac, Hrvat iz Bileća.

PRILIKOM drugog prelaska preko Drine, 2. septembra 1914. godine, pripadnici 42. domobranske Vražje divizije tri dana fanatično su jurišali na srpski odbrambeni pojas na Adi Kurjačici. Ova jedinica je nanela ogromne gubitke Drinskoj diviziji II poziva. Na srpskoj strani palo je 9 oficira, 6 podoficira i 550 vojnika…

Područje na kome je operisala ova divizija, najteže je stradalo u Prvom svetskom ratu. Prema popisu stanovništva 1910. godine, Podrinje je imalo 242.420 stanovnika, a deset godina kasnije 186.627. Prema austrijskom popisu iz jula 1916, Šabački okrug je imao 76.706 ljudi manje nego 1910. Broj muškaraca smanjen je za 57.968, a žena za 18.738.

Jedno od divljanja austrougarskih vojnika 1914. godine u Mačvi, zabeleženo je u selu Dublje kod Šapca. Srpski vojnici su u jednoj kući našli šestoro zaklane dece. U sledećoj, naišli su na četvoro dece sa odsečenim glavama stavljenim pored njih, a na petom je ostala glava da visi… Deca su bila poređana na stolovima. U selima su nailazili na ljude obešene iznad kućnog praga, ili povešane o stabla voćaka, i to starce, žene i decu, ili pak poklane u kućama i dvorištima… Kada su priupitale preživelog starca kakvi su to ljudi koji su činili ove strašne zločine, odgovorio je „Ne znam ko su, ali govore srpski“.

Vesti o masovnom ubijanju dece u Mačvi stigle su i u Hrvatsku. Pojedinci su bili zgranuti u toj meri da se nisu ustručavali, i pored strogih mera vlasti, da izraze svoje negodovanje. Izvesni Ištvan Horvat, ratar iz okoline Osijeka, u seoskoj kafani je negodovao:

– Što su našim bila kriva srbijanska nejaka deca u kolijevci, da su ih klali – zapitao se on.

Ubrzo je, međutim izveden pred sud i kažnjen strogim zatvorom „zbog širenja lažnih vijesti“.

Jedan od dokaza za veliku borbenost Hrvata i muslimana u sukobima sa srpskom vojskom je i podatak da je samo u bitkama u Mačvi, iz Treće bosanskohercegovačke regimente, od oko 80 oficira i 3.000 boraca, živote izgubilo više od polovine komandnog kadra i preko 1.200 vojnika.

Za razliku od Čeha, iz Osmog (praškog) korpusa austrougarske vojske, borci hrvatskih formacija, nikad se nisu predavali, borili su se poslednjeg metka. Kada nisu imali drugog izbora, osim smrti ili predaje, dizali su ruke uvis. U decembru 1914. godine, na prilazima Beogradu, kod Torlaka, izginula je većina pripadnika 79. Jelačićevog puka, sastavljenog uglavnom od Hrvata. Pod naletom srpskih jedinica, zasipani artiljerijskom vatrom, počeli su da se predaju tek kad ih je preostalo stotinu-dve…

Možda bi neko preko Save i Dunava mogao da porazmisli o rečima Stipe Šuvara da se „duhovna osnova hrvatskog nacionalizma nalazi u mističnom shvaćanju bića nacije, u fetišiziranju vlastite nacije…“

SMRT OD BRATA S DRUGE STRANE

Udarna jedinica austrougarske vojske u operacijama na Kolubari bio je Zagrebački 13. korpus. Od 18. do 25. novembra 1914. godine, na desnoj obali Ljiga, u borbama protiv Moravske divizije prvog poziva, naročito su se istakle 36. i 42. pešadijska divizija ovog korpusa. Od kuršuma i bajoneta pripadnika Zagrebačkog korpusa nastradalo je 4.200 Moravaca.

Među poginulima nalazio se i vođa srpskih socijalista Dimitrije Tucović koji je, što lako može da se proveri u njegovom dnevniku, naslućivao da će pasti „od ruke brata s druge strane“.

Autor: Ivan Miladinović

Izvor: NOVOSTI