Nikola Trifić: BORBA ZA ĆIRILICU DO POSLEDNjEG SLOVA

Svedoci smo da je upotreba ćiriličkog pisma u Srbiji sve ređa. Prema podacima istraživanja rađenih od strane nekoliko relavantnih agencija, samo 36% stanovništva koristi ćirilicu kao svoje primarno pismo, njih 44% prednost daje latinici, dok je 20% ispitanika reklo da oba pisma podjednako upotrebljava.

Izreka: “što južnije to tužnije“, kada je ćirilica u pitanju ima obrnut smer, sa epicentrom tuge u našem glavnom gradu. Za razliku od juga i jugoistoka zemlje gde 50% stanovništva primarno koristi ćirilicu, u AP Vojvodini i Beogradu, prednost našem maternjem pismu u odnosu na latinicu daje svega 25% stanovništva.

Čak šta više, na listi glavnih gradova Evrope, po upotrebi maternjeg pisma od strane svojih građana, Beograd se nalazi na poslednjem mestu!

Reći kako je “minut do 12“ je tek blaga formulacija stvarnog stanja stvari u kojem se nalazi naše pismo, ali i šire, naš jezik i naša kultura.

Ponoć je odavno počela!

I jedina šansa da u toj opštoj tmini srpske svesti i duhovnog bića, ipak, dočekamo novo jutro, je da prihvatimo borbu za temelj naše pismenosti, duhovnosti i nacionalnog identiteta. Borbu za naše ćiriličko pismo. Koliko god to zvučalo naivno, ili čak populistički: Borbu od prvog do poslednjeg slova. Od A do Š!

Ako izgubimo naše pismo, izgubićemo najvažniji deo našeg identiteta. Sponu koja spaja naš odraz u ogledalu i mozaičnu sliku u glavi sastavljenu od komadića snova, košmara, nadanja i strahova, koja u svojoj nepravilnoj celini naše životne slikarske naive predstavlja sve ono što bismo želeli da budemo, sa onim što zaista iskonski jesmo.

Bez ćirilice, svaki naš put u neko “bolje sutra“ je uzaludan. Bez onog našeg autentičnog, pretvorićemo se u naciju sakatog jezika, sklepanog od prostih žargonizama i jeftinih tuđica. Postaćemo narod bez svog uzemljenja. Bezglava masa, koja ne zna gde je krenula, a želi negde da stigne.

Vuk Stefanović Karadžić je reformom standardne ćirilice koristeći Adelungov princip, stvorio srpsku verziju ovog pisma. Vukova ćirilica je savršeno fonetsko pismo, gde svakom glasu u govoru, odgovara jedno slovo u pisanju.

Reforma na ćirilici, koju je sproveo Vuk, bez obzira na svoje manjkavosti, imala je za cilj da iz književnog jezika izbaci haotičnu upotrebu srpskoslovenskog i crkvenoslovenskog i stvori “novo“ pismo i nov književni jezik na temeljima narodnog jezika.

Jezik i pismo “po govoru prostoga naroda“.

Svojom reformom, Vuk je zadržao nit slovenskog porekla i slovenskih korena, ali je srpskom jeziku i pismu, ulio srž autentičnosti “srpskog etnosa“, na taj način dajući nemerljiv doprinos opstanku i očuvanju, ali i dodatnom ustoličenju i kasnijem razvoju i napretku celokupne srpske nacije.

Rad i delo Vuka Stefanovića Karadžića, kojem se divio i veliki nemački pesnik Gete, doprineo je da malobrojan srpski narod dobije definisanu kulturu i kroz nju svoj nacionalni identitet, jedino što jednom “Davidu“, može doneti opstanak u pomahnitalom svetu u kojem vlada “Golijat“.

Golijat svakog doba, pa i ovog našeg, je sve ono veliko što dolazi iz sveta čime smo svakodnevno zapljusnuti. Veliki narodi, veliki jezici, privid velikih mogućnosti. S tim što ovog puta Golijat u svoj svojoj gordosti i veličini, ne mora nužno da želi Davidovu glavu na tanjiru.

