Никола Н. Живковић: Док су Солунци још говорили

Приказ књиге Владете Р. Кошутића „Док су Солунци још говорили“; издавач: „Чигоја“, 2011, Београд, стр. 116

Реч је о збирци казивања, које је професор Владетa Кошутића почео да прикупља 1972. године, прво из сокобањског, а годину дана касније и из сврљишког краја.

Најбоље да препустим реч самим српским ратницима. Владета Кошутић посетио је 1972. године Драгутина Јанковића из Читлука, сокобањска општина, рођеног 1890. Ево његове приче: „Проврвео сам свуда, и кроз Албанију, и Крв, и Француску и Солун. Рањен прву пут у Мачви 1914, а други пут 1916, на Кајмакчалану… Преко Малте се враћамо за Солун, сунце ујутро изађе из воду, увече зађе у воду.“

Веома је интересантна судбина Јеремије Мијајловића, из Читлука (сокобањска општина), рођеног 1895: „У рат сам ступио 1912, па до 1919. Ишао сам на Једрене и на Цер, и на Крв, и на Кајмакчалан. Ниједанпут нисам био рањаван. Пред сваки јуриш ја се прекрстим: Еј, света Петко и света Недељо, Боже милостиви, сачувај ме од сва рђавства. И Бог ме сачувао… Ако се пљачка погинул војник, ће те бију и меци и баксуз… У Албанију нема ништа. За десет дана леба није било да се нађе. Стигосмо на Крв. Ту останем шес месеци. И дојдоше Јенглези и Французи и дадоше нам ракију, вино, леба. Изгојисмо се. И кад на Кајмакчалан примимо положај, ми смо крабри за Србију, и гурај напред, Бугари беже и однанде стигнемо до Бајине Баште“. (Кошутић,… 19-21. стр.)

Драгомир Ивановић, из Мужинца, село у сокобањској општини, рођен 1890, оставио је овај запис: „У лето 1914. ја сам био ђак у Ђевђелији, недалеко бугарске границе… Само из наше село изгинуло је преко стотину, од Лазе Миљковића три сина, од Лазе Цветковића три сина: Живојин, Живко, Живан“. (Кошутић,… 33-34 стр.)

Велимир Ивановић, из Читлука (сокобањска општина), рођен 1894, прича: „Заробили нас Бугари, дошли смо у Сливен. Био је један Бугарин, каплар, он је био за Срби: Каже својим војницима: Ако им не дате леба, немој и тучете. А мени рече: Ја волим Србина.“

Ево што је аутору казао Живојин Николић, из Бурдима (село у сврљишкој општини), рођен 1891: „Поред Крфа, острво Вид, беше малечно, а пуно с мртваци, па и бацају у море. Вежу им железо за гушу, па и врље у море… Узмемо после да играмо коло, да бацамо камен. Вранцуз не може наш камен да подигне до груди, а ми га фрлимо по два, три метра“. (Кошутић,… 69-70. стр.)

Године 1972. професор Кошутић посетио је Видоја Михајловића из Нишевца (село у сврљишкој општини). Ево записа о том сусрету: „Осамдесет и седам година имам. У младости сам ватал вола од шесто кила за рогове. Кој ми је допао до руке, у свађу, одма га цапнем туј, за гушу – ете га под мен, а нећу да га бијем. Само се ритка. Мене мајка дојила три године… Када смо одступили из Србије, па кренули кроз Црну Гору, српска војска се довија сама. … Једну Црногорку молим за леба, нудим јој сребро: Дај ми, сестро, парче леба, седам дана не једем! А она: Не, чоче, не дам. Извадићу ливор, да те убијем сред чела, шта мислиш, цркни!“ (Кошутић,… 76-77. стр.)

Драгољуб Анђелковић из Белог Потока, код Књажевца, рођен 1896, каза: „Када смо 1915. пошли у рат, у мојој јединици било је пет хиљада, а када смо на Нову годину 1916. стигли у Бизерт, било нас је пет стотина“. (Кошутић,… 79. стр.)

Видоје Младеновић – Брка из Белог Потока, код Књажевца, рођен 1893, прича: „Најтеже је било на Кајмакчалану, смрт од Бугара, али и кроз Албанију, од нејело… Једном излете пред нас срна. Нисам хтео да је убијем. Греота је убит оно што само пасе траву и пије воду“. (Кошутић,… 84-85. стр.)

Међу комитима била је и једна жена, Вона Милетић из Лабукова (село између Сврљига и Соко Бање), рођена 1897: „Право ми име Јевросима, ал ме зову Вона. Сада имам седамдесет и пет. С мојим мужем Љубом отишла сам у комите, када је пропала наша држава, године 1915. Три године сам била у шуму. Бугари нас оптицали, борбе смо водили, јатаци нам леб давали… Било по тешко у шуму, за три године. И трпели смо. После смо се скупили дванаес комита: из Лабукова, Љуба и ја, из Лалинца сврљишког тројица, из Давидовци четворица… Био један јатак у Преконози, Гаврил, али није био веран и издаде нас Бугарима… Ми смо рекли, ако неког ране или ухвате, да се убије, јер ће му траже да ода другови. И он извади пиштољ, па у груди. Убије се сам… Лисица извела лисичићи, па око њу, па преко њу, играју. Лисица нашла кокошку, ухватила је за главу. Наши је тели гађају. Ма не дирај, то је она понела да рани мали!“ (Кошутић,… 96-98. стр.)

