Невен Милаковић: ЛИЧКА

У јами безданки, скривеној од Бога крвавим шипражјем и људским костима, дјевојчица снена, будила је оца

Мазећи га благо дрхтавим прстима,

преслаба да глас испусти,

да се прекрсти… да одвеже жицу

што га је спутала,

само му је лице хладно цјеливала,

само га је сузом врелом умивала…

што је друго могла, па била је мала.

Није се плашила мрака јер сви су овдје били,

и мајка и браћа и бака… и ђедо Радивоје,

као да ломе чесницу Божићну,

као да се у Цркви моле,

као да поред Коране бистре

јагањце пастирским страхом броје.

А негдје горе, на пола пута до васионе,

завијали су курјаци гладни,

са снијегом затрпане Капеле,

ваљда су хтјели да је успавају,

да је од утвара паклених склоне,

ваљда су урликом демоне гонили,

што душу њену уграбит` желе.

„Вуци су јагњад Божија,

а звијезде Небеске свијеће“,

осмјех јој избриса сузе

и ледне самртне грашке,

„ова је јама капија Рајска,

улаз у вјечно пролеће,

тамо ме чека моја Лика,

моја љепотица, моја Јесеница,

тамо ме неће стићи оштрица

крваве разбратне каме усташке.“

Са тим је осмјехом блажено заспала,

к`о некад поред древног огњишта,

опијена мирисом варенике

и дима из стричеве луле криве,

душу је невину Светачким миром…

онако Лички…Господу предала,

као по навици, као да то није ништа…

као да није мала…

и одлетјела тамо гдје нема мржње,

гдје добре душе вјечито живе.

Аутор: Невен Милаковић