David je danas postao najveći neprijatelj samom sebi. Počeo je da se stidi sebe, svog imena, svoje prošlosti, onoga što jeste. Razvio je osobinu samoprezira i samoporicanja u nadi da će ga to približiti tom famoznom „velikom svetu“. David se odriče privilegije da bude gazda, na svom parčetu zemlje. On se isto dobrovoljno nudi Golijatovom feudu, želi da bude kmet na rođenoj zemlji.

Kažu: ispod stola bogatih možeš da se najedeš više nego na stolu sirotinje. TAČNO! Samo jesti sa poda, nije dostojno čoveka. Ipak, najveći Davidov problem je što odbija da uči o sebi i svojoj duhovnosti. On odbija da bude đak svoje istorije.

Đak, tj. biti đak, je naša najvažnija uloga. Đaci smo svojih roditelja u detinjstvu, svojih nastavnika i profesora u mladosti, svoje dece u starosti, a svoje istorije celog života.

Evropa kojoj težimo, odnosno ta organizacija država zvana Evropska unija, ima smisla samo ako sačuvamo sebe, svoj teritorijalni integritet, ali i ono što je još važnije, duhovni i nacionalni identitet!

Srž tog identiteta je naše ćiriličko pismo.

Želja za boljim životom, većim standardom, modernijim društvom, je krajnje legitimna i dobra, ali ona nije u suprotnosti sa očuvanjem tradicije i identiteta. Čini se da su mnogi Srbi naivno pomislili, da će nas u tu “modernu Evropu“ brže primiti ako se odreknemo sebe!? NEĆE! Čak i kada bi samoodricanje postavilo kao uslov pred nas, ne samo za ulazak u EU, nego u bilo koju drugu društveno-političku ili političko-vojnu organizaciju, na taj uslov nikako ne bismo smeli da pristanemo.

Zaborav svog identiteta, je jedino na šta nemamo pravo.

Identitet je razlog i svrha postojanja jedne nacije. Zahvaljujući njemu nacija je nastala, jedino na njemu može i da opstane! Gubitak identiteta je opasniji od gubitka teritorije. Izgubljena teritorija može da se vrati, izgubljeni identitet nema ko da vrati.

Jedino narod svestan sebe, ima šansu da opstane u ovom čudnom i po mnogo čemu nepravedno skrojenom svetu. Samo oni svesni svog početka, mogu u nedogled da odlažu svoj kraj.

Koren svega što jesmo, nalazi se u našem pismu.

Na početku bi reč! Na početku svega!

Reč kao nastavak evolucije i uzdizanja čoveka do nivoa svesnog bića. Vrhunac te evolucije je “pisana reč“. Sa njom počinje istorija, ili ono što još nazivamo: kolektivno sećanje. Naša verzija ćirilice, predstavlja vrhunac evolucije Srba u nacionalnom i kulturološkom smislu. Od plemena koje „glagolja“ i sriče staroslovenski i crkvenoslovenski, do autentičnog naroda sa svojim jezikom i pismom.

Latinica nije naš neprijatelj! Naprotiv, nju treba učiti, znati, primenjivati kad treba i gde treba. Poznavanje latinice je još jedno bogatstvo našeg naroda, ali ona nije naše pismo. Ipak, našu borbu za ćirilicu, treba shvatiti kao borbu za nas, a ne kao borbu protiv nekog, i ona ne bi smela poslužiti kao izgovor za ugnjetavanje latinice, ili uskraćivanje prava naroda kojima je ona maternje pismo, da se njome slobodno služe.

Ljubav prema svom i svojem, s druge strane ne podrazumeva bilo kakav oblik animoziteta prema tuđem.

Mi nismo sami, ni u ovoj zemlji, ni na ovom svetu. Kao što mi imamo pravo da negujemo svoje, isto pravo imaju i drugi.

Naše mora ostati naše. Sačuvano za nas i zbog nas. Kao dug prema precima i zalog potomcima.

