Nikola Živković: Carstvo laži (1)

Recenzija knjige Aleksandra Korba, U senci Drugog svetskog rata masovno nasilje ustaša protiv Srba, Jevreja i Cigana u Hrvatskoj 1941–1945. Fraenkel Prize in Contemporary History, Wiener Library, London; Irma Rosenberg Förderpreis des Instituts für Zeitgeschichte, Wien; Andrej-Mitrović-Preis der Michael-Zikic-Stiftung, Bonn; Herbert-Steiner-Preis des Dokumentationsarchivs des österreichischen Widerstandes und der International Conference of Labour and Social History (ITH) samo su neke od nagrada dodeljene Aleksandru Korbu, učeniku

Holma Zundhausena, za doktorski rad pod gornjim naslovom. Uz to, istoričari zaduženi za ocenu Korbove disertacije: profesor doktor Jerg Baberovski (örg Baberowski) profesor doktor Kiran Klaus Patel (Kiran Klaus Patel) i profesor doktor Mihal Vilt (Michael Wildt), jednoglasno su mu (rođenom 1976, stipendisti američkog Memorijalnog muzeja holokausta, doktorantu berlinskog univerziteta Humbolt) dodelili i najvišu moguću ocenu – summa cum laude.

No u uvodu svoje knjige, mada ističući da su ustaše izazvale građanski rat, autor pominje svega „oko pola miliona žrtava“, pozivajući se na „proračun ekonomiste i eksperta UN Vladimira Žerjavića (da je) u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj od 1941. do 1945. poginulo 312.000 Srba, 114.000 Hrvata, 51.000 muslimana, 26.000 Jevreja i 23.000 ostalih, među kojima verovatno najviše Cigana“. Novopečeni doktorant to ponovo naglašava dalje u tekstu, citirajući Žerjavića (Vladimir Žerjavić, Population Losses in Yugoslavia) i njegovu procenu o 307.000 srpskih žrtava, te Bogoljuba Kočovića (Bogoljub Kočović, Žrtve Drugog svetskog rata u Jugoslaviji, London 1985) o 334.000 umorenih Srba.

Prema Korbu, to su „prvi pouzdani podaci o mogućem broju žrtava“.

Na samom početku, takođe, u fusnosti, on nas upućuje na još dvojicu autora koji su se bavili tom temom: Tomislava Dulića (Tomislav Dulić, Mass Killings in the Independent State of Croatia, 1941–1945; in: Journal of Genocide Research, 2006) i Marka Hoarea (Marko Attila Hoare, Genocide and Resistance in Hitler’s Bosnia, 1941–1945, Oxford, New York 2006). Počinjući svoje delo spornom tvrdnjom, autor nas navodi da se zapitamo zašto se poziva isključivo na takve autoritete? Opšte je poznato da se žrtvama u Drugom svetskom ratu na teritoriji NDH ozbiljno bavilo bar desetak istoričara, kako sa prostora bivše Jugoslavije tako i iz sveta. Čemu citiranje kompromitovanog Žerjavića i sličnog mu Kočovića? Naime, svaki prosečno obrazovani čovek s prostora bivše Jugoslavije zna da su bosanski muslimani proglašeni „nacijom“ tek 1960-tih, a upravo Žerjavić i Kočović upoređuju broj stanovnika iz poslednjeg popisa stanovništva Kraljevine Jugoslavije koristeći se tadašnjom nomenklaturom, s prvim popisima komunističke Jugoslavije – sprovedenim 1948. i 1953.

No mnogi bosanski muslimani su se tih posleratnih godina izjašnjavali kao Srbi. To mi je 2005. lično potvrdio i beogradski muftija Hamdija Jusufspahić, kazavši mi da se tada, po njegovoj proceni, „najmanje jedna petina bosanskih muslimana pisala kao Srbi“.

