Никола Милованчев: Шибеник у црвеном делирију – септембар 1943.

Велики број жртава настрадалих од побједничке стране (преко 350.000 усмрћених) је свакако један од важних разлога зашто темељит попис жртава Другог свјетског рата у Југославији никада није био извршен у 45 година, од 1945. до 1990.

Предговор приређивача

Из неколико коментара читалаца на један чланак проф. др. Владислава Сотировића, који је објављен на порталу Јадовно 1941, схватио сам да млади читаоци, посебно у Србији и Републици Српској, мало знају о злочинима почињеним у име Kомунистичке партије Југославије и њеног вође Јосипа Броза у периоду од 1941. до 1945.

Зато је посебна задаћа моја и свих нас, чији су очеви и дједови учествовали у партизанском покрету због борбе против окупатора а не ради довођења Броза и комуниста на власт, која је резултирала великим бројем људи убијених, без суђења, и то након завршеног рата, у супротности са свим међународним конвенцијама и нормама ратног права. Јасно је да се 1945. морало приступити утврђивању злочина окупатора и њихових помагача и строгом кажњавању починилаца – то је чак био императив.

Али, апсурдно је, да су десетине хиљада невиних људи убијене, док су многи од стварних злочинаца, умјесто да буду кажњени, успјели да мирно преобуку униформу послије љета 1943. и постану »партизани«, а бројни од њих затим чак и »комунисти«. Иначе, велики број жртава настрадалих од побједничке стране (преко 350.000 усмрћених) је свакако један од важних разлога зашто темељит попис жртава Другог свјетског рата у Југославији никада није био извршен у 45 година, од 1945. до 1990.

Одлучио сам се да скренем пажњу на четнички извјештај под насловом »Северна Далмација. Политичке прилике и односи од почетка рата са Југославијом до данас«, непознатог аутора, писан крајем децембра 1943. Тај документ је објављен још 1983. (за то вријеме врло храбро), у »Зборнику докумената Народноослободилачког рата«, у издању Војноисторијског института Југословенске народне армије (ЈНА).

Из споменутог извјештаја цитирамо дио из поглавља »Шибеник у црвеном делирију«, који се односи на ситуацију у Шибенику у вријеме капитулације Италије, септембра 1943.

Никола Милованчев
÷

Шибеник у црвеном делирију…

Шибеник је по паду Италије дао овакву слику. Осмог септембра се сазнало за капитулацију. Деветог гробни мир у граду, предосјећа се олуја. Десетог долазе у град партизански команданти да преговарају о предаји града са стране итал. ђенерала, али генерал завлачи ствар. Партизанским одредима није дозвољен улаз у град, али ступа у акцију шибенички »Народно-ослободилачки одбор« који врши припреме за триумфални дочек »Народно-ослободилачке војске«. Све пламти од црвене боје.

Али »војска« не долази.

Тада, око 11 сати почињу претреси по српским кућама и кућама Хрвата и Словенаца југословенске оријентације и одмах почињу хапшења. Први бива хапшен поменути поручник Kовач¹ са двојицом Срба и девојкама Српкињама. Италијански командант, у очекивању немачке војске, још затеже и не предаје град, а руља у граду пада у делиријум и урла проти Срба и четника »плаћеника и издајника«. Сутрадан хапшења по ћелом граду и руља се креће градом за патролама које врше хапшења и урла: »Смрт четницима! Уби курве српске!«.

Око 20 људи покушава нападај на кућу у којој са фамилијама станују православни свештеници, чланови црквеног суда са судским чиновницима, али нападај спречавају италијански војници из суседне италијанске команде и склањају поменуте породице у подрум команде. Око 1 сата по подне прва партија хапшеника, њих осам на броју са протом Kрстановићем², православним парохом шибеничким, бива одведена на стрелиште и убијена.

Kроз то време римокатолички свештеници се слободно крећу градом, а неки на бициклу долазе из околине кроз партизанску војску и долазе у град. Хапшења се врше даље, у граду потпуна анархија. Партизански команданти стално наваљују на итал. генерала да преда град, али овај зна да се приближују Немци и не попушта. Анархија царује, хапшене се трпају у двориште Батиђели ( Battigelli ) код жељезничке станице. Одједном око 6 сати по подне пуче глас да су Немци у граду. Настаде паника.

Партизански команданти се изгубише а за њима крену на хиљаде народа, из оне масе која је била активна у стварању анархије и нереда.

Са немачком војском дошао је био и хрватски министар Фрковић, да организује цивилне власти. На тешку муку му је успело некако скрпити, јер нико није хтео да се прими. Поразило га је кад је видео да долазак немачке војске и припојење »ослобођених крајева мајци Хрватској« нико у цјелом граду није поздравио ни једним гестом, а у цјелом Шибенику само књижара Радић била је окићена хрватским тробојкама и сликом Поглавника.

