Нико не тражи убице 14 српских жетелаца

Навршава се седамнаест година од стравичног злочина у Старом Грацку код Липљана. Најхрабрији тог 23. јула 1999. отишли да сакупе пшеницу, али су их покосили хици терориста

Кажу да с временом бол умине, престане. Али није тако. Бол је све већа, готово опипљива. Јер, нема дана ни ноћи да се не сетим брата, оца и стричева који су покошени на њивама док су сакупљали жито. Покосили су их рафали зликоваца који се и даље слободно шетају, а наши погубљени мученици и ми који их и даље оплакујемо, не можемо да их прежалимо и годинама вапимо за правдом.

С тешком муком и све теже, из године у годину, своју потресну причу износи Славица Јанићијевић Поповић (43), из Старог Грацка код Липљана, којој су у масакру над четрнаесторицом жетелаца 23. јула 1999. године убијени седамнаестогодишњи брат Новица, отац Момчило (50) и стричеви Миле (39) и Слободан (39).

– Убили су их у петак, а мој Новица је у понедељак требало да напуни седамнаест година. Добио је и позив за регрутацију, на коју је требало да оде у августу. Али ни рођендан није дочекао. Отишао је да помогне комшијама да сакупе жито, које је те године било презрело, јер се од страха да их не нападну Албанци људи из села нису усуђивали да оду у њиве. Као да су слутили шта их чека – прича са сузама у очима Славица.

И остали житељи Старог Грацка огорчени су што за убице и даље нема казне, али и што их се, како истичу, новинари и остали сете само поводом годишњице трагедије која је ово малено село крај Липљана завила у црно.

– Жито више није могло да чека, због чега су мушкарци из села молили британске војнике Кфора да им обезбеде пратњу до њива – говоре огорчени мештани, који су за злочин сазнали тек у вечерњим сатима. – Чекали су неколико дана одговор који је на крају био негативан, па су сами кренули пут њива надомак села. Кренула су њих четрнаесторица најхрабријих и највреднијих, да уз комбајн сакупе пшеницу…

УБИЈЕНИ НАДОМАК СЕЛА

Убиства жетелаца у Старом Грацку и минирање аутобуса „Нишекспреса“ у Ливадицама код Подујева, међу најстрашнијим су злочинима почињеним од доласка међународне заједнице на Космет. Тог 23. јула 1999. године на њивама надомак села убијени су Новица (17), Момчило (50), Слободан (39) и Миле Јанићијевић (39), Андрија Одаловић (30), браћа Јовица (29) и Радован Живић (33), Станимир (45) и Бошко (50) Ђекић (50), Саша (25) и Љубиша (50) Цвејић, Милован Јовановић (26), Миодраг Тепшић(45) и Никола Стојановић (60). У аутобусу „Нишекспреса“ на лицу места погнуло је тринаесторо Срба.

Нису се вратили, а породице Кфор никада званично није обавестио докле се стигло са истрагом. Што је најгоре, истичу наши саговорници, представници ове војне мисије безброј пута су мењали исказе о самом злочину.

– Породицама, а ни новинарима, није био дозвољен приступ месту злочина, као ни, касније, телима наших најмилијих, од којих су нека, како смо сазнали, буквално била измасакрирана, а која су у ноћи после злочина пренета у приштинску болницу – понављају са огорчењем страшну трагедију која их је задесила Срби из Старог Грацка.

Мало ко из овог места жели да говори за новине. Кажу да су све већ рекли, а да би у свој муци волели да чују једино вест да су убице пронађени.

– Не знам да ли ме више боли када гледам мајку и њену патњу или себе – прча Славица. – А као со на рану ових протеклих 17 година додатно су ми додавали представници међународне заједнице, пре свега Кфора. Пошто сам упорна у намери да сазнам истину, на сваких шест месеци како су се смењивали представници ове мисије, они су мене испитивали, као да сам ја злочинац или као да ја знам истину, коју сигурна сам они знају и крију је од нас. Немогуће је да толики број међународних војника није имао информације о томе шта смерају Албанци.

Мукама мештана као да нема краја, јер ни на гробље не смеју слободно да оду. Чине то само од Задушница до Задушница, пазећи на сваки свој корак, јер на гробљу редовно постављају мине.

– Како то да једино овде на Косову не могу да се пронађу злочинци? – пита се јецајући Славичина мајка Верица. – Па убили су четрнаесторо људи. И мог млађаног Новицу.

Миланка Цвејић изгубила је сина јединца. Није стигла ни да га ожени. Љубици Живић непреболне ране оставио је губитак синова Јовице (29) и Радована (33), који су за собом оставили седморо нејачи. Њена унука Зорана, која је имала само три месеца, оца зна само с фотографија.

– Иако је своје чланове изгубило осам породица, цело наше село је страдалник. Свака српска кућа је завијена у црно од тада, и нема дана да нас околна поља не подсете на трагедију – причају огорчени мештани, који ће усуботу положити цвеће и запалити свеће крај спомен-обележја у центру села на којем су, поред стихова, исписана имена убијених жетелаца.

ТАЧИЈЕВ ДОЛАЗАК ПРОВОКАЦИЈА

ИАКО је долазак председника Косова Хашима Тачија био најављен, нисмо прихватили да дође у Старо Грацко баш уочи парастоса. Иако смо своје неслагање пренели његовом саветнику, Тачи није услишио нашу молбу, већ је дошао и положио цвеће на спомен-плочу у центру села, али га нико од српских житеља није дочекао – каже Зоран Ћирковић, председник МЗ Старо Грацко, који истиче да овај Тачијев потез породице жртава сматрају провокацијом.

Аутор: Драгана ЗЕЧЕВИЋ

Извор: НОВОСТИ

Везане вијести:

Седамнаест година од злочина над српским жетеоцима

Седамнаест година ћутања о масакру у њиви

Осамнаест година ћутања о страдању oраховачких Срба

Косово: Документарни филм о жртвама Ораховца „Трагом истине – где су“?