Nikola N. Živković: Utisci sa tribine posvećene Kosmetu ili da li će nam Rusi pomoći?

Moja Rusija biće ona, kada će većinski narod slobodno moći da kaže „mi smo Rusi“. Zato nisam nimalo siguran da će Putinova Rusija da pomogne Srbiji.

U sedam uveče, 1. septembra 2018, bio sam u Svečanoj sali beogradske opštine Stari grad (Makedonska 42). Prisustvovao sam tribini posvećenoj budućnosti Kosmeta. Sala može da primi četiri stotine ljudi i bila je gotovo popunjena. To je za mene bilo prvo prijatno iznenađenje. Organizatori skupa javili su o tom događaju svega dva dana ranije. Sem toga, dan je bio veoma topao, pa sam se i iz tih razloga pribojavao, da možda sala neće biti dobro posećena.

Na tribini pod nazivom „Protiv izdaje! Za Kosovo i Metohiju u Srbiji!“, govorili su: Marko Jakšić, prof. dr Aleksandar Ćorac, prof. dr. Slobodan Samardžić, prof. dr. Slobodan Antonić, prof. dr. Miloš Ković i Zvonko Mihajlović.

Prvi se skupu obratio profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu Miloš Ković. „Po mom mišljenju idemo u najveću izdaju u istoriji srpskog naroda. Naša istorija je prebogata izdajnicima, konvertitima. Ovo je neviđeno, to će ostati kao ljaga na našim pokolenjima, ako nešto ne preduzmemo.“

Nekadašnji ministar za KiM, profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu Slobodan Samardžić je izjavio da se od 2008. pa od 2012. godine KiM predaju „parče po parče“, a da je sve ubrzano pre pet godina potpisivanjem Briselskog sporazuma. Samardžić je rekao da se predsednik Srbije Aleksandar Vučić i cela njegova garnitura ne boji nijedne reči koja dolazi od opozicije, ali su se zabrinuli kada su crkveni velikodostojnici počeli da govore o Kosovu i Metohiji.

Zvonko Mihajlović rekao je da se Srbima na KiM „preti da moraju da dođu na Vučićev miting 9. septembra 2018“ i da se „strah uvukao u ljude na tim prostorima“. Poslednji predsednik opštine Štrpce u srpskom sistemu on je takođe je upozorio da je došlo vreme kada treba da se narodu saopšti istina, a istina je da je neka ucenjena srpska glava dobila zadatak da preda vekovnu srpsku teritoriju Kosovo i Metohiju našim vekovnim neprijateljima Albancima. On je dodao da je tim porukama Srbima na Kosovu i Metohiji poslat jasan signal da „nemaju državu“, dok je Albancima poslata poruka da mogu da „rade sa Srbima šta god žele jer nema ko da ih zaštiti“.

Profesor Filozofskog fakulteta Slobodan Antonić podsetio je da je Vučić položio predsedničku zakletvu na Miroslavljevom jevanđelju i naveo da je Vučić tu zakletvu pogazio. „Predsednik koji pogazi svoju zakletvu prestaje da bude legitimni predsednik. Pominje se reč izdaja.Kada neko konačno stavi potpis na drobljenje Srbije on time izlazi iz kruga koga činimo mi, naši preci, naši potomci. On sam sebe isključuje iz tog kruga“, rekao je Antonić, zaključivši da je Aleksandar Vučić najveći izdajnik i albanski lobista u Srbiji.

„Aleksandar Vučić se ponaša kao gospodar života i smrti, hvaleći se podrškom 80% Srba na KiM, koju je zadobio vladajući nad srpskim narodom na Kosmetu kao nacisti nad logorašima u Aušvicu”, rekao je kao poslednji govornik na tribini Marko Jakšić, jedan od lidera Narodnog pokreta „Otadžbina”, koji okuplja Srbe na Kosovu. Jakšić je takođe podvukao, da nisu tačne Vučićeve procene o brojčanoj snazi Albanaca: „Oni doživljavaju demogafski sunovrat, koji je veći od srpskoga. A to potvrđuju i mnoge međunarodne organizacije, koje se bave pitanjima demografije. Realne procene govore, da Albanaca na Kosmetu nema više od 800 000.“

Skup je trajao oko jedan čas i ja sam, ovde dao samo u kratkim crtama, ono što mi se činilo najvažnije. Potpuniji izveštaj može da se nađe na nekoliko srpskih sajtova, a sem toga postoji i puni video snimak sa te tribine.

