Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Тече 80-та година од почетка Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ. Осамдесет година од трагедије на Велебиту, личком пољу, острву Пагу. Ако Бог да, сабраћемо се 19. јуна 2021. код Шаранове јаме.

 

Никола Лунић: Нестајање Срба у Хрватској

Величина слова: A- A+

У раздобљу од 1880. до 2011. године у границама данашње Републике Хрватске Хрвати су изразито већинско становништво, док су Срби са значајним удјелом непрестано друга по бројности национална заједница.

Пише: Никола Лунић

У постоцима број Хрвата се кретао од 68,39% 1900. године (када их је у постотном броју било најмање) до 90,42% 2011. године (када их је у постотном броју било највише). Број Срба се кретао од 22,21% 1921. године (када их је у постотном броју било највише) до 4,36% 2011. године (када их је у постотном, али и у апсолутном броју било најмање). У ту 131 годину било је 14 пописа становништва у пет државно правних система: Аустро-Угарска, Италија, Краљевина СХС/Југославија, социјалистичка Југославија и самостална Република Хрватска.

Крајем 19. стољећа завршава се национална интеграција Срба у Хрватској оснивањем низа битних привредних, политичких и културних институција и организација с изразито националним предзнаком. Након тога Срби у Хрватској све више постају мост сурадње и повезивања Срба и Хрвата на цјелокупном јужнославенском простору. Односи између Хрвата и Срба у Хрватској у разматраном периоду од 1880. до 2011. године кретали су се од бурних политичких сукобљавања до трагичних ратних конфликата. У тим односима било је и разумних периода хармоничног суживота, прожимања и уважавања, али и заједничке борбе за боља и праведнија друштва. Иако су Срби у Хрватској увијек били значајна мањина, они су својим доприносима у привреди, култури, политици и знаности оставили трајан и неизбрисив печат у хрватском друштву. Извори конфликата најчешће су били у негирању различитости у народном смислу, али и у различитим и често супротстављеним државотворним концептима.

Процес нестајања Срба у Хрватској започиње стварањем усташке НДХ 1941. године. Геноцидна политика усташке државе остварује се систематским убијањима у логорима смрти и стратиштима као што су Јасеновац, Јадовно, да споменемо само оне у којима се догодио најстрашнији злочин, по свом обиму и методологији. У НДХ оснивају се чак и логори за дјецу: Сисак и Јастребарско. Покрећу се ничим изазване или инсцениране војне акције које имају за циљ етнички очистити простор од Срба. Састављају се спискови „опасних“ и „непоћудних“ Срба и организира се масовно исељавање у Србију. Забрањује се ћирилично писмо и масовно се уз помоћ католичке цркве проводи прекрштавање српског становништва.

Комунисти настављају исељавати Србе из Хрватске и то између 1945. и 1948. године проводећи политику колонизације Војводине. Према демографским истраживањима професора Бранислава Ђурђева у Војводину је из Хрватске досељено укупно 52.929 особа или 25% свих досељених. Поријекло колониста указује да су досељени из крајева у Хрватској који су углавном настањени Србима као што су Банија, Кордун, Лика, далматинско залеђе… Колонизатори су углавном били борци НОП-а и њихове обитељи као и други страдалници који су остали без својих кућа и имања. У напуштене куће и имања исељених Нијемаца, који су колективно жигосани због нацистичких злочина, населили су се страдалници из крајишких подручја.

