Nikola Milovančev: O logoru Zemun – odgovor na neistine g. Zlatoja Martinova

U dnevnom listu „Danas“ objavljen je članak g. Zlatoja Martinova pod nazivom „Film bez uloge Nedića“ a koji se odnosi na dokumentarni film „Koncentracioni logor Zemun“ autora dr Veljka Đurića. Kao Zemunac osećam se pozvanim da odgovorim na deo navoda g. Martinova koji se tiču logora Zemun.

Napominjem da su mi neke činjenice o tom razdoblju poznate i iz porodičnog iskustva: moj deda Nikola je od proleća do septembra 1944. bio zatočen u logoru Banjica (pre oslobođenja Beograda je organizovao presecanje fitilja za miniranje mosta koji je sa zemunske strane i time sprečio miniranje mosta) a otac Đorđe je novembra 1944., sa svojih 17 godina, otišao na Sremski front.

Zato sam zaprepašten neistinama kojima se služi g. Martinov u pokušaju da se sakriju ustaški zločini i da ih se opere krivice od odgovornosti za smrt hiljada ljudi u logoru Zemun. Nadam se da to nije stav Glavnog odbora Saveza antifašista Srbije, čijim imenom se g. Martinov zaklanja. Moja porodica je bila antifašistička (ne titoistička – to nikako ne) i teško mogu da poverujem da u tom antifašističkom Savezu sede ljudi koji bi nastojali da sakriju izveštaj Državne komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača br. 87 od 11. januara 1946.

Pokušaću da odgovorim na navode Z. Martinova o logoru Zemun:

1) G. Martinov očito ne zna kako su Jevreji došli u logor Zemun – dogovorom vlasti NDH i Rajha. Zato ću citirati dokument koji su američki organi objavili u Vašingtonu još 1954. godine (Dokumenti o nemačkoj spoljnoj politici 1918-1945, serija D, knjiga XIII, str. 990, dok. br. 566): „Berlin, December 8th, 1941. The Croats had agreed to the Jews´ being sent to Zemun as a temporary camp. (potpis) Rademacher«. Nema tu ni Srbije ni Nedića, gospodine Martinov. Ili ćete reći da sumnjate u verodostojnost, da su možda vlasti SAD falsifikovale ovaj dokument, da zaštite Nedićevu vladu? Nećemo sada ulaziti u to čijom zaslugom je sprečena odluka nacističkih zlikovaca donesena 28. septembra 1941., da na ostrvu kod Sremske Mitrovice, uz logor za Jevreje i Rome, bude osnovan i logor za 50.000 srpskih talaca.

2) G. Martinov navodi da je „…stari pokušaj desnice i srpskih nacionalista još od početka devedesetih da se nekako povežu logor u Jasenovcu i „stradanje Srba i Jevreja“ sa logorom Staro Sajmište“… (na žalost, ovo ciničko izrugivanje sa srpskim i jevrejskim žrtvama, stavljanje pod navodnike stradalih Srba i Jevreja, žrtava nacizma, je plod autora Zlatoja Martinova). Zar stvarno autor ne zna koliko je logor Zemun bio povezan sa sistemom ustaških logora smrti ? Dr Ivan Becić je 2014. objavio rad „Logori u Beogradu u Drugom svetskom ratu“ (Centar za kulturnu dekontaminaciju, Beograd). U nekim ocenama se ne slažem sa g. Becićem, ali ću citirati nesporne činjenice o logoru Zemun koje navodi ovaj istoričar: „Deo zatvorenika bio je prebačen iz ustaških logora u Jasenovcu i Staroj Gradiški. Zbog problema oko smeštaja i loših higijenskih uslova koji su doveli do izbijanja zarazne epidemije, oko 3.000 logoraša je vraćeno u Jasenovac, gde su odmah ubijeni“.

Ustaše šalju iz Jasenovca u Zemun hiljade logoraša, zatim ponovo preuzimaju jedan deo, šalju u Jasenovac njih oko 3.000 i ubijaju ih, ali g. Martinov ne zna kako su povezani logor Jasenovac i logor Zemun?! Ili će se možda jednog dana reći da tih 3.000 mučenika nije ni postojalo?

3) Z. Martinov negira ustašku odgovornost za logor Zemun. Kako će onda objasniti da je 11. januara 1946. Državna komisija za utvrđivanje zločina u svom Saopštenju br. 87 o zločinima u logoru Sajmište (Zemun), između ostalih, proglasila odgovornim: poglavnika NDH Antu Pavelića, glavnog ravnatelja za javni red i sigurnost NDH Eugena Kvaternika, šefa župskog redarstva u Vukovaru Branimira Đikovića (ranije advokat u Sarajevu), ustaškog natporučnika Martina Volfa iz Zemuna (ubijen u Bregovitoj ulici u Zemunu novembra 1943.) i druge. Zar bi vi ove zlikovce sada da amnestirate, proglasite za nevine?