Nekoliko govornika takođe je istaklo važnu ulogu, koja Rusija ima u rešavanju kosmetskog problema. Moj tekst će se zato pre svega baviti upravo tim pitanjem: Da li nam Rusija Vladimira Putina može i želi da pomogne? Ili, kako je Miloš Ković, na kraju ove tribine kazao: „Ako Putin u novembru ove godine dođe u Srbiju i pruži podršku Vučićevom planu za Kosovo, biće to ozbiljan udarac za sve nas, za ceo srpski narod.“

Da bih odgovorio na pitanje, hoće li Putin dati podršku Vučiću, potrebno je problemu prići ne „navijački“, galamom, sa frazama kao „Putin je car“, ili „Rusi su nas uvek izdali“, već da trezveno razmotrimo i analiziramo realnu situacija u toj zemlji. Pokušaću da odgovorim na nekoliko pitanja: Kakva je danas priroda vlasti u Rusiji? Koliko je Putin stvarno popularan u svojoj zemlji? Kakva je situacija u samom Rusiji? Kakav je odnos službene Moskve prema Vučiću i srpskoj vladi?

Svi pamtimo fotografiju, na kojoj se vidi kako se Putin rukuje sa Vučićem i to uoči poslednjih srpskih izbora. Vučić u Moskvi – ova činjenica neće ništa da promeni što se mišljenja većina Srba tiče u odnosu na srpskog premijera i njegovu vladu. Ali nam zato baca novo svetlo na prirodu Putinove vlasti u Rusiji. Bila je to jasna poruka srpskim biračima, da je Kremlj na strani Vučića i šamar, verujem, većinskoj Srbiji, koja Vučića drže da je izdajica srpskog naroda, koji, to se jasno vidi, danas uživa punu podršku Vašingtona i Zapada. Da li i službene Moskve?

Mnogi Srbi se u čudu pitaju: Zar Putin ne zna, ko je Vučić? Zbog čega Moskva do sada daje podršku Vučiću? Da li će tako biti i sutra?

Mnogi naši publicisti odlično poznaju Srbiju i našu političku situaciju. Ovo su jasno pokazali i brojni članci po slobodnim sajtovima. No, veoma mali broj srpskih autora poznaje Rusiju. Tu leži problem.

U ruskim medijima neprestano se ističe da je Vučić rusofil, dobro govori ruski, te da ne podržava sankcije protiv Rusije. Bio je na proslavi Dana Pobede, pored izraelskog predsednika Netanijahua. Sem toga, Vučić je izjavio, – jasno i glasno, – da je navijao za rusku reprezentaciju u utakmici protiv Hrvatske na Svetskom prvenstvu u fudbalu (Za razliku od „nacionalnog idola“, tenisera Novaka Đokovića, koji je jasno kazao, da navija za hrvatske fudbalere).

A sa druge strane, mi, koji živimo u Srbiji, vidimo, da je Srbija okupirana zemlja, i da američki i britanski „savetnici“ sede u svim ključnim srpskim ministarstvima. Mediji, finansije, policija su potpuno pod kontrolom američke i britanske ambasade, odnosno, „nevladinog sektora“, koga Zapad kontroliše. Ili, kako sam na komentaru jednog bloga pročitao: „Srbija je okupirana zemlja, a RTS je ne javni servis, nego javna kuća američkih okupatora i domaćih izdajnika“.

Preko 80 odsto ispitanika u Srbiji, na reprezentativnom uzorku, odbija ulazak u EU ako je uslov za to srpsko odricanje od Kosova i Metohije. Nasuprot onome u šta nas ubeđuju mediji okupacionog raspamećivanja naroda, takav stav ima i čak 85 odsto srpske omladine.

