Nikola Milovančev: Srbi su iskorišćeni i izdani, Britanci za Broza i komuniste (Kanada 1942-1943)

Zar saveznici misle da ništa ne vrede dva miliona srpskih žrtava, da smo dočekali od naših saveznika da se sa nama trguje kao sa običnom robom.

Često su stvari preglednije kad se gledaju iz daleka i zato se od tamo bolje sagledavaju. Ovu činjenicu potvrđuju i dva slučaja iz istorije jugoslovenskih iseljenika u Kanadi u vreme Drugog svetskog rata, a koje navodim u ovom članku: radi se o pogledima vezanim za tadašnju situaciju u okupiranoj Jugoslaviji.

Britanski pukovnik, maja 1942: samo komuniste šaljemo za Jugoslaviju

Pre više od 40 godina, kao student, kupio sam u Zagrebu knjigu pod naslovom „Preko Atlantika u partizane“ (Zagreb, 1965). Autor Božo Prpić mi je bio nepoznat ali je naslov bio zanimljiv a cena sa velikim popustom, bagatelna, pa kupih tu knjigu. Kasnije listah Prpićevu knjigu i videh da je on hrvatski komunista, koji je do 1942. živeo u Torontu i bio član Komunističke partije Kanade, sve dok mu Britanci nisu obukli uniformu i poslali ga na diverzantsko – obaveštajni rad u Jugoslaviju.

Kada sam prelistao knjigu, učinila mi se nezanimljivom i nevažnom – osim u jednom detalju, koji me je zapanjio. Prpić je, dobrodušno i bez okolišanja, zapisao da je u Torontu, početkom maja 1942, britanski pukovnik (Kanada je u personalnoj uniji sa Velikom Britanijom) tražio za slanje u okupiranu Jugoslaviju isključivo komuniste, članove tada još zakonom zabranjene Komunističke partije Kanade! Na sastanak sa britanskim vojnim predstavnikom su, po odluci Centralnog komiteta KP Kanade, tada poslani član CK KP Kanade Smit (Smith) i dvojica komunista iz reda jugoslovenskih iseljenika: Nikola Kovačević-Stari i Edo Jardas. Da ne bih prepričavao, citiraću najvažniji pasus (str. 19-20) spomenute knjige: „Početkom svibnja 1942. godine došao je u uredništvo naših „Novosti“ (koje smo pokrenuli nakon zabrane „Slobodne misli“), jedan britanski predstavnik i saopćio nam, da britansko ministarstvo rata traži 30 do 40 ljudi koje bi prebacio u Jugoslaviju. Kako je britanski predstavnik izričito naglasio, da u obzir dolaze samo komunisti, obratili smo se CK KP Kanade koja je još tada bila u ilegalnosti…“.

Posle sastanka kod britanskog pukovnika (očito obaveštajca), postignut je dogovor: britanska vojska je počela diverzantsko – padobransku obuku kanadskih komunista jugoslovenskog porekla (pretežno Hrvata) i oni su od proleća 1943. ubacivani u Jugoslaviju.

Prpićeva memoarska knjiga, značajna samo zbog citiranog pasusaa, ostala je potpuno nezapažena u jugoslovenskoj istoriografiji. A baš taj kratak citat je dragoceno svedočanstvo i ključan za razumevanje šta se događalo u Jugoslaviji 1941 – 1945. i kakav je bio odnos Britanaca prema Srbima u drugom svetskom ratu.

 „Glas Kanade“ 1943: Srbi su iskorišćeni i izdani

Drugo svedočanstvo koje navodim je jedan članak objavljen u nedeljnom listu „Glas Kanade“ (kasnije: „Kanadski Srbobran“), 28. decembra 1943. godine, na 2. str. tog broja lista. Komentar je nepotreban – ko je imao oči, mogao je da vidi, a ko je imao uši, mogao je da čuje.