4) G. Martinov tvrdi da u taj logor „nikada nije kročila noga nijednog ustaše“. Sticajem okolnosti dobio sam kopiju izveštaja dr Mirka Vlajkovića, saradnika Državne komisije za utvrđivanje zločina, koji je od kraja 1944. radio u Anketnoj komisiji u Zemunu. Dr Vlajković je do rata bio advokat u Somboru a komunistima očito nije verovao pa je jedan primerak svog izveštaja i više duplikata fotografija ostavio u ličnom arhivu. O prvom razdoblju Jevrejskog logora Zemun (decembar 1941. – početak 1942.), komisija navodi: „Kakav je bio njihov život, kako su mučeni i kako su likvidirani od strane logorskih vlasti /nemačkih i ustaških/…“ (str. 1). Dalje (str. 6) u izveštaju stoji: „Logorsku stražu su držali ustaše i Nemci“. O dovođenju Sremaca kaže se (str. 18): „To odvođenje žrtava od strane nemačkih vlasti i njihovih ustaških pomagača u Sremu od kuće vršeno je obično i danju i noću“. Da li ćete još negirati ućešće ustaša u zločinima ?

Državna komisija, koja je u Zemunu počela da radi odmah, novembra 1944, u vezi logora Zemun nije utvrdila odgovornost nikoga iz Beograda; 75 godina kasnije ove činjenice neće revidirati niko, pa ni Z. Martinov.

Nikola Milovančev

P. S.

O logoru Zemun u objavljenom tekstu ima toliko istine koliko i u članku istog autora o Alojziju Stepincu („Republika“, Beograd 2015, br. 600-603). Tada je Z. Martinov o Stepincu zapisao: „…čovek mirne naravi koji se zalagao za istinske jevanđeljske principe izvornog hrišćanstva: ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe“. Pretpostavljam da je tu g. Martinov mislio na Stepinčev izliv hrišćanske ljubavi u njegovom dnevniku januara 1941 : „Najidealnije bi bilo da se Srbi vrate vjeri svojih otaca, tj. da prignu glavu pred Namjesnikom Kristovim – sv. Ocem. Onda bi i mi konačno mogli odahnuti u ovom dijelu Evrope…“ (Branimir Stanojević: Alojzije Stepinac zločinac ili svetac, Beograd 1985., st. 39). Ili na Stepinčevo pismo Paveliću od 29. novembra 1941., „Božjom milošću nam se danas pruža prigoda kao nikad u prošlosti da pomognemo hrvatsku stvar i da spasimo veliki broj duša, ljudi dobre volje, mirnih SELjAKA koji žive među katolicima. Oni poznaju katolike i oni njih poznaju. Njihovo preobraćanje je lako i prihvatljivo.“ (Dr Ivan Cvitković: Ko je bio Alojzije Stepinac, Sarajevo 1986., st. 92-93. Dakle, u prevodu: „Dragi Poglavniče, ne greši dušu, pobij u Jasenovcu samo one Srbe čije obraćanje je neprihvatljivo i nije lako – sveštenike, intelektualce, zanatlije, sokolaše itd. a seljake ostavi na miru, sa njima ćemo lako“. Da li u to „izvorno hrišćanstvo“ (po interpretaciji g. Martinova) spada i primanje (1944.) Pavelićevog ordena „Red za zasluge – Velered sa zviezdom“, sa obrazloženjem „Što je kao nadbiskup razkrinkavao u zemlji i izvan nje odmetnike“. Ili možda mislite na zapis u njegovog sekretara u Stepinčevom dnevniku od 27. aprila 1941., posle prvog susreta Stepinca sa Pavelićem: „Rekao je (Pavelić – napomena N. M.), nadalje, da neće biti tolerantan prema srpsko-pravoslavnoj crkvi, jer to za njega nije crkva nego politička organizacija. Iz svega je nadbiskup dobio dojam, da je Poglavnik iskreni katolik…“ (B. Stanojević, isto, st. 52).

Da se razumemo: nisu svi katolici sledili put Alojzija Stepinca kojeg toliko hvali g. Zlatoje Martinov. Međutim, to su morali da plate. Rodna kuća moje majke je spaljena 28. novembra 1943. a moj deda po majci, koji je bio verujući katolik, platio je to 1944. sa osam meseci ustaškog zatvora u Jankomiru kraj Zagreba (pušten je kada je, o katoličkom Božiću 1944., amnestiran veći broj zatvorenika).

Izvor: VIDOVDAN

Vezane vijesti:

Nikola Milovančev: Za Sajmište kriv Pavelić, a ne Nedić …

Autošovinisti i „veliki greh“ Milana Nedića

Sličnosti NDH i Nedićeve Srbije

Film bez uloge Nedića