Zar te informacije nema Moskva? Šta onda radi ruska ambasada u Beogradu? Ukratko, na prvo pitanje, da li će nam Rusi pomoći, odgovaram – da. Ili, tačnije, da se ruski narod pita, on bi nam sigurno, kao i uvek do sada u prošlosti, pomogao.

Živeći preko tri decenije na Zapadu, shvatio sam da je srpski narod egzistencijalno ugrožen, da se i danas, kao i pre sto ili dve stotine godina postavlja pitanje samog opstanka našeg naroda. Zapad, a pre svega Engleska, Nemačka, Francuska i Sjedinjene Države pokazale su se i dokazale kao zakleti neprijatelji Srba, kako u prošlosti, tako i danas. U svim ključnim istorijskim trenucima u poslednjih dva veka, te države su uvek bile na strani naših neprijatelja: od Prvog srpskog ustanka godine 1804,, preko Berlinskog kongresa godine 1878., Bosanske krize iz 1908., do 1941-1945, kada su Englezi instalirali Hrvata Josipa Broz da postane diktator Jugoslavije (sa dominacijom Hrvata i Slovenaca), pa sve do danas, do američkog Haškog tribunala (gde, na primer, niko nije osuđen za zločine nad Srbima), do godine 1999, do bombardovanja Srbije sa krilatim raketama, kasetnim bombama i osiromašenim uranijumom.

Kao i u prošlosti, jedina naša nada jeste – Moskva. Ruski narod, međutim, ne odlučuje o Kosovu, već službena Moskva. Zato moramo da promenimo pitanje: Da li će nam pomoći Putin i njegova vlada?

Nema nikakve sumnje da je Putin veoma popularan u Srbiji. A koliko je on zaista popularan u samoj Rusiji?

Moj odgovor će mnoge da začudi. Putin nije ni približno toliko popularan u ruskome narodu? Odakle mi ta informacija? Pomno pratim rusku štampu i imam nekoliko dobrih poznanika, Rusa, koji žive u Moskvi i provinciji.

Osnovni nesporazum leži u tome, da ljudi često mešaju „vlast“ i „narod“. Često sam od Rusa čuo ovu rečenicu: „Mы lюbim serbskiй narod“. Ovo se u potpunosti poklapa i sa utiscima brojnih srpskih putnika, koji su u prošlosti boravili i živeli neko vreme u toj, nama tako bliskoj i dragoj zemlji. I ja sam dva puta posetio Rusiju. Nosim veoma prijatne utiske o Rusiji i njenim ljudima. Jedan taksista u Moskvi, kada je čuo odakle dolazim, počeo je bukvalno da plače: „Vas je divlji Zapad bombardovao, a moja zemlja vam nije pomogla. Stidim se zbog toga. Jedno ipak mora da znate. U to vreme na vlasti je bio nenarodni režim Borisa Jelcina. Da se pitao ruski narod, Beograd nikada ne bi bio bombardovan.“

Sumnjam da je ikada nešto slično mogao da doživi neki naš čovek, recimo, u Londonu, Parizu, Berlinu ili Vašingtonu. Ukratko, tamo je narod prema Srbima u najboljem slučaju ravnodušan. Veoma slično i većina Srba oseća prema Rusima. To se vidi i na sportskim takmičenjima. Srpska publika, kada nema naše ekipe, redovno i bučno navija za Ruse.

A šta je sa službenom Moskvom? Navešću samo nekoliko, po meni, karakterističnih primera. Prvi primer jeste skandal oko učešća ruskih sportista na Zimskim olimpijskim igrama u februaru 2018. godine u Južnoj Koreji. Ruski mediji su preneli, da „Vladimir Putin podderživaet rešenie Olimpiйskogo sobraniя po povodu otpravki rossiйskih atletov na Olimpiadu v sleduющem godu pod neйtralьnыm flagom.“ Namerno sam sve ostavio na ruskome, jer verujem da svaki Srbin to razume bez prevoda. A za one, koji uporno tvrde da ništa ne razumeju ruski, ponoviću ukratko: „Ruska ekipa na Olimpijadu ide i nastupaće pod neutralnom zastavom. Takvo rešenje odobrio je i Putin.“ Olimpijada jeste politika i njen je zadatak da sportista proslavi svoju zemlju, zastavu i državnu himnu. Ako je Rusija pristala da nastupa pod „neutralnim barjakom“ to znači da je priznala da je kriva.