S. V. Kovač: Srbi su iskorišćeni i izdani

Da li ovaj rat gubi pravi smisao cilja, to jest onog cilja koji je naveden u Atlantskom Čarteru¹? Izgleda da gubi, svakako za nas Srbe. Naši moćni Saveznici čine sada iz neobaveštenosti ili namerno po starom načinu po kojem male nacije postaju kod velikih sila kao obična roba koja se prebacuje iz ruke u ruku po potrebi velikih. Ako naši Saveznici budu tako produžili, onda samo sigurni da ovaj rat nije za pravdu i slobodu, nego za vlast velikih sila kao što su bili i prošli ratovi.

Što ovako prigovaram, mislim da Srbi danas imaju prava na to više nego ijedan narod od Ujedinjenih Nacija, jer su Srbi poprečno po broju stanovnika dali najviše žrtava u prošlom i u ovom ratu za opštu stvar Saveznika i čovečanstva, a po svim izgledima da su sa svojim otporom Osovini i rešili ovaj rat u korist Ujedinjenih Nacija. Pa ipak danas se Srbima čini najveća nepravda od strane naših Saveznika, što ja verujem da to ne čine namerno, nego iz neobaveštenosti što su naseli međunarodnoj lažnoj propagandi.

Ima već duže vremena da su Saveznici uzeli u obzir samo partizane u Jugoslaviji kao jedine borce i misle da su oni u većini i da najviše zadaju udaraca Nemcima. Oni naglašuju da šalju i da će slati više pomoći partizanima nego četnicima. Tako su daleko otišli da napominju da će moguće priznati partizane. Čudno je da su naši Saveznici mogli tako lako nasesti, a da u detalje nisu ispitali ko su i kakav cilj imaju partizani pod vođstvom Tite. Jasno se vidi da Saveznici nemaju verodostojne vesti iz Jugoslavije o partizanima i njihovim borbama, nego jedino što objavljuje radio stanica „Slobodna Jugoslavija”, a čije su vesti 90% lažne i služe jedino cilju propagande.

Ko poznaje u detalje Jugoslaviju lako može znati da su sve vesti lažne, koje javljaju o partizanskim uspesima, zato što se zna ko je te borbe pokrenuo i kojem cilju idu, a to je, da su te borbe pokrenute da se zakriju pokolji Srba u „nezavisnoj Hrvatskoj” da bi izbegli kaznu za počinjene kriminale. Iz partizanskih vesti tačno se razabire da im je jedini cilj borba protiv Srba i srpskih boraca. Te su vesti tako kontradiktorne da same sebe pobijaju. Razna mesta bacaju na suprotne geografske položaje, to jes što je na jugu bacaju na sever ili obratno i po tome se vidi da te vesti ne dolaze iz Jugoslavije i vidi se da se puno sastavljači vesti ne brinu da li će kazati istinu ili ne, nego samo neka se javlja, ma šta bilo, da bi samo popularisali partizane a oblatili četnike i Dražu, jer iako su vesti lažne, ipak će se neko naći da će poverovati. Tako i jes.

Naši Saveznici, odnosno štampa naših Saveznika, vide partizane kao velike demokrate a u stvari su najveći teroristi. Britanska i američka štampa, ako hoće da objektivno piše, mogla je da sazna pravo stanje iz raporti Daniela De Luke (Daniel De Luce), koji je išao među partizane i poslao par dopisa. On je pisao kako je vidio i kako su mu sami partizani kazivali. Na jednom mestu navodi kako su mu sami partizani pričali kako su ustaše poklale 400.000 Srba.

Na drugom navodi za Vladimira Nazora, da je pevao himne Paveliću i bio tipični ustaša a sada pošto vidi da će Osovina izgubiti, preokreće kabanicu i prilazi partizanima², a to dokazuje da su partizani postali od ustaša, kao što smo mi uvek tvrdili. Daniel De Luka također navodi kako mu je pričao jedan partizanski oficir, da su puno pogrešili što su naoružavali narod prilikom zauzimanja Splita i drugih mesta, jer da se taj narod činio njihov prijatelj, a čim su uhvatili priliku oni su na njih okrenuli oružje. To jasno dokazuje da partizani nisu demokrati nego teroristi, kao što ih u stvari i poznajemo i zato ih narod neće.

