Kada neko na srpskom jeziku piše latinicom, za mene je to nekako uvek siguran znak da osoba (ili redakcija) pati od kompleksa inferiornosti, odnosno, da se oseća manje vrednom, pa veruje da će, ako piše latinicom, biti „bliža“ i ravna Zapadu i njegovoj „superiornijoj“ civilizaciji
Uvažena redakcija sajta „NN“,
Pre nekoliko dana otkrio sam vaš sajt i bio prijatno iznenađen u pogledu kvaliteta i pismenosti tekstova koje objavljujete. Jedinu zamerku vidim u tome da ne pišete na pismu koje je tradicionalno i svojstveno narodu kome se obraćate.
Japan, Koreja, Izrael ili Kina, na primer, ubrajaju se u vodeće zemlje sveta u pogledu tehnologije i nauke, pa ipak niko od nabrojanih država – koliko mi je poznato – i ne pomišlja da se odreknu sebe, dakle, svog pisma, te da počnu da pišu, recimo, engleskom latinicom.
Kada neko na srpskom jeziku piše latinicom, za mene je to nekako uvek siguran znak da osoba (ili redakcija) pati od kompleksa inferiornosti, odnosno, da se oseća manje vrednom, pa veruje da će, ako piše latinicom, biti „bliža“ i ravna Zapadu i njegovoj „superiornijoj“ civilizaciji. Ne znam. Možda nisam u pravu? No, na osnovu moje lične statisitike primetio sam sledeće: što je čovek obrazovaniji, to je procenat ljudi koji pišu ćirilicom veći.
Rumunija je u 18. veku odbacila ćirilicu, a Turska se početkom 20. veka – kada su vlast preuzeli „Mladoturci“ – odrekla arapskog pisma. Obe zemlje su prihvatile latinično pismo. No, te države se, ipak, ni danas ne ubrajaju u nacije, koje bi mogle da posluže svetu kao primer u pogledu uspešne ekonomije i stabilnog političkog sistema.
Odmah da kažem da ja ništa nemam protiv latinice. Živim preko trideset godina u Nemačkoj, pišem gotovo jednako tako često na latinici, dakle, na nemačkom, kao i na srpskom, na ćirilici. A na latinici (na engleskom i nemačkom) pročitao sam verovatno više knjiga nego na srpskoj ćirilici.
Srdačno,
Nikola N. Živković
Berlin, 5. jula 2017.
Vezane vijesti:
Ćirilica u digitalnom dobu, sve od nas zavisi | Jadovno 1941.