U SLUŽBI HRVATSKIH INTERESA

Žerjavić i Kočović su znatno umanjili broj srpskih žrtava. Kako ne postoji nijedna ozbiljna studija koja se bavi tim problemom, ostaje nam stoga da se držimo procene muftije Jusufspahića, pošto su se 1948. većina muslimana izjasnili kao „neopredeljeni“, a 1953. kao „Jugosloveni neopredeljeni“. Zato nije čudo da Žerjavićeve i Kočovićeve „procene“ tako rado citiraju hrvatski istoričari i ostali koji bi da umanje hrvatsku krivicu za genocid nad pravoslavnim Srbima, od 1941. do 1945.

Njima se sada pridružio i Aleksandar Korb: već na početku postaje nam jasno da će mu delo služiti hrvatskim interesima.

„Muslimanska milicija“, piše on, „borila se na strani ustaša, radi odbrane od četničkog terora“. Korb nigde ne pominje odakle mu taj podatak, suprotan izjavama očevidaca i nalazima ozbiljnih istoričara. Naime, preživeli Srbi iz Bosne, Hercegovine, Like, Slavonije, sa Korduna – ali i mnogi bosanski muslimani i katolici – nedvosmisleno saopštavaju da je ničim isprovociran teror Hrvata i bosanskih muslimana počeo odmah po stvaranju Nezavisne Države Hrvatske, već u aprilu i maju 1941.

„Po nemačkim bolnicama kružile su glasine o ustaškim nasiljima, dobrim delom nalik na bajke o Drakuli“, piše Korb, želeći da akademske krugove u Nemačkoj i svetu ubedi u neozbiljnost „priča“ o ustaškim zločinima. Čudno je da se nemački istoričar nije potrudio da pročita sećanja preživelih žrtava hrvatskih zločina, iz kojih bi se uverio da je vlaški knez Vlad Drakul („Drakula“) iz 15. veka bio čovekoljubac spram „državnika“ i „vojnika“ NDH. Autor ili ne zna srpski, ili nije smatrao potrebnim da mu neko prevede makar ključne knjige sa našeg jezika.

Jer bez njih njegov rad ostaje nenaučan.

Navodeći italijanskog pisca Kurcija Malapartea – koji u svojoj knjizi Koža opisuje susret sa „Poglavnikom“ Antom Pavelićem, 1941. u Zagrebu – i korpu srpskih očiju kojom mu se Pavelić hvalio kao poklonom njegovih vernih ustaša, Korb veli da su i tu „priču“ tadašnjeg zvaničnog italijanskog ratnog izveštača Malapartea „nekritički“ preuzeli mnogi istoričari, među kojima i Kostić, Koks, Macover i Peter fon Beker. On nam, međutim, ne objašnjava zbog čega je taj iskaz očevica Malapartea „neubedljiv“, a zašto veruje Duliću, Jozu Tomaševiću i Holmu Zundhausenu?

Svoju „nepristrasnost“ Korb potvrđuje i dalje: „Kako bi pokazali svoju odvratnost prema ustaškim nedelima, oficiri SS – kao na primer, Harald Turner, šef civilne uprave za Srbiju – barataju previsokim ciframa ubijenih Srba, sa kojima su upoznavali srpske nacionaliste (…) pošto su u očima srpskih nacionalista izveštaji nemačkih okupatora važili kao naročito ubedljivi zbog preterano visokog broja žrtava, na čemu su srpski nacionalisti devedesetih godina prošlog veka zasnivali svoju politiku“.

U fusnoti Korb citira Turnerovo pismo Leru od 29. avgusta 1942, navodeći da Turner daje „preterano visoku brojku srpskih žrtava od 300.000 ubijenih samo do leta 1941“.