Tako i na ovome primeru vidimo, da su posledice fatalne vladavine Gorbačova i Jelcina još uvek i danas veoma prisutne u Rusije. Sve optužbe protiv ruskih sportista od strane Svet. antidop. agencije su neosnovane. Rusija je dobila šamar i doživela potpuno poniženje. I što je najtužnije, za to je odgovorna i sama službena Moskva. Ruski sportski funkcioneri hteli bi da se žale. Kome? Oni koji su ruske sportiste stavili na optuženičku klupu, oni su istovremeno i sudije i tužioci. Potez ruskih sportskih funkcionera za sve nas koji verujemo o volimo Rusiju predstavlja veliko razočaranje. Stara latinska poslovica „Vox pópuli – vox Déi“ („glas naroda – glas Božiji“) sportski funkcioneri, sportisti i službena Moskva izgleda da su poptuno zaboravili. Prema ispitivanju javnog mnjenja između 75% i 95% ruskog naroda protivi se tome da Rusija pod tim ponižavajućim uslovima učestvuje na Olimpijadi u Južnoj Koreji. Rečju, za Kremlj glas ruskog naroda, čini se, savršeno je nevažan. Pa kako će onda Putin da uvaži glas srpskoga naroda, kada mu je, evo, savršeno svejedno, kako oseća njegov, ruski narod!

Kako nikome od onih ruskih sportista kojima je dozvoljeno da se takmiče pod „belom zastavom“ nije palo na pamet da se solidariše sa kolegama koji su diskvalifikovani? Čini se da ni Putin i njegovi ministri ne razumeju prirodu američke politike. Kada bi poznavali Zapad, ne bi se toliko trudili da mu se dopadnu.

Evo još jedan primer koji mnogo govori o političkom stanju u zemlji. Kada sam bio u Rusiji, zapanjio sam se da ima i danas naziva ulica i trgova, koji nose nazive ubica i terorista. Na primer, postoji u Moskvi metro stanica „Voйkovskaя“. Dobila je ime po čoveku koji je učestovao u ubijanju carske porodice. Ime mu je Petr Lazarevič Voйkov. Pravo ime Pinhus Lazarevič Vaйner. Za one koji ne znaju: Noću od 16. na 17. jul 1918. zverski su ubijeni svi članove ruske carske porodice, a među njima žene i deca. Zatim, postoji ulica „Rozalii Zemlяčki“. A ona je lično odgovorna za smrt hiljade zarobljenih vojnika i oficira „bele armije“. Brojni Lenjinovi spomenici i danas stoje po čitavoj Rusiji. Lenjin, po meni, nemački je plaćeni agent, rusofob i masovni ubica.

U Rusiji je i dalje na snazi ustav, koji je donesen u vreme Jelcina. U njemu se, na primer, spominju subjekti Ruske federacije: Tatari, Čečenci, Ingušeti, Baškirci, Čuvaši, Burjati i tako redom. Jedino u Ustavu Rusije se ne spominje jedan narod – ruski. Stiče se utisak da se vlast boji ruskog pitanja. To pitanje često sam čuo od u Rusiji: „Počemu vlastь boitsя russkogo voprosa?“ Ni Putin nije počeo da rešava taj problem. Mnogi veruju da je to najvažnije pitanje. Problem je i u tome, što vlast nema ideologiju, a bez ideologije država nema budućnosti.