Процес нестајања Срба у Хрватској наставља се ратом у Хрватској од 1991. до 1995. године, послијератним путошењима и застрашивањима као и административним спречавањем повратка избјеглог становништва у своје домове и на своја имања. Прије ратних збивања деведесетих година прошлог стољећа, дакле, према попису из 1991. године Срба у Хрватској је било 581.663 или 12,16%, а према попису становништва из 2001. године, дакле након рата, број Срба у Хрватској смањио се на 201.631 или 4,54%. То смањивање се наставља и по попису 2011. године када Срба у Хрватској има 186.633 или 4,36%. Велика већина избјеглица српске народности није се вратила у Хрватску. Вратило се само 21% од укупног броја избјеглих или око 69.000 избјеглица.[1] Они који су се вратили углавном су старије животне доби с ограниченом могућношћу репродукције. Разлоге неуспјеха повратка српских избјеглица треба тражити у државним опструкцијама, непроцесуирању оних који шире говор мржње као и некажњавању оних који су починили злочине.

Осим неоствареног повратка избјеглица други важан фактор нестанка српске популације у Хрватској је асимилација. Узрок асимилацијским процесима треба тражити у свеудиљ подгријаваној непријатељској друштвеној атмосфери према онима који се декларирају Србима као и према народу којему припадају. Према процјени професора Ђурђева до 2051. године број Срба у Хрватској смањит ће се испод 2,5% од укупног становништва, што је на почетку деведесетих година прошлог стољећа од стране неких водећих хрватских политичара и постављено за политички циљ.

Срби су традиционално у значајном броју насељавали подручја Хрватске која су некада била у саставу Војне крајине. Обриси тог насељавања били су видљиви све до 1991. године. У Лици 1991. године (тадашње опћине Госпић, Доњи Лапац, Титова Кореница/Кореница, Оточац) живјело је 41.567 Срба или 7,15% од укупног броја Срба у Хрватској. Тај број 2001. године пао је на 7.610 или 3,77% од укупног броја Срба у Хрватској. На Банији (тадашње опћине Глина, Костајница, Сисак, Петриња, Двор) живјело је 71.087 Срба или 12,22% од укупног броја Срба у Хрватској. Године 2001. на Банији живи 15.689 Срба или 7,78% од укупног броја Срба у Хрватској. На Кордуну (тадашње опћине Карловац, Слуњ, Војнић, Вргинмост) живи 46.367 Срба или 7,97% од укупног броја Срба у Хрватској.

На Кордуну 2001. године живи само 13.331 Срба или 6,61% од укупног броја Срба у Хрватској. У далматинском залеђу (тадашње опћине Бенковац, Обровац, Книн, Дрниш, Сињ, Имотски) 1991. године живи 73.345 Срба или 12,61% од укупног броја Срба у Хрватској, да би 2001. године на овом простору живјело само 10.321 или 5,12% од укупног броја Срба у Хрватској. На подручју ових регија 1991. године живјело је укупно 232.366 припадника српске народности или 39,95% од укупног броја Срба у Хрватској, а 2001. године само 46.951 становника српске народности, што је 23,29% од укупног броја Срба те пописне године. Успоредбе ради 1900. године на подручјима ових регија живјело је 322.271 становника српске народности или 60,18% од укупног броја Срба у Хрватској те пописне године. Тренд нестајања Срба у регијама које су традиционално насељавали наставља се и према попису из 2011. године.

У великим хрватским градским насељима као што су Загреб, Сплит, Ријека, Осијек, 1991. године живјело је укупно 87.752 становника српске народности или 15,09% од укупног броја Срба у Хрватској. У ова четири највећа хрватска градска насеља 2001. године живи укупно 35.239 Срба или 17,48% од укупног броја Срба у Хрватској. Десет година касније односно 2011. године у ова четири градска насеља живи укупно 35.256 припадника српске народности.

Срби су 1991. године живјели у 3.744 насеља у Хрватској од укупно 6.694 насеља или у 55,93% посто насеља у Хрватској. У 2001. години Срби живе у 2.210 насеља од укупно 6.759 насеља регистрираних те пописне године у Хрватској или у 32,70% насеља у Хрватској. Успоредбе ради Срби су 1961. године живјели у 3.905 насеља од 6.439 насеља у Хрватској регистрираних те пописне године или у 60,65% насеља у Хрватској, што је највећа просторна распоређеност Срба икада забиљежена у Хрватској.

