Nikola N. Živković: „Neonacista“ u vozu ili Slučaj jednog službenika nemačke železnice

Kako je jedan bezazleni slučaj preko razglasa u nemačkom vozu postao slučaj?

Zato što jedan putnik pripada privilegovanoj grupi ljudi – jednoj „nevladinoj organizaciji“.

Događaj se zbio u prvoj polovini jula ove godine i to u brzom vozu, koji saobraća između Minhena i Frankfurta. Naslovi bulevarske štampe glasili su otprilike ovako: Nacistička najava u brzom vozu šokirala putnike“ („Nazi-Durchsage im ICE von München nach Frankfurt schockt Reisende“).

A šta se zaista dogodilo? Prošle nedelje, u istočnom delu grada Frankfurta pronađena je bomba. I mašinovođa preko razglasa kazao je sledeće: „Dragi putnici, naš voz za sada 45 minuta kasni, jer se morala odstraniti bomba, koju su zapadni saveznici bacali na nedužno stanovništvo Frankfurta” („…die Westalliierten auf die unschuldige Bevölkerung Frankfurts abgeworfen haben.“)

Putnici su navikli na takve i slične najave osoblja voza, i, kako je čest slučaj, većina nije ništa videla o čemu bi čovek trebao da obrati naročito pažnju. A neki od njih, siguran sam, čak nisu ni slušali, jer su verovatno bili zauzeti igricama na svojim modernim mobilnim telefonima. Niko, sem jedne osobe, koja je u medijima označena kao „Julietta F.“.

Čim je stigla na svoje odredište, ona, „Žilijeta F.“, pokrenula je nebo i zemlju da se ta vest što pre raširi po društvenim mrežama. Napisala je da je bila „krajnje zgranuta“ kada je čula šta vozač govori putnicima preko razglasa.

No, verovatno, na čuđenje gospođe „Žilijeta F.“, u roku nekoliko časova ispod njenog teksta, na njenoj stranici Fejsbuka (Facebook), pojavilo se nekoliko stotina komentara i preko 95% dalo je podršku mašinovođi. Kraj priče, međutim, sasvim je neočekivan. Premda je osoblje voza dobilo podršku od ogromne većine ljudi, železnica ga je premestila na drugo radno mesto, „gde više neće moći da dođe u kontakt sa klijentima železnice“.

Šta se zaista zbilo sa gradom, u kome se danas nalazi i centrala Evropske banke? Tokom Drugog svetskog rata Amerikanci i Englezi bombardovali su Frankfurt sedamdeset puta. Najveće razaranje pretrpio je grad tokom bombardovanja u martu 1944. Tada su Amerikanci i Englezi bacili 2300 bombi, od kojih pet stotina su bile najtežeg kalibra: svaka je težila blizu dve tone. U razaranju su se naročito istakli engleski bombarderi, koji su tokom noćnog bombardovanja potpuno uništi strogi centar grada.

Iz komentara „gospođe F.“ jasno se vidi da je ona naročito bila „užasnuta“ jer je mašinovođa u svom razglasu putnicima kazao da su Englezi i Amerikanci bombardovali „nedužno civilno stanovništvo“. Tokom noćnih bombardovanja Anglosaksonaca stradalo je verovatno veoma malo nemačkih vojnika, ali su zato ubijeni civili – od starca do bebe u kolevci.

Ženevska i Haška konvencija određuju da napadi na civilno stanovništvo i naseljena mesta predstavljaju ratni zločin, te da narod ne može da bude odgovoran za nedela koje je počinila njena vlada i njoj potčinjene vojne i policijske snage.

Bombardovanje nemačkih gradova tepih sistemom i besmisleno uništavanje gradova – kao što je Drezden uništen 13. februara 1945, kada se slom Nemačke već jasno nazirao – dugo je bila tabu tema nemačkih medija i istoričara. A ako su i stidljivo govorili o tome, nisu se usudili da britansko i američko bombardovanje označe kao „ratni zločin“.

Kao što vidimo i do danas, godine 2019, postoje mnogi prećutani fakti. Ali ne samo u Nemačkoj! Dakle, dragi istoričari, ne treba da brinete. I sledeće generacije mladih istraživača imaće dovoljno posla da nam otkrivaju potisnute, zabranjene istine.

Za nas je ovo poučno jer jasno pokazuje šta Srbiju čeka, ako se budemo ponašali kao Nemci posle Drugog svetskog rata. Da se, dakle, uz pomoć američkih „nevladinih organizacija“ nad nama sprovede proces „prevaspitavanja“ i „denacifikacije”, kao što je to urađeno sa Nemačkom od godine 1945.

Sličan pokušaj vrši se i nad srpskim narodom. Ovde ključnu ulogu treba da odigra „genocid u Srebrenici“. Zašto? Pa zato, da bi Amerikanci – ali i njihovi glavni saveznici, dakle Englezi, zajedno sa Francuzima i Nemcima – prikrili i opravdali zločin koji su izvršili nad srpskim narodom godine 1999, kada su gotovo osamdeset dana podvrgavali terorom čitavo stanovništvo, a istovremeno počinili i ogromnu materijalnu štetu. Zato su im, eto, potrebni „pošteni i razumni Srbi“ iz nevladinog sektora!

Od oktobra 2000. godine do danas svedoci smo stotine pokušaja od strane „nevladinih organizacija“, finansiranih od strane Zapada, da se Srbi optuže kao glavni krivci za sva zla koje su pogodila Balkan za poslednjih nekoliko vekova.