Ko će danas da se žrtvuje, kada vidi da nepravda caruje najviše među onima koji bi trebali da su primer ostalima, jer od društva i primaju najveće privilegije. Ruski i srpski narod vape za pravdom. O tome govore i srpske narodne pesme i drevni ruski letopisi, gde se redovno slavi istina i pravda Svi ti primeri govore nam samo jedno: partija koja je na vlasti u Rusiji predstavlja pre svega interese bogatih ljudi. Veoma je loša situacija na polju zdravstva, a penzije su za veliki deo građana tako bedne, da bukvalno mnogi stari ljudi moraju da gladuju.

Pre nekoliko dana Putin je bio primoran da se pojavi na televizijskom ekranu i da objasni gledaocima, u čemu se sastoji „reforma penzionog sistema“. Kako „rešitь problemu s deficitom Pensionnogo fonda“? Diskusija je izazvala tolike bure da je, eto, i predsednik morao da se obrati naciji. Gledao sam njegovu izjavu. I nije mi delovao nimalo samouvereno i ubedljivo.

Ogromna većina stanovnika su razočarani. Zašto? Jer po njihovom shvatanju Putinov sistem štiti bogate oligarhe, a od bednog naroda uzima i poslednju kopejku. Ili, kako sam u komentaru jednog uglednog sajta našao sledeće: „Kremlь otnimet u bednыh, čtobы ne obidetь oligarhov.“ U spomenutom obraćanju naciji nijednom, na primer, nije kritikovao ogromnu razliku koja postoji između onih 1%, koji poseduju 99% bogatstva zemlje i onih drugih. Negde sam pročitao da oko 90 porodica u Rusiji drži čak 70% bogatstva zemlje. I od tih devedeset porodica, samo su dve po nacionalnosti – ruske.

Za razliku od Sjedinjenih Država i Kine, ruska ekonomije je daleko slabija i u velikoj meri zavisi od cene nafte i gasa. Kada je pre osamnaest godina Putin preuzeo vlast od Jelcina, cena nafte bila je oko sto $ po barelu. Prošle godine pala je na 40, a ove godine dostigla je oko 70 am. dolara po barelu. Tako ruska ekonomija zavisi u velikoj meri od konjukture cene nafte i gasa na svetskom tržištu.

Mnogi Rusi se u čudu pitaju: Kako je to moguće, tako bogata zemlja, a narod da živi tako bedno? Ovaj poslednji predsednički rok neće biti nimalo lak za Putina. Ruski narod je verovao u njega, da će on zaustaviti pljačku, ili, kako Rusi kažu „ostanovit grabež“, da će privatizaciju, provedena u vreme Jelcina, proglasiti nelegalnom i mnoge ključne objekte ponovo nacionalizovati. On je po svim tim pitanjima razočarao. Sadašnju vlast mišljenje naroda, izgleda, uopšte ne interesuje. Odjednom, poslednjih nedelja, to e primećuje i po reakciji stanovnika, naglo se izmenio odnos Rusa prema vlasti. Do juče su mnogi verovali da je Putin ipak „poslednim narodnыm zastupnikom“, te da je u suštini bio „horošim carem“. Na primeru reforme penzionog sistema jasno je kazao da je na strani oligarha, koji su toliko omrznuti u narodu. Nema sumnje da su ljudi razočarani ne samo penzijskom reformom, već i sa samom prirodom Putina i njegove vlasti.

Mnogi ruski komentari i dobri poznavaoci političkih prilika tvrde, kako u „koridorah vlasti“ ima još uvek suviše mnogo „zapadnikov“. Ostali su još iz vremena Jelcina, kada su vladali Rusijom. Oni veruju da mogu da se vrate „dobra stara vremena“, kada su se družili sa Zapadom. Takvih ima naročito mnogo u ministarstvu finansija, ekonomije, Centralne banke, te u medijima. Putin se nedavno pohvalio, da „Centrobank“ ne stoji pod kontrolom vlade i da je „эto očenь horošo“. Centralnu banku mnogi ruski analitičari drže da predstavlja jedna od ključnih organa pete kolone, jer je ona instrumenat, koji služi interesima Vašingtona. Najbolji primer Jelcina i njegove vladavine predstavlja Kozirjev (Andreй Kozыrev). On je od 1990 do 1996 bio je ministar inostranih dela. Koje države? Mnogi su ga zvali da je bio pomoćnk ministra inostranih dela SAD-a. Uživao je sve privilegije i u vreme Putina. Niko ga nije dirao. Ričard Nikson je jednom pitao Kozirjeva, kakve interese sledi Rusija. Na zaprepašćenje američkog predsednika, Korzirjev je odgovorio, da to neka mu odredi Amerika. O tome u svojim memoarima piše i Jevgenij Primakov. Godine 2012. zauvek je napustio Rusiju zajedno sa ženom i decom i od tada živi u Americi, na Floridi. Pitanje: Kako je moguće da nosilac državne tajne godine 2012. napusti Rusiju? Kozirjev se zalagao da Rusija prihvati predlog Vašingtona, da se Srbiji uvedu sankcije.