Срби су 1991. године били апсолутна већина у 1.037 насеља Хрватске. У тим насељима живјело је 1991. године укупно 281.578 Срба, а 2001. године тај број се смањио на 81.634 становника српске народности, што је 71% мање Срба у овим насељима 2001. у односу на пријератну пописну 1991. годину. Попис из 2001. године забиљежио је 178 насеља без Срба, а у којим је 1991. године живјело више од 50% припадника српске народности.

Срби су 1991. године били већина у 19 градских насеља Хрватске. Од тих 19 насеља 2001. године само у њих три остали су апсолутна већина и то у Борову, Моравицама и Плитвица Селу. Срби су били 1991. године већина у 11 тадашњих опћина (Доњи Лапац, Војнић, Книн, Двор, Грачац, Титова Кореница, Вргинмост, Обровац, Костајница, Глина, Бенковац) у којима је укупно живјело 144.260 припадника српске народности, да би 2001. године у њима живјело само 27.015 Срба.

Као примјер бруталног обрачуна са српским становништво споменут ћемо 26 насеља западно од Пожеге који су етнички очишћени крајем 1991. године. У већини тих насеља живјели су искључиво Срби. У некима тек понеки Хрват. У малом броју значајнији број Хрвата, а само у два насеља већинско становништво је било хрватско са значајним бројем Срба.

Притисцима, застрашивањима и на концу војном акцијом та насеља су етнички очишћена од српског становништва. Резултат тих бруталних активности био је да по попису из 2001. године у 14 насеља нема више становника. Од пријератних 1.645 становника српске народносне припадности који су живјели у тим насељима након рата остало их је само 173, а од пријератних 356 Хрвата, 2001. године у тим насељима живи њих 407.

Томе треба додати да су многа насеља преименована: Гложђе у Иваново (Доњи Михољац), Вучковац у Норманци (Нашице), Јовановац у Ивановац (Осијек), Српско поље у Хрватско поље (Оточац), Александровац у Буковачки Антуновац, Циганка у Јосипово, Петровац у Борик (Подравска Слатина), Александровац у Антуновац (Пожега), Ново Обилићево у Звонимирово (Вировитица), Српско Селиште у Селиште (Кутина), Српске Моравице у Моравице (Врбовско), Партизанско Жариште у Хрватско Жариште (Карловац), Вргинмост у Гвозд (Гвозд).

Треба, такођер, рећи да је и број укупног становништва Хрватске од 1991. године у сталном опадању. Иако се број Хрвата у постотним вриједностима драстично повећао, апсолутни бројеви говоре о тренду значајног смањивања и броја Хрвата, што показује попис становништва 2011. у односу на попис из 2001. године.

И на крају потребно је рећи да смо покушали резултате комплексних, али и трагичних, односа између Хрвата и Срба у Хрватској, представити хладним бројевима кроз дужи временски период, знајући да људско биће само дјеломично одређује његова народносна припадност. Исто тако, били смо свјесни чињенице да се у Хрватској масовно страдало, организирано убијало, застрашивало и изгонило само због народне припадности и да на тој чињеници и данас живе дубоке друштвене подјеле и неразумијевања.

Суздржавали смо се од вриједносних ставова и коментара како би од субјективности сачували истину. Жељели смо се приближити истини. Мишљења смо да службене бројке државних институција могу бити добра основа сагледавања безумља и бесмисла сукоба ова два народа. Бројке не говоре о невиности жртве, о боли појединца, оне не говоре о правди и слободи, али квантифицирају резултате онога што смо једни другима учинили. Иза свега остале су многе унесрећене појединачне судбине до којих бројеви и ријечи не допиру својом хладном егзактношћу. Остала су пуста села и градови. И све то без имало сућути све до данас.

Карту и графички приказ народоносног састава становништва 1880 – 2011 пронађите овдје.

Извор: P-portal.net

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top