Nevena Mijailović: Onima koji su se borili

Srpsku istoriju obeležilo je mnogo toga – i bogatstvo i stradanje i robovanje, i seobe – ali je uvek ostajalo jedno: ratovanje. Vojevanja na mnogim bojištima stvarala su heroje, ali i nebrojene stradale. Veran prikaz onoga šta su Srbi dali u borbama jeste upoređivanje brojnosti Srba i Engleza – nekad nas je bilo koliko i njih, a danas nas ima nekoliko puta manje.

Ratovi su opustošili Srpstvo kao nijedna bolest kroz vekove, ali smo kroz te borbe postali ono što i danas jesmo – ponosan, hrabar, izdržljiv neki narod. Na čast nam služe naši preci-ratnici – od Kosovskog boja, preko Prvog, Drugog svetskog rata i ovih poslednjih odbrambenih, otadžbinskih ili građanskih. Kroz sve ove ratove menjala su se vremena, uređenja, vladari, predvodnici, ali je jedna slika ostala ista: oni koji u rat odlaze i one (majke, deca, žene, ćerke, bake) koje u rat ispraćaju.

Ipak, dve stvari prete da sruše vekove odbrane i herojstva: činjenica da će poslednja generacija vodećih političara ostati upamćena po tome da su borce koji su branili narod uhapsili i optužili i o zaboravu naših boraca. Uvek je neki Branković bio deo naše istorije – ali više ne govorimo o pojedincima već o gotovo celom narodu koji je iz sećanja i misli istisnuo svoje borce. Niko ih ne pominje. Nevažno je da li je Srbija u poslednjim ratovima zvanično gubitnik ili pobednik –važno je da smo mi od onih koji su se borili napravili gubitnike.

Srpski borci su danas socijalni slučajevi prepušteni preživljavanju; dovoljno je da ih uporedimo sa hrvatskim domobranima i da vidimo da oni uživaju brojne beneficije i javno su priznati i od vlasti i od naroda u Hrvatskoj. Odnos prema ratnim učesnicima u Srbiji najbolje slika podatak da ih u zakonu nema, a imaju svega nekoliko olakšica u svakodnevnom životu. Isti taj zakon štiti homoseksualce, ali trebalo bi znati da ne može biti ni zemlje ni zakona ukoliko nema ko da je brani („Končita“ sigurno neće). Bivši borci – ostareli, onemoćali od teških godina borbi za preživljavanje, borbi koje su nastale posle ratova, psihičkih trauma, oboleli bez mogućnosti da plate lečenje. Zbog nemaštine mnogi ni svoju porodicu nisu osnovali.

Ne traže borci nemoguće jer znaju da svi teško žive, već da im se vrati dostojanstvo i minimum zahvalnosti što su krenuli da brane svoj narod, znajući da možda u smrt. Traže primanja koja će im omogućiti da ne budu prosjaci – a to je jedino moguće ukoliko sav narod stane na njihovu stranu, isti onaj narod za koji su se borili, isti onaj narod koji bi trebalo i vlast da postavlja, vlast koja je tu da služi a ne da gospodari.

Kolika je (ne)briga za nekadašnje borce govori nedavni događaj iz Kragujevca, gde Gradsko groblje najavljuje ekshumiranje pripadnika Crvene armije jer niko ne plaća grobna mesta; poređenje palih i živih boraca jeste nedolično, ali paralela jasno govori kakav je odnos vlasti prema onima koji brane. Nekada je bilo ponosno istaći da je neko „dete palog borca“, danas je to neumesno jer nema razumevanja ni za borce a kamoli za njihove porodice. Novac ne vraća život, on samo omogućuje da ljudi prežive dostojanstveno. A ako nestanu heroji otadžbine nestaće i sva herojska prošlost Srbije.

Piše: Nevena Mijailović

Izvor: Stanje Stvari

Vezane vijesti:

Čas istorije