Njihovo, šta god to “njihovo“ podrazumeva, i koga god da podrazumeva, moramo poštovati.

Odnos čoveka prema sebi i naroda prema “svom“, je osnov samopoštovanja, ali i uslov života duhovnog bića, kako individue, tako i jednog naroda; i zato bez stida i crvenila u obrazima, ali ipak, s puno ljubavi i obaveze prema imenu svom i imenu svog naroda: Piši kao što govoriš!

Reč srpska samo na ćirilici pisana, predstavlja srpski jezik, sve ostalo je adaptacija.

Sveti Sava je u “Žitijama Svetog Simeona“ zapisao reči svog oca Stefana Nemanje: Svi vi, čeda moja vazljubljena, ne zaboravite učenja svoga, reči svoje i slova svoga, kao i pravovernoga zakona, koji sam ja uspostavio. Jer držeći ovo, imaćete Boga kao pomoćnika sebi kao i Gospođu Bogorodicu i moju iako grešnu molitvu. A mene sada pustite, vladara svoga s mirom da vide oči moje spasenje, koje je spremno pred licem sviju, svetlost za otkriće narodima i slavu vama, pastvi mojoj.

Tradiciju jednog naroda ništa ne oslikava tako dobro kao njegovo pismo. Iako ćirilica nije prvo pismo na kojem su pisali Sloveni, samim tim ni Srbi, ona je prirodan iskorak slovenske (srpske) pismenosti. Ne postoji jača veza nas i naših predaka, od jezika i pisma.

Kada bi se uz pomoć vremenske mašine prebacili u Srbiju 12. veka, recimo na dvor Stefana Nemanje, reči koje on i njegovi savremenici govore i pišu, bile bi nam mnogo jasnije i bliže, od toga kako se ponašaju jedni prema drugima, kakav odnos imaju prema: ženi, deci, svom i tuđinu. Isto tako, ako bi kroz te vremenske hodnike, poput scena iz francuskog filma “Posetioci“, poveli svog dalekog pretka u Srbiju 21. veka, jedino što bi on bar delimično razumeo, bile bi reči koje govorimo i naše ćiriličko pismo, sve ostalo bilo bi mu potpuno strano i daleko.

Ćirilo i Metodije, sveta braća iz Soluna su u ranom 9. veku stvorili prva slovenska pisma “ranu ćirilicu“ i “glagonjicu“, na osnovu kojih su njihovi sledbenici među slovenskim prosvetiteljima razvili kasniji i savremeniji oblik ćirilice. Prihvatanje ćiriličkog pisma, je kod Slovena išlo ruku pod ruku sa prihvatanjem hrišćanstva, zato je taj 9. vek, doba začetka slovenske pismenosti i duhovnosti, osnova na kojem su u kasnijim vekovima opstali svi slovenski narodi.

Ipak, iako je ćirilica pretežno slovensko pismo, nju primarno koriste i neki neslovenski narodi sa prostora bivšeg Sovjetskog Saveza, kao i Dungani, islamizovani Kinezi koji govore jednim dijalektom mandarinskog jezika. Prema procenama, u 2020. godini nekom verzijom ćirilice kao svojim maternjim pismom, služi se oko 260 miliona ljudi u svetu.

Ustav Republike Srbije, u svom članu 10, napominje da je u službenoj upotrebi u Republici Srbiji: srpski jezik i ćiriličko pismo. To je vrlo važno reći, s obzirom da se u javnosti često može čuti, kako Ustav oba pisma, dakle ćiriličko i latiničko stavlja u istu ravan. Naime, zabuna dolazi kao vid jugoslovenske zaostavštine.