Godine 2000. na vlast je došao Putin. On je za ovih osamnaest godina uspeo da delom povrati ugled Rusije u svetu: Krim je ponovo ruski, Asad je i dalje, uz rusku pomoć, – ali, ne treba zaboraviti, i iransku podršku, – predsednik Sirije, ruska armija za poslednjih desetak godina postala je ponovo sila, koju uvažava Zapad.

No, ostali su mnogi problemi, kako sam ih malo pre spomenuo, koje Putin, očevidno, nije mogao da reši. Pratio sam nekoliko Putinovih konferencija za štampu. Obavezno do reči dođu ljudi, koji pripadaju „nevladinom sektoru“, a finansiranih su od strane SAD-a i EU. To su „Eho Moskva“, „Dožd“ „Nezavisne novine“, i tako redom. Nisam nikada video da je Putin dao reč nekom autentičnom predstavniku ruskog naroda. To je otprilike kao da kod nas pitanja predsedniku postavljaju samo Čanak, Čeda, Beba Popović, Nataša Kandić, Filip David, Sonja Liht ili Sonja Biserko.

Ruski narod izašao je na referendum u mnogim ukrajinskim gradovima, jer su verovali da će Harkov i Odesa takođe postati deo Rusije. Prevarili su se. Putin ih nije podržao. Putin priča da je u Ukrajini došlo do državnog udara, da je vlast Porošenka nelegitimna, a ipak priznaje Porošenka. Tako Moskva ni po pitanju Ukrajine nema jasnu politiku. Rusi u baltičkim državama nemaju osnovna ljudska prava i Moskva, očevidno, nema snage, a možda ni volje da pomogne svojim zemljacima. Ruski narod ukrajinski separatisti svakodnevno ubijaju u Donjecku. Ovih dana upravo smo čuli da je ubijen i glava Donjecke republike Aleksandar Zaharčenko.

Kako će Rusija da brani Srbiju, kada, evo, ona nema snage da odbrani ni sopstveni, ruski narod u Harkovu, Odesi, ili Lugansku? Sem toga, trenutno u američkim zatvorima čami desetak ruskih građana. Većina njih robijaju, bez suda i dokaza, već nekoliko godina. Poslednji primer jeste mlada Marina Butina. Dobila je američku stipendiju, a kratko posle toga uhapšena je kao ruski špijun. Rusija, sem „oštrih protesta“, nije u stanju da zaštiti svoje građane.

Nije potrebno da naglašavam, da sam ovo napisao jer mi nije ravnodušna sudbina Rusije i jer sam siguran, da moj, srpski narod bez podrške Rusije nema velikih izgleda da opstane u ovakvom neprijateljskom okruženju, kakvo danas vlada na Balkanu i Evropi. Jednom rečju, moja Rusija biće ona, kada će većinski narod slobodno moći da kaže „mi smo Rusi“. Zato nisam nimalo siguran da će Putinova Rusija da pomogne Srbiji. Pre nekoliko dana ispod jednog bloga nađoh sledeći komentar: „Putin radi isto što i Vučić. Skuplja poene kod Rusa na račun ove napaćene Srbije.“ Nažalost, u ovom zaključku – to je moje mišljenje – ima mnogo istine.

Izvor: Stanje stvari