No doktor istorijskih nauka i laureat Novog svetskog poretka Korb ničim ne opovrgava Turnerove tvrdnje. Ne pokazuje zašto bi jedan esesovac bio na strani Srba, a protiv Hrvatske, koju je podržavao šef njegove države, Hitler? Nemački istoričar ne postavlja pitanje da nisu možda nemačke brojke o srpskim žrtvama preniske? Za njega su podaci o srpskim žrtvama uvek preterani. Rečito je i to da srpske žrtve iz vremena Drugog svetskog rata povezuje sa srpskim nacionalizmom iz 1990-tih. Tako već u prvih 16 strana njegove knjige svaki obavešten čitalac dobija jasnu sliku o tome ko je Korb, a kakvi su su njegovi motivi. Zagonetno ostaje jedino zašto bi neko morao biti „srpski nacionalista“ da bi se bavio pitanjem srpskih žrtava? Ako se Korbov rad navodno bavi Drugim svetskim ratom, čemu pominjanje „srpskog nacionalizma iz 1990-tih“?

BROJKE I NEMAČKI IZVORI 

Korb ide dalje: „Srpski nacionalisti su u svojoj propagandi tokom rata uspešno demonizovali ustaše služeći se nerealno visokim brojkama o srpskim žrtvama i time stvorili osnovu za mit o tome da je od hrvatskih zločina stradao više od jedan milion Srba“. No koju su to propagandu imali Srbi, ili, kako Korb kaže „srpski nacionalisti“, tokom Drugog svetskog rata? Ko je stajao na čelu te propagande? Da nije to možda bio Milan Nedić? Ali šta je taj mogao da uradi? Da kleči pred nekim majorom Vermahta i moli ga da ne strelja sto srpskih talaca za jednog nemačkog vojnika? Srbiju su, ne zaboravimo, okupirali nemilosrdni neprijatelji: Bugari istočni deo, Mađari Bačku, NDH Srem do Zemuna, Banat direktno Nemci. Možda je, pak, Korb mislio na Dražu Mihailovića? Ali on se nalazio na čelu Jugoslovenske vojske u otadžbini, a ne srpske.

Da Korb ne misli na Josipa Broza Tita? Pa taj je sve uradio da prikrije hrvatske zločine.

Nadalje, ako nemački izvori nisu pouzdani, na koje da se oslonimo?

Korb kaže da su srpski i nemački izvori nepouzdani. Po njemu, izgleda, jedino hrvatskim valja verovati. U svojoj mržnji, on i bezmalo sve srpske predstavnike naziva „takozvanim“. Tako je, po njemu, i „takozvani vođa Srba Radovan Karadžić (…) hteo dokazati da je etnička mržnja među narodima konstanta istorije Bosne, što je odgovaralo njegovim ratnim ciljevima“. Ovaj „istoričar“ nam međutim nigde ne objašnjava zašto su predstavnici Srba „takozvani“, a Alija Izetbegović ili Franjo Tuđman to nisu? Pokriva se ocenom Roberta Kaplana, iz njegovog dela Balkanski duhovi (Robert Kaplan, Balkan ghosts, 1993) – za koje su srpski istoričari dokazali da je prepuno falsifikata i poluistina.

Korb dalje tvrdi da su i procene Vladimira Dedijera netačne, budući da se poziva na podatke Nedićeve vlade. No, zašto bi Nedićevi izvori bili nepouzdani, a vlade NDH pouzdani? Nepoverljiv je i prema memoarima generala Gleza fon Horstenaua (Glaise v. Horstenau), prećutkujući da je taj bio i kroatofil i srbofob. Dakle, kada i takav nemački general govori o progonima i stradanjima Srba, onda ni njegovi iskazi ne mogu imati naročitu težinu. Bolje, po Korbu, ne prolazi ni Ladislav Hori (Ladislaus Hory), tokom rata ataše za štampu mađarske ambasade u Zagrebu. Naime, svojom monografijom O ustaškoj državi, na nemačkom objavljenom 1964, Hori je sačuvao znatan broj dnevničkih zapisa, za svoj rad dobivši podršku i Minhenskog instituta za savremenu istoriju (Münchner Institut für Zeitgeschichte). Delo je napisao zajedno sa Martinom Brosatom (Martin Broszat), i ta se studija u ozbiljnim naučnim krugovima smatra jednom od prvih na nemačkom koja se pozabavila hrvatskim zločinima nad Srbima u Drugom svetskom ratu.