Крста Марковић из Попшице, село у сврљишкој општини, рођен 1893, присећа се: „Али, кад тедоше да ми даду обућу, што су скинули са мртвог турског војника, ја реко: Слушајте, када сам пошал од куће, мој деда је казао мене: ʼ Крсто, у рату не смеш да узмеш од мртвога ништа. Оди гол, оди бос, не смеш да узмеш.‛ То ми је казал, и ја нећу.“… Питам ја једног: Бре, чичо, шта се оно на море шета како буре, како чабар? А он одговори: Тој су морске лађе. … Не гађам ја никог, него гледам да се сакријем ако могу, а не да стекнем на краља орден, нека му стекне други“. (Кошутић,… 103-105. стр.)

Веома кратак и леп поговор написао је Недељко Богдановић: „Над записима разговора проф. др Владете Р. Кошутића са старим ратницима. Као Лоркин преводилац путовао је у Шпанију, да осети мирис родног краја Лорке, како би, као преводилац, што боље превео на српски. Професор Кошутић је велики познавалац душе народне, његове вере, културе и историје. Пропешачио је Стару планину, Ртањ, Озрен да чује оне за које је, у тим годинама, већ слабо ко марио. Са тих путовања оставио нам је сјајне записе. Располажемо казивањима двадесетак људи из околине Сврљига, Књажевца и Сокобање, а та казивања су објављена: За јесен 1972. Расковник; Градина бр. 4 за 1988. и Расковник зима 1987-88. Занимала га је људска истина, а не званична, лични доживљаји, страхови и наде комита и војника, лукавство с којим се живело и преживело. Кошутић се одушевљавао неком мудром изјавом српског војника, ненаученом, исконском истином, а верно је записао говор краја источне Србије. Од Брке Младеновића из Белог Потока чуо је следеће: ʼАлбанија је просејала све што је било нездраво и урокљиво (уречено, зле коби, прим. Н. Ж.)!‛ Такву истину можемо читати не из уџбеника историје, него само кроз лични доживљај.“

Тако из ових записа сазнајем да Срби су Први балкански рат 1912. звали „турски“, Други балкански рат 1913. за њих је био „бугарски“, а Први светски рат 1914-1918. звали су „швапски“. Исто тако види се, на бројним примерима, колико је дубоко била усађена традиција и морал српскога војника. Рецимо, да је боље бити бос, него да се са мртвога непријатељског војника скине чизма. Укратко, овде читамо истиниту причу српских војника. У њима се, на пример, види да нити су сви Бугари били окрутни, а нити су сви у Црној Гори дочекали изгладнеле српске војнике као своју браћу.

Ко је био др Владета Кошутић, (Београд, 4. 1. 1926–Београд, 21. 1. 2005)? Ако укуцате његово име и покушате преко претраживача, рецимо преко Гугла, готово ништа нећете моћи да сазнате. Нема га ни на „Википедији“.

Може само да се нађе у „Таблоиду“, како је његов син Радмило написао: „Moj deda Radovan J. Košutić bio je čuveni slavista, ruski akademik, pisac čuvene ruske i poljske gramatike, jedan od osnivača Katedre za slavistiku na Beogradskom univerzitetu… Država pod sloganom Smrt fašizmu – sloboda narodu, 1946. godine, oduzela mojim precima, istovremeno kada je oduzela i penziju mom dedi Radovanu Košutiću, koji je tih godina umro u bedi u jednom selu pored Beograda. Moj otac Vladeta R. Košutić bio je čuveni profesor svetske književnosti na Filološkom fakultetu, pisac udžbenika za studente i velikog broja antologija svetske lirike.“

Међу ретким стварима,које могу да се нађу преко интернета, јесте и овај цитат: „Когод од нас пише латиницом, чини смртни грех према Српству, или даје доказа да га се одриче“, Владета Р. Кошутић (професор Београдског универзитета), Страдања језика ћириличког (забрањена књига), Шабац, 1988.

И тако, док су многи српски аутори издавали књиге о делу и лику Јосипа Броза, српски политичари се трудили да што више хрватских речи и латинице буду присутни у Новом Саду, Нишу и Београду, а српски историчари проучавали „генијалну стратегију Тита“ на Сутјесци и Неретви, дотле се један усамљени београдски професор 1972. године упутио у села сврљишке и књажевачке општине са намером да потражи малобројне преживеле српске ратнике и да забележи њихова сећања. Тада не само да то готово никога није интересовало, већ је могло бити и опасно. Веома лако могло да се деси да га неки титоистички партијски секретар оптужи како својим записима шири „великосрпски национализам“, или да разговори Кошутића са српским солунским ратницима представљају „напад на титоизам, као и на братство и јединство југословенских народа“.

Благодарни смо аутору да је својим теренским радом и записима отргнуо од заборава и оживео време тешког страдања српског народа између 1912. и 1918 године. Како му се Србија одужила? Ниједна улица у српским градовима не носи име ни његова оца Радована, а ни Владете Кошутића. Премда су и један и други многи задужили српску културу. А погледајте ко све има улице у Београду и Земуну. Почнемо са словом „А“: Абебе Бикила, Анка Матић, Анке Франк, Антон Ашкерц, Аугуст Цесарец, Аугуст Шеноа. Зар споменута имена имају веће заслуге за Србију од Кошутића, или од имена српских солунских ратника, које је професор отргнуо од заборава и објавио у књизи „Док су Солунци још говорили“? А каквих све имена нема, када дођете до последњег пописа улица, са словом „Ш“? Нећу да замарам читаоце, јер, најзад, свако лако сам може да провери попис улица.

Књига Владете Р. Кошутића можда и не би била штампана да се, како сазнајемо из поговора, није појавио доброчинитељ у лику проф. Слободана Реметића и просто платио да се књига објави. Када наш народ нема државе, онда је то, чини се, једини начин да се нешто уради за српску културу.

Извор: Стање ствари

Везане вијести:

Писмо из Берлина или о термину „Друга Србија“

Одликован на предлог непријатеља

Пред мајком у ставу мирно | Јадовно 1941.