Još nam je De Luka naveo da su sve one vesti o borbi u Dalmaciji bile preuveličane. Saveznička štampa je mogla lako da sazna iz De Lukini dopisa da partizani nisu demokrati, nego da su postali od ustaša, da nisu demokrate jer ih narod neće i da su one vesti bile većinom lažne, koje su služile samo za cilj propagande. Pa ipak saveznička štampa iz tih dopisa nije ništa objektivno iscrpila, nego naprotiv, vrag zna iz kojih razloga, oglasuje Tita i partizane herojima i da se tuku protiv Nemaca, a u stvari se tuku protiv Srba, a protiv Nemaca samo radi reklame.

Ovo sve miriše na način koji upotrebljuje Nemačka sa svojim satelitima da ubiju što više Srba pa evo smo dočekali da i naši Saveznici potpomažu partizane a zaboravljaju na svoje istinske saveznike Srbe koje partizani uništavaju u Hercegovini, Dalmaciji i Lici.

A ako Saveznici produže da potpomažu partizane a da još ne znaju pravo stanje u Jugoslaviji, što znači da pomažu naslepo. Takovo pomaganje neće doneti koristi ni Saveznicima ni budućem miru a pogotovo njihovim najvernijim saveznicima Srbima. Partizani su revolucionarna stranka, ne što vole komunizam nego da bi se zaogrnuli komunizmom i da tako izbegnu kaznu za pokolj Srba u nezavisnoj Hrvatskoj. Sami Titini partizani se izjašnjavaju da se bore protiv četnika, što znači protiv Srba.

Ako im Saveznici i nadalje budu pomagali, to će značiti da ih pomažu otvoreno da ubiju još više srpskog življa, a to pomaganje partizanima će izazvati reakciju kod svega srpskog naroda, jer će u tome videti izdaju od strane naših saveznika i onda može da postane pravi rat između partizana i četnika, jer Srbi će se braniti ma od koga napad dolazio, a zato će sigurno snositi odgovornost pred narodom i istorijom Saveznici a ne Srbi.

Zar se Britanija danas ne seća kada je ostala usamljena prema sili Nemačkoj i svaki čas očekivala invaziju na ostrva britanska. Za vreme potpisivanja pakta sa Osovinom i posle potpisa britanske agencije su javile svetu da se u Solunu tada nalazilo 250.000 britanske vojske koja čeka da priskoči u pomoć ako Jugoslavija bude napadnuta. Onog vremena dok je Rusija davala pomoć Nemačkoj takođe komunisti celoga sveta su bili i radili u prilog Nemačke, jer onda komunisti i američki i kanadski pisali su i agitovali da ne treba dati ni jednog centa, ni jednog vojnika, ni jednog fišeka municije pomoći Velikoj Britaniji, koja vodi imperijalistički rat.

Tito i njegovi sadašnji partizani kao i većina Hrvata su to mislili i radili. Onda kad su izgledali crni dani za Britaniju a Hitler pogazio skoro celu Evropu, na tu neizvesnost se Srbi nisu osvrtali, nego su junački ustali za odbranu časti i uz Veliku Britaniju stali. Onda su oni, koji su danas u partizanima izdali Jugoslaviju i oberučke dočekali Nemce, zbog čega je usledilo pre vremena pad Jugoslavije. Pa ipak Srbi su nastavili borbom, kojoj se borbi stavio na čelo Draža Mihailović i kroz celo vreme zadržavali nekih 80 osovinskih divizija, koje Hitler nije mogao da pošalje na ruski ili afrički front.

Onoga vremena kada je Britanija strepila od Nemačkog napada, a Nemci svom žestinom prodirali u Rusiju, onda su Draža i četnici bili dobri i pevali su im slavopojke, zato jer su im onda Srbi trebali više nego ikad pre ili posle. Za spas Srba, Rusije i Britanije Srbi su dali oko dva miliona žrtava što izginuli, poklani ili nastradali i zarobljeni. Te su žrtve skoro veće nego svih Saveznika do sada. Pokraj ti ogromnih žrtava Srbi dan danas drže i vode bitke, ali ih naši Saveznici ne priznaju i ne dozvoljavaju da izlaze na javnost, kao da su Srbi izdali Saveznike, a ne oni koji se nalaze u partizanima.

