Nikola N. Živković: O nekim Jevrejima i njihovom pogledu na stradanje Srba (i Rusa)

Srbi se ubrajaju u narode koji su poslednjih nekoliko vekova mnogo stradali. Marek Edelman, kao Jevrejin, izgleda želi da njegov narod i ovde zauzima istaknuto, prvo mesto.

Nikola N. Živković (Foto: Sonja Rakočević)

NAPOMENA: Ovaj prilog je prvi put objavljen 12. 3. 2021.

Ponedeljak, 2. avgust 1993.

Najzad sam oko ponoći našao vremena da pregledam štampu. Među retkim nemačkim važnijim novinama, gde može da se nađe pokušaj objektivnog izveštavanja o građanskom ratu u Jugoslaviji, nalazi se „Frankfurter rundšau”.

U članku od 31. jula 1993. stoji izjava Mareka Edelmana: „Od Aušvica ka Sarajevu ili: O kukavičluku Zapada…

Činjenica jeste da je reč o bivšim komunistima koji sprovode ove metode u ime Velike Srbije, a to samo po sebi znači, da ne postoji razlika između komunističkog i nacističkog režima.” (Marek Edelmann: „Von Auschwitz nach Sarajevo, oder: Über die Feigheit des Westens…Die Tatsache, daß es ehemalige Kommunisten sind, die diese Methoden im Namen eines Groß-Serbien anwenden, bedeutet allein, daß es keine Differenz zwischen dem kommunistischen und dem Naziregime gibt.”)

Posle ovog citata sledi kratak komentar reportera „Frankfurter rundšau”: „On, na osnovu svoje biografije, predstavlja moralni autoritet: On je vođa ustanka u Varšavskom getu. No, sa njegovom paušalnom osudom svih Srba… ” („Er ist auf Grund seiner Biographie eine moralische Autorität: Dem überlebenden Anführer im Warschauer Ghetto. Mit seiner pauschalen Verurteilung aller Serben…”, 31. 7 1993, „Frankfurter Rundschau”).

Pobeda Crvene armije, naročito posle Staljingrada, ohrabrila je Jevreje iz Varšave i oni su rešili da sredinom aprila 1943. podignu ustanak. Posle ogorčenog jevrejskog otpora, Nemci su sredinom maja 1943. ustanak ugušili.

Mareka Edelmana predstavljaju kao jednog od retkih preživelih jevrejskih heroja tog ustanka. Ja, kao Srbin, mogu da ih odlično razumem.

Ta, ovo sasvim odgovara i srpskom mentalitetu: od Kosova 1389. godine, Banatskog ustanka iz godine 1594, ustanka patrijarha Čarnojevića iz 1689, Kočinog iz 1788, pa do Karađorđevog ustanka iz 1804. godine, odbijanja ultimatuma Beča 1914, Topličkog ustanka februara 1917, ustanka Srba u leto 1941. godine protiv hrvatskih zločina, i tako redom.

Marek Edelman (1921–2009), jedan od petorice vođa ustanka Jevreja u Varšavskom getu od 19. aprila do 16. maja 1943, kasnije poznati kardiolog (Foto: Vikipedija).

Ovde mogu da izrazim svoje poštovanje prema tim Jevrejima, koji su ustali protiv stostruko vojno nadmoćnijeg neprijatelja. Mareka Edelmana uvažavam kao učesnika tog ustanka. No, nimalo ga ne cenim zbog ove izjave o Srbima. Zašto? Zato što on najodvratniju propagandu protiv mog naroda želi da predstavi kao dokazanu istinu. I ovaj primer pokazuje kako jedan te isti čovek može, u različitim istorijskim i vremenskim okolnostima, biti istinski heroj i bedna kukavica.

Ostaje za mene zagonetka – zašto Edelman tako govori? Koji su mu motivi? Da li je neobavešten? Naivan? Da li je zlonameran? U svakom slučaju u mojim očima on je svoj moralni autoritet, koji je imao kao jedan od učesnika jevrejskog ustanka u Varšavi, sasvim prokockao. Od heroja postao je kukavica, jer pljuje po narodu koji napadaju vojno najmoćnije sile sveta, Sjedinjene Države sa svojim NATO-saveznicima.

Jedino moje objašnjenje za motiv Edelmana jeste ovo: on to ne radi iz plemenitih namera (a njegovo prezime kada se prevede na srpski znači „plemeniti čovek”), što ga, recimo, mnogo brine sudbina bosanskih muslimana, već iz krajnje sebičnih. Evo šta time želim da kažem: Srbi se ubrajaju u narode koji su poslednjih nekoliko vekova mnogo stradali.

On, kao Jevrejin, izgleda želi da njegov narod i ovde zauzima istaknuto, prvo mesto. Ovaj građanski rat u Jugoslaviji takvim Jevrejima dobro je došao da se reše Srba kao „ozbiljne konkurencije” u vezi sa istorijom stradanja. Upadljivo je da ne samo Edelman već i mnogo Jevreja učestvuju u današnjoj satanizaciji Srba.

Nikola N. Živković: Berlinski zapisi, I-VI.

Sličnu pojavu pratim i kod najvećeg slovenskog naroda. Preko dvadeset miliona Rusa stradalo je u Drugom svetskom ratu. Pa ipak, mnogi Jevreji i danas, primećujem, učestvuju u demonizaciji Rusa. Pri tome zaboravljaju da kažu sledeće: da nije bilo Rusa, njihovih milionskih žrtava, da je, dakle, pobedio Hitler, verovatno bi bili ubijeni i svi ruski Jevreji.

Srbi, koji su najviše stradali zbog Nemaca u Prvom u Drugom svetskom ratu, sada se izjednačavaju sa „nacističkim režimom”. Ovako podlo izvrtanje istorijskih činjenica izaziva kod mene osećaj mučnine i odvratnosti. Ponašanje Edelmana i njegovih sunarodnika, po meni, najviše šteti upravo samim Jevrejima. Ovakvim i sličnim ponašanjem najveći propagandisti antisemitizma upravo su takvi Jevreji kao Edelman.

Pošto ja znam da svi Jevreji, razume se, nisu takvi, mene neće uvući u tu igru „paušalnih osuda”, kako odlično primećuje novinar ovog nemačkog lista. Poznajem iz istorije, a i iz ličnih kontakata, Jevreje koji, za razliku od Edelmana, ne govore prljave laži na račun mog naroda.

Njihov glas se, na žalost, ne čuje tako često i tako glasno. Da li zato što su malobrojni? Ili nisu tako moćni? Ili su i oni uplašeni?

Nikola N. Živković: Berlinski zapisi. Knjiga šesta, 1993. Zadužbina „Miloš Crnjanski“, Beograd, 2018, str. 277–281.

Naslov i oprema: Stanje stvari

Prvi put objavljeno 12. 3. 2021.