Nikola Milovančev: Da li postoje srpske žrtve logora Zemun?

Dušan Komarčević, novinar Radija Slobodna Evropa, objavio je 28. septembra 2018. izjavu g. Efraima Zurofa i prilog pod nazivom „Frustriran sam zbog Starog Sajmišta“.

Članak je vezan na donošenje zakona o uređenju muzeja na mestu nacističko-ustaškog logora Zemun (tzv. Sajmište), u kojem su zločinci od 1941. do 1944. ubili veliki broj nevinih ljudi – uglavnom Srba, Jevreja i Roma. Ja se ovde neću osvrtati na samu izjavu g. Zurofa i donošenje zakona, koje je u toku, već na novinarski komentar – smanjivanje broja žrtava nacističko-ustaških monstruma, i to žrtava iz reda srpskog naroda, kao i na prikrivanje činjenice da je to bio logor u kojem je vršen genocid nad srpskim narodom od strane organa Nezavisne države Hrvatske (NDH). Novinar spominje „… ovaj memorijalni kompleks u Beogradu, na mestu na kojem je tokom Drugog svetskog rata ubijeno više od 6.000 Jevreja, oko 10.000 antifašista i oko 600 Roma“.

Zvuči vrlo cinično: da li samo Srbi nemaju nacionalnost, pa su oni „antifašisti“ (za razliku od Jevreja i Roma, kojima je navedena nacionalna pripadnost  – na to treba da odgovori novinar Radija Slobodna Evropa. Druga stvar je prikrivanje opsega nacističko-ustaškog zločina nad Srbima u logoru Zemun, smanjivanje broja srpskih žrtava na 10.000 ljudi.

A kakva je istina?

Dogovorom vlasti nemačkog Rajha i Nezavisne države Hrvatske (NDH), stvoren je krajem 1941. godine logor Zemun, u kojem su isprva ubijani Jevreji uglavnom iz Srbije, njih više od 6.000. Amerikanci su 50-ih godina prošlog veka objavili engleski prevod zaplenjenih nemačkih diplomatskih dokumenata („Documents on German Foreign Policy 1918-1945“). Još 1954. je ova zvanična publikacija SAD obelodanila dokument o osnivanju logora Zemun (serija D 1937-1945, tom XIII, The war years, June 23-December 11, 1941, dokument br. 566). Feliks Bencler, nemački diplomatski predstavnik u Srbiji (u rangu opunomoćenog ministra) je 8. decembra 1941., prilikom posete Berlinu, obavestio o planu za uništenje

srpskih Jevreja; tom prilikom naveo je da je za uništenje Jevreja iz Srbije u logoru Zemun, na području NDH dobijena saglasnost Hrvata (Benclerov termin): „The Croats had agreed to the Jews´ being sent to Zemun as a temporary camp«. Dakle, saglasnošću nacista i ustaša, predviđen je genocid nad Jevrejima iz Srbije i to na teritoriji NDH, u Zemunu. Do proleća 1942. je, po procenama Državne komisije za utvrđivanje zločina, u logoru ubijeno između 6.000 i 7.000 Jevreja a tada počinje genocid nad Srbima. Od maja 1942. logor Zemun je imao funkciju „prihvatnog logora“ (bio je predviđen kao prelazni logor za upućivanje u druge logore, pre svega u Nemačku) ali je tretman u njemu bio izuzetno surov i smrtnost vrlo visoka. Od leta 1942. dovođeni su masovno Srbi sa Kozare, iz Bosanske Krajine, istočne Bosne, Srema, Banije, Korduna, Like. Državna komisija je utvrdila da je samo tokom jula i avgusta 1942. (Kozara) umrlo oko 4.500 zatočenika (Saopštenje Državne komisije br. 87, Beograd 1946.). U izveštaju Komisije se navodi da je u logoru oko 16.200 mladića iz Bosne i Like otrovano stavljanjem sublimata (živinog hlorida) u čaj. Ustaše su logor Zemun koristile i za premeštanje iz Jasenovca i Stare Gradiške ali i nazad: tako je 1942. 3.000 logoraša vraćeno iz Zemuna u ustaški logor Jasenovac i tamo ubijeno.