Poslednji takav slučaj zabeležen je pre tri dana u Zadužbini Ilije Kolarca. Dakle, u samom centru Beograda izvođena je predstava pod nazivom „Srebrenica. Kad mi ubijeni ustanemo“.

Vodeći srpski intelektualci već decenijama vape da se podigne odgovarajući spomen kompleks koji bi govorio o stradanju Srba, recimo, od godine 1912. do danas. Tada bi postalo jasno, da se Srbi svakako sa punim pravom ubrajaju u najstrdalniji narod u Evropi i svetu.

Time bi i ova predstava „Srebrenica. Kad mi ubijeni ustanemo“ postala samo po sebi izlišna, neubedljiva i smešna, jer ona promoviše tvrdnju da su Srbi „u Srebrenici izvršili genocid“ i da su Srbi „genocidni narod“.

Kako je jedan bezazleni slučaj preko razglasa u nemačkom vozu postao slučaj? Pa tako, da jedan putnik, očevidno pripada privilegovanoj grupi ljudi, dakle, jednoj „nevladinoj organizaciji“, koja je toliko uticajna, da od toga napravi „slučaj“.

Tako je i sa spomenutom beogradskom predstavom na Kolarcu. Niko ne poriče da je u Srebrenici bio zločin, ali sam siguran da se ne može definisati kao genocid. Premda nisam pravnik, dovoljno sam o tome čitao da tako nešto sa velikom sigurnošću mogu da izjavim.

Istovremeno srpska se javnost pita: Zašto niko ne spominje zločine nad Srbima i to od Prvog svetskog rata, pa do danas. Recimo od logora u Doboju i Aradu godine 1916, pa preko zločina nad Srbima u Drugom svetskom ratu: od Jasenovca, Gline, Prebilovaca, Jadovna, Kragujevca, preko američkog i engleskog bombardovanja Beograda i drugih srpskih gradova na Uskrs 1944. godine, do zločina titoističkih vojnih i policijskih snaga nad srpskim civilima oktobar 1944–decembar 1945, gde je prema nekim procenama ubijeno između 150 000 i 250 000 nevinih ljudi.

Dakle, Srbi ne žele samo parcijalno, da se podiže spomenik žrtvama, na primer, u Zemunu, ili Jasenovcu! To bi bilo izrugivanje i umanjivanje ostalih srpskih žrtva. Zar su srpska deca na Sremskom frontu manje važne žrtve? Ili oni Srbi ubijeni od Hrvata na ostrvu Pagu? Ili, ona srpska deca iz koncentracionog logora Jastrebarskog?

Hrvatska o tome ćuti. Ali, nažalost, i srpska država nije ništa uradila da ti zločini Hrvata nad srpskim stanovništvom postanu poznati. Zašto nijedna srpska vlada do sada nije ozbiljno razmišljala o tome da podigne centralni spomenik srpskim žrtvama, po ugledu na Jermene, u Jerevanu, ili Jevreje i njihov „Jad Vašem“ u Jerusalimu? Odgovor je kratak. Zato što je Srbija okupirana i okupatora ne dozvoljava da se tako nešto uradi.

Jer kada bi Srbija podigla takav veličanstven spomenik – u kojima bi bile ispisane imenom i prezimenom nekoliko stotina hiljada srpskih žrtava – onda bi „osam hiljada muslimanskih žrtava“ u Srebrenici prosto izgledale kao neubedljive i neupotrebljive da se i dalje ucenjuje srpska država i srpski narod.

Označiti Srebrenicu kao „genocid“ ima za cilj da onemogući bilo kakav razgovor o toj temi. Jednako tako Nemcima se zabranjuje da razmišljaju, time što im se tokom razgovora o toj temi izgovori čarobna reč „Aušvic“. Posle toga nastaje muk.

U tom performansu „nevladinih organizacija“, koliko sam čitao, bilo je svega tridesetak osoba. A ipak mediji su posvetili njima više pažnje nego sličnim, daleko brojnijim, skupovima, ali na kojima Srbi pozivaju da se pronađu i kazne hrvatske, muslimanske u albanske ubice, koji su pobile Srbe u Oluji, u Sarajevu ili po Kosovu i Metohiji. Do danas niko zbog toga nije odgovarao. Ne zaboravimo činjenicu da u poslednjem građanskom ratu na tlu bivše Jugoslavije srpske žrtve čine otprilike trećinu svih ubijenih. Haški tribunal, međutim, nikoga nije osudio zbog zločina nad Srbima.

Na primeru Kolarca ohrabruje to što se spontano okupila grupa mladih srpskih rodoljuba, koja je protestovala protiv ove predstave. Oni su to uradili na najbolji mogući način: civilizovanim i mirnim protestom. Tražili su razgovor sa organizatorima predstave „Srebrenica. Kad mi ubijeni ustanemo“. Sve moje simpatije su na strani tih mladih Srba. Reakcija je bila predvidljiva. Te mlade ljude, „nevladina“ štampa iz Beograda i Srbije proglasila je za „desničarske huligane“ i slično. Za utehu, kao što sam već na početku kazao, bolje nije prošlo ni osoblje voza na liniji Minhen–Frankfurt.

Prvi deo naslova i oprema: Stanje stvari

(Blog Nikole N. Živkovića, 13. 7. 2019)