Onda su borbe Srba trebale i Britaniji i Rusiji, ali danas su prilike drugačije, i zahvaljujući Srbima Hitler nije uspeo, jer su mu planovi pomršeni, zakasnio je u Rusiji, a nije mu uspelo da prodre preko Bliskog Istoka da se spoji sa Japanom u Indiji, za to što su na Balkanu jedino Srbi i Grci omeli njegove planove po skupe žrtve, te danas Rusi izgone Nemce iz Rusije, Amerika priskočila u pomoć Britaniji, izbaciše Nemce iz Afrike, upadoše u Italiju i primiču Berlinu i više od Nemaca nema opasnosti.

Sada izgleda da su i Rusi i Britanci zaboravili srpske usluge, te pomažu danas one koji su onda bili protiv njih, a protiv Srba i onda i sada i danas kad vide da gube, preokreću kabanicu i čine se prijatelji, ali ipak i nadalje nastavljaju ubijanjem Srba. Takav postupak Saveznika će razočarati sve prave demokrate a najviše Srbe. Zar nam Saveznici ne mogu dati bolju hvalu ili priznanje, nego pomagati one koji Srbe tuku, što znači da su Srbe iskoristili do potonje kapi krvi i danas ih napuštaju na milost i nemilost.

Zar saveznici misle da ništa ne vrede dva miliona srpskih žrtava, da smo dočekali od naših saveznika da se sa nama trguje kao sa običnom robom, zar tako postupati sa nama koji smo bili i jošte smo od neocenjive koristi Ujedinjenim Nacijama. Ako se ovako produži, onda ovaj rat gubi svoj postavljeni cilj i ne ide se budućem trajnom i pravednom miru, nego trećem svetskom ratu.

Bilo bi u interesu da Saveznici ne šalju nikakve pomoći partizanima jer slanjem pomoći će samo raspirivati mržnju i kuražiti partizane da još više kolju ostatak Srba u nezavisnoj. Bilo bi najbolje kada bi se učinila što pre invazija Jugoslavije te tako spasiti onaj nastradali srpski narod od totalne pogibije. Ako to ne misle onda bi trebalo da pošalju u Jugoslaviju mešovitu komisiju sastavljenu od Britanaca, Amerikanaca, Rusa, pristalica Mihailovića i pristalica partizana i da na licu mesta izvide pravo stanje i sa kime je narod.

Ako se tako ne postupi onda će Saveznici slanjem pomoći partizanima samo stvari pogoršati i raspiriti bratoubilački rat, koji će biti na korist jedino Osovini a na štetu Saveznicima.

Srbi su zaslužili da im se dade priznanje i pomoć a ne omalovažavanje i pomaganje partizana koji vode borbu protiv Srba.

(„Glas Kanade“, Toronto, 28. decembar 1943, str. 2)

¹ Atlantska povelja SAD i Velika Britanije iz avgusta 1941. potpisana od strane Ruzvelta i Čerčila, koju je septembra 1941. podržalo još 10 država, među kojima Sovjetski Savez i vlada Kraljevine Jugoslavije u emigracije; Atlantska povelja se smatra početkom stvaranja Organizacije Ujedinjenih Nacija

² Hrvatskom pesniku Vladimiru Nazoru optužbe da je posle stvaranja NDH pisao odu Paveliću i sarađivao u ustaškim listovima nisu politički štetile kod hrvatskih komunista: ne samo da je  krajem 1942. toplo primljen u partizanski pokret, već je 1946. postao prvi predsednik Prezidijuma Sabora Narodne Republike Hrvatske i tu funkciju je obavljao sve do svoje smrti 1949. godine.

Izvor: STANjE STVARI