Istoričar dr. Dušan Samardžija je objavio („Bosanskodubičko područje u NOR-u 1941-1945, B. Dubica 1984.) imenom i prezimenom 3.075 žrtava (Srba) iz Bosanske Dubice ubijenih, sa naznakom mesta smrti „Zemun“ (zar bi iko pri čistoj svesti mogao napisati „mesto smrti: Sajmište“?). U logor su terana deca od godine, tri, pet ali i starci od  preko 100 godina – ne zato što je dete od godine dana bilo „antifašista“, već što je bilo Srbin a u NDH se vršio genocid nad Srbima. Sam nacistički diplomata Bencler navodi u izveštaju Berlinu od 30. avgusta 1942. da je u Logoru Zemun preko 9.000 uhapšenih, od toga više od pola dece i staraca, da najstariji ima 104 godine, i da dnevno umire 100-200 ljudi (Karl Hnilicka, Das Ende auf dem Balkan 1944/45, Getingen 1970, str. 205).

Zbog „mira u kući“, u vreme Broza, Stambolića i Miloševića, o srpskim žrtvama zemunskog logora se ćutalo. Danas je očigledno još gore, one se sada otvoreno negiraju.

Vladimir Žerjavić je u svom delu „Gubici stanovništva Jugoslavije u drugom svjetskom ratu“ (Zagreb, 1989.), u kojem je drastično umanjio broj srpskih žrtava u NDH, za logor Zemun naveo da je „od jeseni 1943. do proljeća 1944.  strijeljano 10.000 ljudi“ (str. 176). On za ovaj logor ukupno navodi sledeći broj žrtava: iz Srema 10.000; sa Kozare, Banije, Korduna i Like 10.000; Jevreja 3.000-7.000. Sekretar zagrebačke jevrejske opštine Aleksandar Arnon izjavio je na suđenju Ajhmanu u Jerusalimu (zasedanje 46, 19. maja 1961.) da je kroz zemunski logor („Sajmište“) prošlo oko 90.000 lica, od toga 7.000-8.000 Jevreja. Ako je svedočenje A. Arnona tačno, prilično je jasno i kome narodu pripada najveći deo od oko 80.000 zemunskih logoraša nejevrejske nacionalnosti.

Od Radija Slobodna Evropa je u pogledu broja žrtava korektnija novodobna „Hrvatska enciklopedija“: ona govori o 90.000 zatočenika i 40.000 stradalih, uz prećutkivanje Srba – „od reda Židova i Roma“. Reč „Srbi“ je doduše u ovoj „Enciklopediji“ ispuštena i srpske žrtve kao de ne postoje ali, s obzirom da je u logoru Zemun ubijenih Roma bilo oko 600 a Jevreja oko 7.000, jasno je ko čini glavninu od preostalih 32.000 žrtava, do broja od 40.000 ubijenih (znaju to dobro i u Zagrebu), koliko ih je bilo po navodima „Hrvatske enciklopedije“! Kad smo već kod toga, još po nečemu je važan članak u „Hrvatskoj enciklopediji“: za pouku današnjim srpskim nadriistoričarima koji Logor Zemun pokušavaju da smeste u Nedićevu Srbiju i tako obmanu srpsku javnost, „Hrvatska enciklopedija“ o zemunskom logoru govori u odrednici „Koncentracijski logori“ i to u poglavlju „Koncentracijski logori u Hrvatskoj“. Nije to bio nikakav „logor u Beogradu“, kao što to sada uče srpska deca iz svojih udžbenika za osnovne i srednje škole. Da, iako sulud, pokušaj da se logor za istrebljivanje Srba posle 75 godina retroaktivno „preseli“ u Beograd i okupiranu Srbiju se ustrajno forsira i u školskom sistemu današnje Srbije ove 2018. godine.

Nije to bio nikakav „logor u Beogradu“, kao što to sada uče srpska deca iz svojih udžbenika za osnovne i srednje škole.