Ne prestajući da ponavlja da se „u Srbiji u pogledu broja žrtava pravi ciničan kult, koji dovodi do apsolutnog preterivanja, Korb kaže da je još 2009. srpski državni radio javio da je u Jasenovcu stradalo najmanje 700.000 ljudi, što je desetorotruko uvećanje verovatnog broja žrtava“. U fusnoti, kao nepobitni autoritet za pitanje„instrumentalizacije preteranog broja žrtava“, on navodi Holma Zundhausena (Sundhaussen), istoričara sa Slobodnog univerziteta u Berlinu, koji se između 1992. i 1999. proslavio otvoreno propagandističkom odbranom srbomrzačkog, neofašističkog režima Franje Tuđmana.

UČITELj ZUNDHAUSEN 

Da nisam zamoljen da napišem recenziju za ovaj doktorski rad, već bih na ovom mestu prekinuo čitanje i Korbovu „studiju“ bacio u korpu za otpatke. Naime, i kad u bioskopu vidim da je film prešao granicu dobrog ukusa, bez kolebanja izlazim iz sale. Jer, mada autor neumorno pokušava da nas ubedi u ozbiljnost svog rada, odštampanog na više od 500 stranica, već posle prvih dvadesetak postaje jasno da se radi o ratnohuškačkoj propagandi. Optužujući Srbe za cinizam on, kao svaki licemer, previđa sopstveni cinizam gori od ičijeg. Cifru od 700.000 ubijenih Srba u NDH nisu naime izmislili Srbi već ona potiče od Korbovih sunarodnika. Njom se služi i Hitlerov specijalni diplomatski izaslanik za Balkan, Herman Nojbaher. Nju navodi i Enciklopedija Jugoslavije Miroslava Krleže, Mate Ujevića, i saradnika poput crnogorskog ustaše Savića Markovića Štedimlije, posle Drugog svetskog rata osuđenog, pa puštenog da s Krležom neometano sastavlja „jugoslovensku“ enciklopediju – hrvatsku zamišlju, odrednicama, jezikom, pismom, i nazorima.

I, sve vreme Korb navodi Zundhausenovo delo, inače prevedeno i na srpski i objavljeno u Beogradu pod naslovomIstorija Srbije – od 19. do 21. veka (Clio, Beograd 2009). Pošto je to delo agresivno nametao i tada vladajući Tadićev režim u Beogradu, valja nešto kazati i o Zundhausenu. Za prvi utisak, evo jednog navoda iz njegove knjige:

„Rugova se zalagao za nenasilan otpor protiv srpskih vlasti i s velikim uspehom je izgradio paralelne državne i društvene institucije. U središtu zahteva kosovskih Albanaca tih godina nije bilo priključenje Albaniji ili realizacija „velikoalbanskog projekta“, što su protivnici ismejavali kao lakrdiju, nego stvaranje države Kosovo (u sklopu jedne jugoslovenske federacije ili izvan nje). Mnogi mladi Albanci smatrali su da je Rugovin nenasilni kurs propao i pokušavali su da terorističkim akcijama skrenu pažnju svetske javnosti na Kosovo (…) Posle jednog srpskog masakra nad Albancima u regionu Drenice (krajem februara/početkom marta 1998) u Pokrajini je zavladalo pravo ratno stanje, pa je u tom sklopu, po jednoj proceni, 450.000 Albanaca pobeglo, odnosno proterano ili ubijeno. Tek je sada – i opet prekasno – međunarodna zajednica shvatila da je situacija u tom regionu krajnje eksplozivna. Za dugotrajno slepilo Ujedinjenih nacija i Evropljana ne postoji, osim neznanja, neodlučnosti i nesloge, nikakvo ubedljivo objašnjenje (…) Činjenica je da je decenijama upražnjavana strategija u cilju ’srbizacije’ Kosova doživela neuspeh i da taj neuspeh nije mogao biti korigovan ni jugoslovenskim Ustavom iz 1974, niti preokrenut srpskim ustavnim promenama krajem osamdesetih/početkom devedesetih godina. Za međunarodnu zajednicu se sve neumitnije postavljalo pitanje – da li zabrani mešanja u unutrašnje stvari jedne suverene države (ovde: Savezne Republike Jugoslavije sastavljene od Srbije i Crne Gore) treba pridati veću težinu nego obavezi članova UN da se suprotstave masovnim povredama ljudskih prava? Upotreba specijalnih jedinica srpske tajne službe i zločini paravojnih bandi iz Srbije na ratnim poprištima u Hrvatskoj i Bosni bili su dovoljno poznati. Propagator etničkih čišćenja, Vojislav Šešelj, bio je izvesno vreme tesno povezan s Miloševićem i obavljao je funkciju potpredsednika srpske vlade. Od svojih planova za stvaranje jedne etnički čiste ’velike Srbije’ nije nikada pravio tajnu. Jedna anketa koja je 1998. godine sprovedena u Srbiji pokazala je da se trećina ispitanika izjasnila za nasilno rešenje ’problema Albanaca’ (…) Pregovori koji su potom, na pritisak međunarodne zajednice, održani u dvorcu Rambuje kod Pariza od 6. februara do 19. marta propali su zbog nepremostivih suprotnih pozicija između srpske i albanske strane, pa je NATO 24. marta realizovao svoju raniju pretnju vazdušnim napadima na vojne i privredne ciljeve u Srbiji i Crnoj Gori, da ’spreči humanitarnu katastrofu’. Na hiljade Albanaca je ubijeno i zakopano u masovnim grobnicama (…) Ne igraju tek tako istaknutu ulogu u svim prikazima ratova devedesetih godina paravojne jedinice i bande gospodara rata (Ražnatović Arkan, Šešelj i dr.), kao i specijalne jedinice (tajne) policije. Nisu u pitanju spontane reakcije marginalizovanih rubnih grupa nego od vođa organizovano i sračunato nasilje slično terorizmu (…) U sudskom procesu moraće se praviti razlika između prestupnika za pisaćim stolom, aktera od samog početka, saučesnika i posmatrača. Prestupnici za pisaćim stolom (iz uverenja ili oportunizma) stvorili su u borbi za moć u sferi tumačenja onaj duhovni kontekst koji je primeni nasilja pribavio društvenu spremnost na prihvatanje. Bili su to ona duhovna lica, književnici i naučnici, koji su iz uverenja, potrebe za potvrđivanjem, nadmenosti ili slepila, velike delove društva zastrašivali genocidnim toposima, scenarijima ugroženosti, teorijama zavere i terali u histeriju. Među njih je spadao i književnik Milorad Pavić, autor mnogo hvaljenog i omiljenog romana Hazarski rečnik, koga Peter Handke u svom čudnom Zimskom putovanju do Dunava, Save, Morave i Drine, ili Pravda za Srbiju (napisano na kraju rata u Bosni i pre eskalacije nasilja na Kosovu) predstavlja kao ’fino dostojanstvenog starijeg gospodina’. Ali ta ’fino dostojanstvena gospoda’ stvorila su duhovnu klimu kojom je ’legitimisana’ primena nasilja političara, generala i gospodara rata. Pevanje epskih pesama, sviranje u gusle, poetski izlivi i propovedi mržnje išli su pri tome ruku podruku. Politička ’nevinost’ umetnosti se još jednom predočava kao himera. Umetnici ne mogu da budu samo ’zloupotrebljeni’ nego oni mogu da agiraju i kao došaptači politici. U ’normalnim’ okolnostima (tj. bez rata) vođe Srba mogli su da ostvare mnoge svoje parcijalne ciljeve (mada ne i stvaranje jedne centralističke Jugoslavije ili jedne ’velike Srbije’). Ali Milošević i njegovi sledbenici nisu hteli da pregovaraju, za njih je postojalo samo sve ili ništa, ili – ili“. (str. 476-485).

