Станка је замело вријеме

Цетињски манастир

Скадарски везир Сулеjман-паша Бушатлиjа, потомак потурченог сина Ивана Црноjевића, два пута jе палио и разарао Цетиње и Цетињски манастир.

Скен­дер-бег Бу­ша­тли­jа ни­jе оста­вио ли­jе­пе успо­ме­не у Цр­ноj Го­ри. Упра­вљао jе кру­то и су­ро­во. Пот­пи­си­вао се као „Го­спо­дар Чер­ноj Го­ри и ди­о­кли­ти­jан­скоj зе­мљи го­спо­дин”. Он jе, ина­че, Црно­гор­ским сан­џа­ка­том упра­вљао че­тр­на­ест го­ди­на. По­след­њи пут се спо­ми­ње 1528. По­том о ње­му ви­ше не­ма по­ме­на и не зна се да ли jе уби­jен или се упо­ко­jио при­род­ном смр­ћу, а не зна се чак ни гдjе му jе гроб – jед­но­став­но за­ме­ло га jе ври­jе­ме – ка­же исто­ри­чар Пре­драг Ву­кић.

На­кон 1528. го­ди­не, ко­jа се узи­ма као да­тум смр­ти Скен­дер-бе­га, од­но­сно Стан­ка Цр­но­jе­ви­ћа, Цр­но­гор­ски сан­џа­кат се уки­да и по­но­во се при­па­jа Ска­дар­ском сан­џа­ка­ту, ко­jим по­том стољећима упра­вља­jу Бу­ша­тли­jе, по­том­ци Скен­дер-бе­га. Сме­њу­jу се па­ше и ве­зи­ри, на­сле­ђу­jу jе­дан дру­го­га, што, ина­че ни­jе био оби­чаj, или че­ста по­jа­ва у он­да­шњем тур­ском цар­ству (сем Бу­ша­тли­jа, то jе, ко­ли­ко се зна, био оби­чаj jош са­мо у по­ро­ди­ци Мах­мут­бе­го­вић из Пе­ћи, ко­jи су из­гле­да – они су, ка­ко ка­же исто­ри­чар Ву­кић, та­ко твр­ди­ли – та­ко­ђе по­ри­jе­клом од Цр­но­jе­ви­ћа):

– Бу­ша­тли­jе су та­ко упра­вља­ле Ска­дар­ским сан­џа­ка­том ви­ше од три­ста го­ди­на – мо­же се ре­ћи све до 1831, и цр­но­гор­ска исто­ри­jа их не пам­ти по до­бру – ис­ти­че про­фе­сор Ву­кић.

– У ври­jе­ме док jе тра­jао Мо­реj­ски рат из­ме­ђу Ве­не­ци­jе и Тур­ске, Су­леj­ман-па­ша Бу­ша­тли­jа jе 1685. го­ди­не по­ха­рао Це­ти­ње и спа­лио Це­тињ­ски ма­на­стир. У по­ку­ша­jу да га у то­ме спри­jе­чи, гла­со­ви­ти хаj­дуч­ки ха­рам­ба­ша Ба­jо Пи­вља­нин – Ни­ко­лић до­че­као га jе на бр­ду Вр­ти­jељ­ка изнад Це­ти­ња, али jе то био са­мо­у­би­лач­ки акт – у том не­рав­ном бо­jу су по­ги­ну­ли и Ба­jо Пивљанин и сви ње­го­ви са­бор­ци, ко­jи ни­jе­су уз­ма­кли пред не­мjер­љи­во броj­ни­jим не­приjатељем…

Би­ла jе то пр­ва по­ха­ра Це­ти­ња и Це­тињ­ског ма­на­сти­ра, ко­jа се до­го­ди­ла у ма­jу 1685. го­ди­не. Пр­ва, али не и наj­го­ра:

– Мле­ча­ни су три го­ди­не на­кон те пр­ве по­ха­ре, ста­ци­о­ни­ра­ли и сво­jу воj­ну по­са­ду на Це­ти­њу – под­сjе­ћа исто­ри­чар Пре­драг Ву­кић – jер се та­да­шњи це­тињ­ски ми­тро­по­лит Ви­са­ри­он Бориловић – Ба­jи­ца осла­њао на Млет­ке и сма­тра се да jе он био њи­хов ло­jал­ни и вjер­ни савезник.

Тре­ба, ме­ђу­тим, на­по­ме­ну­ти да jе то би­ло ври­jе­ме на­кон те­шког тур­ског по­ра­за под зи­ди­на­ма Бе­ча 1683. го­ди­не ка­да jе рат про­тив Ото­ман­ског цар­ства по­ве­ла та­ко­зва­на Све­та ли­га – коалици­jа че­ти­ри та­да­шње хри­шћан­ске ве­ле­си­ле – Аустри­jе, Пољ­ске, Ру­си­jе и Мле­тач­ке републи­ке.