Zašto se decenijama ćutalo o logoru Zemun?

To dobro vidimo iz pisma Vladimira Dedijera Petru Stamboliću od 27. aprila 1987. Naime, još 80-ih godina prošlog veka, kada je u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti osnovan Odbor za sakupljanje građe o genocidu nad srpskim i drugim narodima u XX veku, taj rad nije bio dobrodošao i sputavan je. Po Dedijerovom pismu P. Stamboliću, krajem 1986. ovaj Odbor je spremao međunarodni simpozijum i Dedijer se obratio Ivanu Stamboliću ali „on (I. Stambolić – nap. N. M.) sada naređuje onom malom Miloševiću da zabrani naš skup, da nam ne daju finansijska sredstva“. Zatim Dedijer dodaje: „A o ratu, o mrtvih 1.700.000 duša neće ni da čuju…To se vidi i iz druge tačke dostave Ljiljane Manojlović“ (sekretar Odbora za genocid SANU – nap. N. M.).

Sledi citat dopisa Lj. Manojlović:  „Da je najviše rukovodstvo Srbije odlučilo da se ne daju novčana sredstva za održanje simpozijuma da se ne bi zamerili Vladi Hrvatske. Ako bi se simpozijum održao Vlada Hrvatske bi pravila teškoće vladi Srbije povodom predstojećih ustavnih promena“. Zatim Dedijer dodaje: „Vi ne dozvoljavate da se ispituju naša stratišta. Eto, usred Beograda se nalazi konclogor na Sajmištu u strašnom stanju“. I tako, „zbog mira u kući“, u vreme Broza, Stambolića i Miloševića, o srpskim žrtvama zemunskog logora se ćutalo. Danas je očigledno još gore, one se sada otvoreno negiraju.

Danas računaju da smo nemarni i da ćemo zaboraviti šta je bilo. Neće moći!

Šta nam valja činiti?

Popis žrtava još ne postoji, postoji samo popis zločinaca odgovornih za logor Zemun, koji je utvrdila Državna komisija 1946. – od Ante Pavelića i Eugena Kvaternika do nemačkog ambasadora u NDH Zigfrida Kašea i mnogih drugih funkcionera Rajha i NDH.

Zato treba pristupiti utvrđivanju imena stradalih u logoru Zemun. Za polazište tu je onih 3.075 postradalih iz jedne jedine opštine, Kozarske Dubice. Treba  ići od opštine do opštine, od grada do grada, od sela do sela. Žrtve našega naroda su bile ogromne. Npr. krajem jula 1943. iz Ugrinovaca je u zemunski logor oterano 170 ljudi a iz Dobanovaca 260 – to su podaci samo za dva sela a „čišćeno“ je područje Donjeg Srema od Rume do Zemuna (Žarko Atanacković, Zemun i okolina u ratu i revoluciji, Beograd 1962. st. 169). A zločini su se i dalje nastavljali. Po izjavi svedoka Branka Rankovića iz Batajnice, danoj Državnoj komisiji, od 460 ljudi odvedenih iz Batajnice 1. septembra 1943. je u logoru Zemun ubijeno njih 350. (Izveštaj državne komisije br. 87).

Tada, 1945., bilo je mnogo svedoka i znalo se šta se dešavalo pre godinu ili dve, znala se istina.

A danas?

Računaju da smo nemarni i da ćemo zaboraviti šta je bilo. Te srpske mučenike sada neko hoće da negira.

Neće moći.

Autor: Nikola Milovančev, istoričar i pravnik

Vezane vijesti:

Nikola Milovančev: O broju žrtava u NDH – činjenično a ne emotivno

Istina o logoru Zemun 1941-1944.

Nikola Milovančev: Za Sajmište kriv Pavelić, a ne Nedić …

Helsinški odbor Srbije želi staviti hipoteku Srbiji …

Logor Zemun | Jadovno 1941.

General Milan Nedić nije pristao ni da samo tri srpska …

Više od istog autora:

Kolumnisti -Nikola Milovančev