METODOLOŠKI ŽURNALIZAM 

Naveo sam ovaj poduži izvod ne samo što Korb, pored Hrvata Tomislava Dulića, najviše citira Zundhausena već i da bih pokazao kako je jedan nemački profesor video rat 1991–1999. na prostoru bivše Jugoslavije. Ni Korb ni njegov profesor Zundhausen nisu nam ništa novo otkrili o istoriji Srba, ali jesu o sebi i svojoj mržnji prema Slovenima, pre svega Srbima. Zundhausen predstavlja Rugovu kao „balkanskog Gandija“, mada su Srbi sa Kosmeta predobro osetili na sopstvenoj koži kakvom je „nenasilju“ vodila politika Ibrahima Rugove. Zundhausen, naravno, i njihove glasove potpuno prećutkuje.

Zudhausen se za svoju procenu o „450.000 Albanaca (koje je) pobeglo, odnosno proterano ili ubijeno“ oslanja na„jednu procenu“, ne navodeći čiju. Neko kome je stalo do istine naveo bi bar dve ili tri procene a ne samo jednu, neimenovanu. No takav je metod i majstora Zundhausena i šegrta Korba. Istorijsku nauku obojica zamenjuju žurnalizmom, a stav nemačke vlade spram Kosova tretiraju kao neupitno merilo. Ni kod jednog ni kod drugog nema naznaka da čestitim istraživanjem, ako treba i „na terenu“, dođu do vlastitih zaključaka. Umesto znatiželje i upitanosti jednog univerzitetskog profesora, imamo izvesnost tvrdnji jednog službenika nemačkog ministarstva inostranih dela.

Zundhausenove reči da je „tek sada – i opet prekasno – međunarodna zajednica shvatila da je situacija u tom regionu krajnje eksplozivna“, otkrivaju ovog akademičara kao portparola službenog Vašingtona, Londona i Berlina, čije dobro upućene i obaveštene političare on ovlaš predstavlja bezmalo kao naivce. Kao da njegova zemlja, Engleska i Sjedinjene Države nemaju veze sa političkom situacijom na Balkanu, a da njihova politika nije neposredno i odlučujuće uticala na događaje u Jugoslaviji, od 1990. do danas. I mada su u svojim kasnijim memoarima svoje obimno i nasilničko uplitanje priznali i sami zapadni akteri, Zundhausen i Korb o tome takođe ćute, kao i o ulozi same Nemačke u razbijanju jedne suverene evropske zemlje, osnivača Ujedinjenih nacija i potpisnice Završnog akta u Helsinkiju.

Po njima, spoljni faktor nije imao nikakvog uticaja na izbijanje građanskog rata u Jugoslaviji.

Govoreći o ulozi srpskih paravojnih jedinica u sukobima na Kosovu i u bivšoj Jugoslaviji, Zundhausen ne pominje ni hrvatske ni muslimanske teroriste, koji su ubijali, mučili i pljačkali srpsko civilno stanovništvo u Zenici, Tuzli, Splitu, Zagrebu, Šibeniku ili Bjelovaru – dakle, mestima gde uopšte nije bilo rata.

Koristeći izraz „prestupnici za pisaćim stolom“ na nemačkom Schreibtischtäter, Zundhausen zapravo opisuje sebe. Jer, upravo su on i Korb, te njihovi zemljaci, nemački profesori, ti koji su i 1908 i 1914 i 1941 i 1991 i 1999. zahtevali – kao danas, 2013 – da „Srbija mora skončati“ 

MRŽNjA PREMA PAVIĆU 

U tom smislu i Zundhausen i Korb pokazali su se vernim nastavljačima imperijalističke politike zasnovane nadasve na lažima, nasilništvu i rasističkom potcenjivanju jednog naroda u kome su videli opasnost po svoj nacionalni rast i širenje, utemeljeno pre svega na propadanju makar i zamišljenih takmaca.