Jugoslavija je bila zajednička država južnoslovenskih naroda i kao takva je u svojim ustavima, što je potpuno normalno i opravdano, u službenoj upotrebi izjednačila sve jezike i sva pisma svojih konstitutivnih naroda. Nestankom Jugoslavije, nestao je i razlog za takvom vrstom izjednačavanja. Ipak, Ustav ne može odbraniti ćirilicu od našeg zaborava i nemara, a pogotovo od našeg anatemisanja sopstvenog pisma. Na žalost, u Srbiji se sve češće upotreba ćirilice vezuje za nacionalizam i retrogradan pristup životu, dok se se latinici pripisuju epiteti „savremenog“ i „evropskog“.

No, za takvo stanje našeg pisma, krivi smo mi sami. Naše olako prihvatanje svega što dolazi sa strane kao “moderne“ novog doba. Krivi smo mi i naš izbor, da živimo po principima: stila i fazona.

Fazon je na žalost postao ideologija života. Većinu stvari danas radimo iz nekog “fazona”. Fazon je govoriti sve većom upotrebom stranih reči. Fazon je koristiti tuđe pismo, razne skraćenice, pisane znakove…

Fazon, u smislu mode, nečega što je, kako se to danas kaže “IN“, postao je ulaznica u krug “kvazi elite“. No, ta ulaznica u elitu, ta tzv. “lična karta“ raspoznavanja “modernih“ od dekadentnih, što je kod nas postao drugi naziv za tradicionalno je samo karta u jednom smeru na putu naroda ka hordi.

Horda je nekada bila najniži oblik društvene organizacije. Prvi vid zajednice, sastavljene od malog broja ljudi, u kojoj su se mešale osobine ljudskog i životinjskog. Plašim se, da će horda i u budućnosti, ukoliko nastavimo da “gubimo sebe“, postati glavni vid našeg nacionalnog okupljanja.

Horda budućnosti, kao mikro zajednica koju čine žene i muškarci, razumljivi jedino sebi, a potuno strani svojim komšijama; usresređeni jedino na svoje materijalno preživljavanje i potpuno odsečeni od svega duhovnog i tradicionalnog.

Crvena linija koja deli narod od horde, je opasno blizu i zato stare knjige i udžbenike u šake, od Miroslavljevog jevanđelje, preko Žitija srednjevekovnih vladara, Vukovih rečnika, do dela Njegoša, Andrića, Nušića, Crnjanskog, Ćosića i:

Čitaj kako je napisano!

Džabe, još jedna tuđica u našem jeziku. Reč koja je došla iz Turske pre par vekova i u sebi objedinjuje značenja reči: jeftino, besplatno, besmisleno, bespotrbano, uzaludno… Ujedno i prava reč, da opiše bilo koj naš potencijalni uspeh, ako na tom svom putu od kaljuge ka zvezdama i od praznog astala do bogate trpeze, izgubimo vezu sa svojim korenom i svoj identitet: Džabe sve!

Šta će nam bilo koje dostignuće, kolektivno ili individualno, ako izgubimo sebe?! Šta će nam fabrike, kuće, zgrade, ako zaboravimo vrednost zemlje na kojoj su napravljene. Diplome, uspesi, priznanja, KOME? ČEMU?

Koja je svrha svih pročitanih knjiga, ako zaboravimo da je prva knjiga u našim rukama bila BUKVAR?! Pomoću njega smo učili prva slova, uz njega smo učili da pišemo prve reči. Narod se po jeziku raspoznaje. Jezik se pismom čuva. Sve što kao narod imamo vredno, izgovara se na srpskom i piše na ćirilici.

Nikako drugačije! Ćirilica nije garant bilo čega, ONA JE PREDUSLOV ZA BILO ŠTA!

I znam koliko je nezahvalno i teško govoriti o ovoj temi. Znam da živimo u vremenu dežurnih dušebrižnika, spremnih da na svako pominjanje, svog naroda, vere i tradicije, zalepe razne etikete. Znam i ne marim za to. Ne plašim se da pred današnjim svetom govorim.

Strah me je jedino, da pred istorijom svog naroda ćutim.

Zato Srbi: čuvajte ćirilicu, ONA NIJE SVE, ALI JE BEZ NjE SVE NIŠTA!

Autor: Nikola Trifić za Vidovdan