Nikola Milovančev: O srpskom pesniku Muhamedu Hevajiju Uskjufiju

Hevajijeve pesme su važne zato što pokazuju srpsku nacionalnu svest kod Srba muslimanske vere u prvoj polovini XVII veka; što dokazuje da su u to vreme štokavski ikavci sebe identifikovali kao Srbe; jer ukazuju da je postojalo nepoverenje između Srba koji su prešli na muhamedanstvo i onih koji su ostali u pravoslavlju.

G. Ugljanin je dao predlog da se jedna osnovna škola nazove imenom Muhameda Hevajija Uskjufija, srpskog pesnika iz prve polovine XVII veka. Ovaj predlog bih podržao ali ne i drugi deo – da se to učini promenom naziva dosadašnje škole „Vuk Karadžić“. Ko je Hevaji Uskjufi? Malo je poznat pa verujem da će iz ovog članka i g. Ugljanin moći nešto da nauči. Početkom 1912. godine na Hevajija Uskjufija su ukazali Vladimir Ćorović i Sejfudin Kemura svojom zbirkom pesništva bosanskih muslimana („Serbokroatische Dichtungen bosnischer Moslims“). Zbirka nosi ovakav, „neutralan“ naziv, jer je objavljena u izdanju austro-ugarskog sarajevskog „Instituta za istraživanje Balkana“. Međutim, odmah posle izlaska knjige iz štampe, Ćorović je u „Bosanskoj vili“ od 15. februara 1912.

objavio uvodni članak „Muslimani u našoj ranijoj književnosti“, u kojem je zapisao: „Među tim, nama je uspjelo – ta zasluga naročito pripada g. Kemuri – da nađemo jedan lijep niz pjesama iz XVII. i XVIII. stoljeća, koje su ispjevali naši Muslimani srpskim jezikom, a pisali ih turskim slovima.

Srpska ranija književnost, u kojoj je učestvovao Matija Divković sa svojim šljedbenicima, dobija jedan konfesionalni elemenat više.

“. Dakle, pisac knjige ističe da naša književnost Bosne i Hercegovine obuhvaća osim pravoslavnih Srba i fra Divkovića i druge Srbe katolike, kao i Srbe islamske vere. Od tada do danas, Hevaji i drugi autori iz zbirke poezije bosanskih muslimana ostadoše izvan pažnje srpskih istoričara književnosti a šeik Sejfudin efendija Kemura je izostavljen čak i iz nekih kapitalnih projekata kao što su „Enciklopedija srpske istoriografije“ ili „Srpski biografski rečnik“ Matice srpske. To svakako nije zaslužio i zbog dva druga njegova rada, „Prvi srpski ustanak pod Karađorđem“ (1914, 1916.) i zbirke dokumenata „Prilozi za historiju pravoslavne crkve u Bosni i Hercegovini u XVIII i XIX stoljeću“, koji je objavio zajedno sa V. Ćorovićem 1912.

Muhamed Hevaji Uskjufi je rodom iz Donje Soli (Donja Tuzla), gde se rodio 1601/2. godine; umro je posle 1651. Kemura i Ćorović spominju u predgovoru knjige da Hevaji za sebe kaže da je sin jednog rano preminulog bega; to upućuje da je bio iz ugledne i imućne porodice i da je imao priliku da dobije dobro obrazovanje. Stojan Novaković navodi 1869. u svom radu „Srbi muhamedovci i turska pismenost“, pozivajući se na Ota Blaua, da je Hevaji Uskjufi boravio i u Carigradu i da je bio verski uglednik, ulema. Novaković spominje (on ga zove Skopljanin) i to da je postojala jedna Hevajijeva knjiga, koja je došla i do sultana; o tome ne znamo više ali je možda ova knjiga ipak sačuvana u Turskoj. Jednom je svoj jezik Hevaji nazvao i regionalnim imenom „bosanski“: on je naime 1631. napisao „…rječnik na bosanskom jeziku“. Zanimljivo je da se u današnje vreme ističe to jedno Hevajijevo spominjanje regionalnog naziva jezika („bosanski“), dok se zaobilazi njegovo nacionalno srpsko nazivanje jezika odnosno pesme „Ilahije na srpskom jeziku“ i „Poziv na vjeru na srpskom jeziku“. S obzirom da su ilahije islamske pobožne pesme, jasno je da je piščevo isticanje da su njegove Ilahije „na srpskom jeziku“ upućene Srbima muslimanima. Ovo nazivanje jezika srpskim ne treba da nas iznenadi. Upotreba srpskog imena je u srednjovekovnoj Bosni je bila uobičajena pojava. Na primjer, kada bosanski ban Stjepan Kotromanić daruje Dubrovniku Pelješac 1333. godine, u darovnom pismu navodi da je darovnica sastavljena u četiri primerka, i to „dvije latinsci a dvi srpscie“. Ili, kada kralj Stefan Ostojić 4. decembra 1419. izdaje povelju Dubrovčanima, on sa njima dogovara „srbski dohodak“.

Za razliku od Ilahija, „Poziv na vjeru na srpskom jeziku“ je očito upućen i pravoslavnim Srbima (možda donekle i Srbima katolicima). Iz „Poziva na vjeru“, možemo da zaključimo da su u prvoj polovini XVII veka odnosi Srba koji su prešli u islam i onih koji su ostali u staroj veri, bili opterećeni nepoverenjem i sukobima. Pisca to boli i on poziva na međusobno poverenje. Hevaji zatim ističe da je to jedan narod i da ne treba da se čine nevolje (zamet); pri tome se poziva i na Svetog Savu:

„Otac jedan, jedna mati
Prvo bi nam, valja znati.
Jer ćemo se paski klati?
Hodte nami vi na viru.
….
Nek ne čini silu, slavu,
Ne priliči niko lavu,
Nek uznade Svetog Savu.
Hodte nami vi na viru.“

U stihovima koji slede, pesnik poziva da se braća ne sukobljavaju među sobom:

„Pamet nije bit se, klati,
Već na viri biti brati,
Vrlo pravo, virno slati
Hodte nami vi na viru.“

Zbog čega je za nas značajan Hevajijev pesnički rad? Njegove pesme važne su, osim zbog književno-istorijskog aspekta, još iz tri razloga: zato što pokazuju srpsku nacionalnu svest kod Srba muslimanske vere u prvoj polovini XVII veka; zbog činjenice da njegov rad dokazuje da su u to vreme štokavski ikavci sebe identifikovali kao Srbe; zato ukazuju da je postojalo nepoverenje između Srba koji su prešli na muhamedanstvo i onih koji su ostali u pravoslavlju, pa pesnik apeluje da se braća („Otac jedan, jedna mati“) ne sukobljavaju. Zbog svih tih razloga, srpska književna javnost ali i narod trebalo bi da se sećaju pesnika Muhameda Hevajija Uskjufija i njegovih poziva na slogu u našem narodu.

Autor: Nikola Milovančev

Izvor : Politika

Vezane vijesti:

Preživeo likvidaciju u Jasenovcu maja 1945.

Nikola Milovančev: Srpski književnici Dalmacije postradali od titoista

Ko je spasao Savski most oktobra 1944. godine?