No zašto Zundhausen toliko mržnje pokazuje prema Miloradu Paviću? Pretpostavljam da mu smeta što je taj srpski pisac svetski priznati umetnik. Stigao je međutim povoljan trenutak da on, činovnik bez ijednog dela vrednog pomena, može nekažnjeno da pljuje po velikom piscu jer je Srbin. A pošto na Zapadu satanizuju Srbe kao pred Balkanske ratove 1912–1913, onda je dozvoljeno svakom novinaru, mastiljaru ili prosto hulji da ocrnjuje Pavića, Kusturicu ili srpskog prijatelja Petera Handkea – znajući da će za to dobiti makar aplauz.

No vratimo se Korbu: „Srpski istoričari pozivaju se na dokumente velikosrpskih nacionalista, koji su već tokom Drugog svetskog rata preuveličavali broj žrtava“. Dalje: „Srpski autori se kunu u navodnu klerofašističku vezu između ustaša i katoličke crkve. Tokom devedesetih godina prošlog veka ratna politika Miloševića, koja se služila i etničkim čišćenjem, sebe je opravdavala takvim argumentima“. Nažalost po njega, međutim, bliske odnose Vatikana i NDH potvrđuju i sami hrvatski šovinisti i katolički sveštenici koji su posle 1945. emigrirali iz Jugoslavije.

Uz to, sam autor, kao da ne shvata šta kazuje, piše: „Istoričar Tomislav Dulić dao je značajan doprinos razumevanju masovnog nasilja u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj (…) On dokazuje da su masovna ustaška ubistva organizovana uz pomoć hrvatske vlade i njenih ministarstava, te da je takav visok obim nasilja bio moguć samo uz pomoć državnih inistitucija“. Ubrzo se, međutim, vraća pristrasnosti tvrdeći da se radi o „najobičnijem mitu o Italijanima kao naročito humanoj okupacionoj sili (…) Proglašavanje njih herojima, međutim, revidirala su najnovija istraživanja“. No naši izvori odavno imaju prilično istinitu sliku o italijanskim okupacionim vlastima. Sigurno je da se ni oni nisu ponašali kao dobrotvori što, međutim, ne menja činjenicu da su zaista spasili mnoge Srbe, ali i Jevreje. O tome daleko ubedljivije govore preživele žrtve od „istraživača“ Aleksandra Korba.

Ali Korb se ne da: „Prema navodnoj izjavi ustaškog ministra kulture, Mileta Budaka, u pitanju je srpska ratna propaganda, koju su sročili pravoslavni sveštenici i dostavili nemačkim službama, te je to tako ušlo u nemačke dokumente“. Nažalost, opet, premnogo je dokumenata – pre svega članaka i izjava samog Mileta Budaka – koje govore o odnosu tog hrvatskog pisca prema Srbima i istini, te je krajnje cinično od Korba da se veže za samo jednu njegovu, navodnu izjavu. Naime, prve žrtve hrvatskih zločina bili su upravo srpski pravoslavni sveštenici, te je Korbu, kao propagandisti hrvatske ideje, stalo da pre svega kompromituje njih i Srpsku pravoslavnu crkvu. Uz to, vidimo da on Budaka zove „ustaškim“ ministrom kulture, a ne hrvatskim. Time bi očito da hrvatske zločine pripiše jednoj „maloj terorističkoj grupi“ i time hrvatsku naciju poštedi istorijske odgovornosti. Korb kao da se slaže sa tvrdnjom Titovog doglavnika i ideologa Vladimira Bakarića (istinsko prezime Kupferstein) da ustaše jesu bile Hrvati, ali i da su svi mogli stati „u svega dva kamiona“.

Braneći umešanost rimokatoličke crkve u zločine, Korb se poziva na Marka Biondića. No, mada povremeno pominje i Viktora Novaka, autora kapitalnog dela o sprezi NDH i Vatikana (Magnum Crimen. Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj, Zagreb 1948), svedoka tog zajedničkog zločinačkog poduhvata (da se poslužimo haškom terminologijom), njemu je bitnije Biondićevo posredno kazivanje (Mark Biondich, The Balkans, Oxford – New York 2011). A za svedočenja preživelih Srba iz NDH, koje je zabeležila Nedićeva vlast, Korb kao uzgred dodaje da ona sadrže „mnogo antisemitski obojenih izveštaja (…) jer su Jevreji u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj bili bolje tretirani nego Srbi“.