На про­сто­ру Цр­не Го­ре и при­мор­jа опе­ри­шу углав­ном Мле­ци. Они су, та­ко, 1684. го­ди­не заузели Ри­сан, ко­jи jе у то ври­jе­ме био у ру­ка­ма Ту­ра­ка, а 30. сеп­тем­бра 1687, уз по­моћ црногор­ских и хер­це­го­вач­ких пле­ме­на, осло­бо­ди­ли су и Хер­цег Но­ви, ко­jи jе пу­на два ви­jе­ка био у ру­ка­ма Ту­ра­ка. Мле­ци, ме­ђу­тим, ни­jе­су има­ли то­ли­ко воj­не сна­ге да за­у­зму и бра­не и просторе уну­тар Цр­не Го­ре и Хер­це­го­ви­не. Ве­не­ци­jа jе има­ла до­ста моћ­ну фло­ту, али за­то слаба­шну коп­не­ну воj­ску…

Опа­ки ска­дар­ски ве­зир Су­леj­ман-па­ша Бу­ша­тли­jа се ни­jе по­ми­рио с тим да мле­тач­ка воj­ска столу­jе под Лов­ће­ном и чу­ва Це­ти­ње, па се по­чео спре­ма­ти да и по дру­ги пут уда­ри на црногорску пре­сто­ни­цу. По­ход jе усли­jе­дио у сеп­тем­бру 1592. го­ди­не.

– Зна­jу­ћи да не мо­гу одо­ље­ти тур­скоj си­ли и од­бра­ни­ти Це­ти­ње, Мле­ча­ни су на ври­jе­ме по­ву­кли воj­ску – при­ча да­ље про­фе­сор Ву­кић. – При­jе то­га, они су у по­дру­ме ма­на­стир­ских ко­на­ка по­ста­ви­ли ве­ли­ке ко­ли­чи­не ба­ру­та и му­ни­ци­jе, ра­чу­на­jу­ћи да ће Тур­ци од­мах за­па­ли­ти ма­на­стир и да ће он­да од екс­пло­зи­jе ко­jа ће усли­jе­ди­ти и мно­ги од њих из­ги­ну­ти.

Та­ко jе и би­ло. Ка­да jе Су­леj­ман-па­ша Бу­ша­тли­jа са сво­jом прат­њом до­jа­хао на ко­њу ис­пред Це­тињ­ског ма­на­сти­ра, на­ре­дио jе да се ма­на­стир од­мах за­па­ли не слу­те­ћи шта се на­ла­зи у ма­на­стир­ским ко­на­ци­ма. Усли­jе­ди­ла jе стра­вич­на екс­пло­зи­jа ко­jа jе сил­ног па­шу зба­ци­ла с ко­ња и те­шко га озли­jе­ди­ла, а зна­тан броj ње­го­вих пра­ти­ла­ца jе и из­ги­нуо.

Огор­чен због мле­тач­ке под­ва­ле, Су­леj­ман-па­ша jе на­ре­дио да се Це­тињ­ски ма­на­стир по­рав­на са зе­мљом. Та­ко jе и учи­ње­но, а тур­ска воj­ска се од­мах за­тим по­ву­кла из Це­ти­ња. Це­тињ­ски све­ште­ни­ци ће по­том сто­ло­ва­ти у ма­на­сти­ру Ће­ли­jа до­бр­ска у су­сjед­ном До­бр­ском Се­лу. Це­тињ­ски ми­тро­по­лит Са­ва Ка­лу­ђе­ри­чић Очи­нић, при­мjе­ра ра­ди, ко­jи jе сту­пио на трон Митрополи­jе 1694. го­ди­не, бо­ра­ви­ће у Ће­ли­jи до­бр­скоj и он ће се ту чак и упо­ко­jи­ти 1697. и ту jе и са­хра­њен…

Сjу­тра: СИ­ЛАН ЈУ­НАК ДА ЈЕ ЧО­ВЈЕК ТА­КАВ…

Извор: Дан

Везане виjести:

Фељтон: Трагом необичног крштења на Цетињу I

Фељтон: Трагом необичног крштења на Цетињу II

Фељтон: Трагом необичног крштења на Цетињу III

Фељтон: Трагом необичног крштења на Цетињу IV

Фељтон: Трагом необичног крштења на Цетињу V

Фељтон: Трагом необичног крштења на Цетињу VII

Фељтон: Трагом необичног крштења на Цетињу VIII

Фељтон: Трагом необичног крштења на Цетињу IX

Фељтон: Трагом необичног крштења на Цетињу X

Фељтон: Трагом необичног крштења на Цетињу XI

Фељтон: Трагом необичног крштења на Цетињу XII

Фељтон: Трагом необичног крштења на Цетињу XIII

Фељтон: Трагом необичног крштења на Цетињу IV