Kosovo jeste član UNESKOa. Zajedno sa Metohijom, srpskim manastirima, kraljevskim kivotima, freskama, narodom, i zemljom koja će i nama i njima biti poslednje sudilište. Činjenica da deo međunarodne zajednice nema dilemu po pitanju prijema kriminalno – terorističke organizacije u telo koje se bavi zaštitom svetske kulturne baštine, više je razlog za zabrinutost nego za radost. Ono što još možemo izvući kao zaključak iz ovog glasanja je činjenica da Srbija ima računati na sve manji broj država koje će podržati naše diplomatske napore oko očuvanja Kosova i Metohije.
Ali na koga može računati?
Na svoju decu. Na nas.
Vremena koja su pred nama od nas zahtevaju odvažnost i hrabrost, sposobnost da budemo korak ispred svojih dželata, mogućnost da predupredimo događaje, smelost da sami krčimo put ka nacionalnom jedinstvu. Jučerašnja diplomatska vratolomija u Parizu praćena rovovskom borbom u medijima i na društvenim mrežama, je pokazala da za tako velike i ozbiljne nacionalne poslove Srbija ima omladinu. I nebitan je njihov broj sve dok ima onih na koje može da računa.
Kampanja koju su srpski studenti skoro sami vodili u medijima, u svetskim prestonicama, ispred zgrade UNESKOa, i na društvenim mrežama, bila je bitna podrška srpskoj diplomatiji da se izbori sa protivravnim zahtevima albanskih terorista. Nagradu za to niko od njih nije tražio. Njihova najveća nagrada je njihova dobijena bitka. Ipak, greh je da ih danas, kada u Srbiji, po običaju, najviše slave oni građani koji su najmanje dali, niko nije pomenuo, niko im se nije zahvalio. Ako ništa, a onad bar na vremenu i trudu koje su utrošili u našu zajedničku bitku.
U Kosovoskoj Mitrovici je prethodnih par nedelja bila organizovana kancelarija u kojoj su srpski studenti sa raznih srpskih Univerziteta vodili svoju borbu. Njima ne mogu reći da su samo pričali – jer njihova dela govore o njihovoj volji. Oni nisu sedeli kod kuće – bili su tamo gde je najpotrebnije. Oni nisu lamentirali nad svojom sudbinom – uradili su sve da pobede. Oni su i dalje dole. Postavljaju temelj. Temelj iz koga će nići nova snaga, nova ideja, nova energija. Temelj iz koga će nići samopouzdanje, koje će biti kamen temeljac svih naših budućih pobeda.
Smutljivaca, pesimista i kritičara je bilo i uvek će biti. Oni će kritikovati i kad naša deca budu ponovo mirno šetala Prizrenom. A šetaće.
Zahvalnost zaslužuju i svi oni diskretni heroji koji su činili sve da osujete zahtev Prištine. Zahvalnost dugujemo i našem profesoru Darku Tanaskoviću. Zahvalnost dugujemo i Borisu Malagurskom i Savi Janjiću. Zahvalnost zaslužuju svi oni za čija dela će se znati tek na ishodištu naših života.
Od koca do nevidljivog čeličnog borca, srpski narod je učio da trpi, da se bori i da sanja. Od Cera i Kolubare, do Soluna i Drača prolivena je krv srpskih slobodara, koji nisu ni manje voleli svoje devojke, majke i sestre, koji se ništa manje nisu bojali smrti, koji nisu slobodu ljubili manje od nas. A ipak su svoj život dali za one čije oči nikada nisu videli, čiji dečiji plač nikada nisu dočekali, za one koji su ih u pelenama i krvi čekali daleko, u zemlji u koja je bilo izgubljeno sve osim nade. Oni su svoju slobodu skupo platili, a naši očevi jeftino prodali. Naše današnje bitke nisu samo zalog našim potomcima, već i vraćanje duga našim precima. Prava na samoživost i pesimizam nemamo.
Kraj ove bitke je neizvestan, ali je početak jasan. Ona počinje tamo gde su počeli naši dedovi – na Kosovu, na Gazimestanu, pored kivota Stefana Dečanskog.
Naše bitke tek predstoje.
Nikola M. Rosić, apsolvent na Pravnom Fakultetu Univerziteta u Beogradu
Izvor: ISKRA
Vezane vijesti:
Prihvatam u ime sporta i Srbije: Divac se složio sa prijemom Kosova u MOK
Znak da se uspostavlja novi svjetski poredak
Lavrov o Kosovu: Neprihvatljivo politizovati Unesko