ADVOKAT ANTE PAVELIĆA 

Posle ove zanimljive tvrdnje čovek ne zna šta da kaže. Pročitao sam naime na desetine srpskih izjava, nigde ne našavši ni traga antisemitizma. Korbova taktika je jasna: diskvalifikovati srpske žrtve kao „antisemite“ što se možda da objasniti podatkom iz njegove autobiografije da je stipedniju za svoju „studiju“ dobio od Jevreja. Takav pokušaj i potomaka zločinaca – da posvađaju žrtve deleći ih u one prvog i drugog reda – prilično je proziran. U Nezavisnoj Državi Hrvatskoj živelo je naime oko tri miliona Hrvata, dva miliona Srba, 800.000 muslimana, 40.000 Jevreja i 25.000 Cigana (Roma). Po popisu iz marta 1941, u samoj Bosni i Hercegovini – nekoliko sedmica potom pripojenoj NDH – živelo je 44 odsto Srba, 31 odsto muslimana, a 24 odsto rimokatolika.

Povremeno, istina, Korb kaže i nešto istinito: „Vermaht je svojim vojnicima pred odlazak u rat protiv Jugoslavije govorio da će ratovati protivu Srba“. Procena nemačkog generalštaba bila je da će znatni delovi hrvatskog stanovništva dočekati Nemce prijateljski, dok se od Srba može očekivati „fanatičan otpor i krajnje neprijateljsko držanje“. Tu procenu podržavaju i izveštaji Hansa Helma (Hans Helm,1909–1946), obaveštajca koji je i pre rata radio u nemačkoj ambasadi u Beogradu i govorio srpski. Taj je bio odlično informisan o političkim prilikama u Hrvatskoj, budući tokom svoga rada razvio veoma razgranatu mrežu doušnika. Retki su bili Nemci stacionirani u NDH, poput SS grupenfirera Konstantina Kamerhofera (Konstantin Kammerhofer, 1899–1958), koji su otvoreno pokazivali gađenje prema hrvatskom režimu. Jer zvanični i nemački i hrvatski narativ o početku rata u Jugoslaviji Korb sažima rečima: „U aprilu 1941. ostaci divizija Jugoslovenske armije pokušali su da se dokopaju Srbije. Pri tome je došlo do napada na hrvatsko civilno stanovništvo“. Po Korbu, kao faktičkom advokatu Ante Pavelića, isprovocirani Hrvati su zatim morali, vlastite bezbednosti radi, da zverski pobiju nekoliko stotina hiljada Srba.

Srećom po ono malo istine koja se da nazreti u njegovom opisu – iz treće ruke i propagandnih spisa – događaja pri ustanovljavanju NDH, u njegovom delu sa da pročitati i da je „već u aprilu i maju 1941. počelo masovno hapšenje Srba. Samo je u Grubišinom Polju u jednu školu zatvoreno oko 500 muškaraca. Zatvorenici su tretirani krajnje brutalno. Većina Srba uhapšenih u tom kraju bila je smeštena u logor Danica. Uhapšeni su samo u izuzetnim slučajevima ubijani“. Štaviše, ustaški dželati su se pred nemačkim vojnim i policijskim vlastima branili argumentima koje nekritički i cinično citira Korb, predstavljajući ih kao neporecivu i objektivnu istorijsku činjenicu.

Izvor: NOVI STANDARD

Napomena redakcije portala Jadovno.srb.: Ovaj prilog je prvi put objavljen na našem portalu 26. septembra 2016. godine.

Vezane vijesti:

Aleksander Korb dobitnik nagrade „Andrej Mitrović”

Drska i sramna revizija istorije

NIKOLA ŽIVKOVIĆ: CARSTVO LAŽI (2)