Nikola Milovančev: Predlog Ustava SPC – nedorečenosti i manje učešće vernog naroda

Prof. R. Grujić je 1921. zapisao da je običaj pećkih patrijaraha bio „da se u važnijim momentima crkveno-narodnog života savetuju sa najuglednijim predstavnicima Crkve i Naroda“

Dr Velibor Džomić,  sekretar Komisije za promenu Ustava Srpske pravoslavne crkve, dao je o tom pitanju izjavu za „Politiku“ od 8. marta. O predlogu novog Ustava bilo je i više komentara u medijima ali su se oni uglavnom bavili nazivom naše Crkve, načinom izbora patrijarha i brojem mitropolija a ne promenama u unutrašnjoj organizaciji Crkve pa ću pokušati da se usmerim na to pitanje. Osnovni zaključak je da se teži ka koncentraciji crkvenog upravljanja u rukama arhijereja i smanjivanju uloge svetovnih lica u radu SPC, a uz to neke nadležnosti ostaju nedefinisane. Krenuću od vrha, od Patrijaršije: predlaže se ukidanje Patrijaršijskog upravnog odbora (PUO), u kojem je od 14 članova 7 svetovnih lica a koji po Ustavu iz 1931. nadzire finansije i imovinu SPC – otuđenje nepokretnosti, otpise dugova, sastavlja završne račune SPC. Stari Ustav je sadržavao 18 nadležnosti PUO; većinu njih predlog ne spominje; samo su upravljanje zadužbinama i još dve funkcije prenesene na Sinod. Možda g. Džomić zna ko po novom Ustavu treba da npr. usvaja godišnji završni račun Patrijaršije ali to treba zapisati; nedefinisanje nadležnosti nije dobar put.

Na nivou eparhija promene su najmanje; kod izbora eparhijskih saveta izmena je u tome da članove iz reda svetovnih lica sada imenuje episkop samostalno, dok se nekada tražilo da to čini u sporazumu sa Crkvenim sudom i Eparhijskim upravnim odborom.

Veće promene su na nivou crkvenih opština i sa predlozima mnogi vernici neće biti zadovoljni. Po starom Ustavu, na nivou crkvenih opština postojao je crkvenoopštinski savet i njegov izvršni organ, upravni odbor. U većim sredinama (preko 6000 vernika), saveti su brojali 60 članova i 30 zamenika – respektabilan broj, koji je mogao da izrazi volju verujućeg naroda. U teškim vremenima proganjanja i pritisaka, Crkva je od 1957. do 1967. bila prisiljena da suspenduje ove odredbe. Od tog doba do danas su se zbile velike promene, vremena proganjanja od strane Udbe su prošla ali je očito mnogima u crkvenim redovima odgovaralo da se odlučivanje zadrži u uskom krugu ljudi, pretežno ili isključivo sveštenih lica. Iz tog razloga, do danas nije došlo do normalizacije i vraćanja na izvorne odredbe crkvenog Ustava iz 1931. Po predlogu novog Ustava crkvenoopštinski saveti nisu predviđeni, zadržani su samo upravni odbori (COUO). Da se podsetimo starog Ustava: znao se red. Svaka parohija je imala popis članova, birača koji su na šest godina birali crkvenoopoštinski savet, koji je tajnim glasanjem birao svog predsednika, potpredsednika i sekretara i postavljao upravni odbor. Šta se sada predlaže? Član 145. predloga: članove upravnog odbora predlaže paroh. Pitam: da li predlagač misli da su vernici nedostojni ili nisu sposobni da između sebe predlože kandidate, da je paroh jedini merodavan za to? Ne prihvaćam takvu podozrivost prema svetovnim licima, koja su čuvala našu Crkvu i u najtežim vremenima. Član 146. predloga: COUO potvrđuje episkop. Nešto tu nedostaje: paroh predlaže ovaj odbor, episkop potvrđuje izbor; a ko ga bira – to nije određeno. Za razliku od dobro napisanog starog Ustava, opet imamo nedefinisanost  u pitanju ko vrši izbor. Izbor (izvinite: postavljenje) je predviđeno samo za predsednika odbora (149. član): postavlja ga episkop. Zar članovi crkvenog odbora nisu sposobni da izaberu svog predsednika?

Apsurd je da je današnje stanje u SPC u Americi i Australiji je u tom pitanju mnogo bolje – blisko odredbama starog Ustava. Godine 2008. je, naime, usvojen Ustav SPC za Severnu i Južnu Ameriku a 2010. u Melburnu je usvojen Ustav Mitropolije australijsko-novozelandske; neću se baviti pitanjima koja je u vezi sa postojanjem više Ustava unutar SPC 2009. g. (sasvim opravdano) postavio akademik Kosta Čavoški. Mišljenja sam da bi primena predloga o nametanju organa crkvenih opština umesto biranja i ona o smanjivanju njihovih kompetencija naišla na velike otpore u Americi i Australiji; moglo bi se čak dogoditi da pojedine od njih izađu iz sastava SPC a to ne bi bilo dobro.

Prof. R. Grujić je 1921. zapisao da je običaj pećkih patrijaraha bio „da se u važnijim momentima crkveno-narodnog života savetuju sa najuglednijim predstavnicima Crkve i Naroda“. Naši stari su aktivno sudelovali u crkvenom životu; mitropolite sremsko-karlovačke od 1749. a kasnije i patrijarhe srpske su birali crkveno-narodni sabori, sastavljeni od 75 poslanika: 25 sveštenika, 25 građana i 25 oficira (po ukinuću Vojne Krajine zamenjeni su drugim svetovnim licima). Smatralo se da je režimu teže izvršiti uticaj i manipulaciju sa većom grupom ljudi nego sa manjom. U zadnjih pedesetak godina se pokazalo da su takve ocene bile opravdane, zato mislim da tendencije predlagača novog Ustava SPC u pogledu manjeg učešća vernog naroda u crkvenom životu ne idu u pravom smeru. Uz to, ostavljeno je više pravnih praznina pa je ovakav predlog teško prihvatiti.

A ako šta iz predloga može da se pohvali, onda je to svakako vraćanje starog naziva – Pećke patrijaršije.

Autor je pravnik i istoričar. Ovo je šira verzija teksta objavljenog u „Politici“

Naslov i oprema: Stanje stvari

(Politika, 19. 3. 2018)

Izvor: Stanje stvari

Vezane vijesti:

Nikola Milovančev

MIJENjA SE USTAV SPC: Patrijarha će birati dve trećine vladika