Сутрадан по доласку немачке војске враћала се из интернације, са отока Молата, једна већа група Шибенчана, на челу са дром Оскаром Новаком³. Сав моторни једрењак с којим су долазили био је окићен црвеном драперијом, а путници црвеним марамама махали према Шибенику за који су били уверени да је у партизанским рукама, и певали су комунистичке песме; на броду је било неколко Срба, интернираца, који су били оптужени од партизана као четнички симпатизери и држани у броду под стражом као хапшеници.

Сви мушкарци су били наоружани, путем су им партизани били дали оружје. Имали су машинске пушке и 1 митраљез. Али кад су дошли на сред канала пред саму обалу и опазили немачке тенкове и војнике на обали, настала је паника. Сва драперија и све оружје бачено је у море а стале су се певати песме Хрватској и Поглавнику. Немци нису дозволили искрцавање путника, него су уперили на брод аутоматско оружје. На то је дошао министар Фрковић, поразговорио се са дром Новаком, а потом гласно упитао: »Имали међу вама партизана«? Одговор је био: »Нема!«

На то је следио усташки поздрав »За дом!… Спремни« и сви су путници били пуштени својим кућама, а још истога дана многи од њих отишли су у шуму.

Овај гест министра Фрковића инаугурисао је даљни однос хрватских влати према партизанима.
Два месеца доцније дошао је у Шибеник други хрватски министар др Лорковић. На једној широј конференцији у присуству немачког војног делегата, министар је отвореним алузијама заузео непријатељски став према четницима казавши да ће им се »убрзо дати прилика да се иду обријати«, што је значило да ће четници (који носе браде) убрзо бити одавде протерани. После њега је градски начелник др Блажевић иронички говорио о онима што »чувају пругу«.

Тако је са званичне стране био овде инаугурисан непријатељски однос према четницима. Тај однос је и раније постојао, распиривали су га партизани у хрватским редовима, који изјављују да су им четници непријатељи бр. 1. Сад се тај непријатељски однос силно појачао. Хрватске власти, преко појединих чиновника, провоцирају тужбе против четника са стране народа, сами пишу те тужбе, измишљају прекршаје и обичне случајне изгреде појединаца, надувају – све у сарадњи са комунистима, а већ сами угледнији грађани и представници власти не престају са инсинуацијама проти четника код њемачких војних власти.

Хајка против четника нарочито се појачала недавним доласком јачих скупина усташке милиције у Шибенику, тако да су провокације на улици биле на дневном реду, а чак и нападаји творни на четнике…
÷

Напомене:

¹ Поручник Војске Kраљевине Југославије Франц Kовач, Словенац, који је касније почео да шпијунира у корист партизана и затим почетком 1944. пребјегао партизанима. Послије рата, док је возио мотор на путу између Бенковца и Задра, убијен је рафалом из засједе (податак по: Никола Пулић, Синови Орјуне и ново четништво, Загреб 1991, стр. 99).

² Прота Kонстантин Kрстановић био је родом из Kнина. По документу УДБ-е за град Шибеник од 19. IV 1948. убијен је у Шибенику након капитулације Италије, у септембру 1943. »као организатор четничког покрета у Шибенику и сарадник окупатора« – в. Бланка Матковић, Иван Пажанин (уредили): »ЗЛОЧИНИ И ТЕРОР У ДАЛМАЦИЈИ 1943.-1948. ПОЧИЊЕНИ ОД ПРИПАДНИKА НОВ, ЈА, ОЗН-е И УДБ-е. ДОKУМЕНТИ«, Загреб 2011, стр. 722-723.

³ Др. Оскар Новак изабран је 1936. г. за потпредсједника Хрватске сељачке странке (ХСС) за котар Шибеник – в. Хрвоје Матковић: Дјеловање и сукоби грађанских странака у Шибенику између два свјетска рата, Радови, књ. 2, Загреб, Институт за хрватску повијест, 1972. г., стр. 277.

/цитирано по: Зборник докумената и података НОР-а, том XIV (четнички документи), књига 3 (септембар 1943 – август 1944), Војноиздавачки завод, Београд 1983, док. број 435 – »ЧЕТНИЧKИ ИЗВЈЕШТАЈ ОД KРАЈА ПРОСИНЦА 1943. О ПОЛИТИЧKИМ ПРИЛИKАМА И ОДНОСИМА У СЈЕВЕРНОЈ ДАЛМАЦИЈИ«, оригинал (типкан на писаћем строју) у Архиву Војноисторијског инстутута, архива четничка, рег. бр. 37/3, к. 157/

Приредио: Никола Милованчев