Неустрашиви берберин Панта Јаковљевић

У тренутку када ова прича настаје, већ у првим данима Великог рата, панчевачки берберин Панта Јаковљевић живи и ради као скромни и поштени занатлија овдашњи, са женом и петоро деце. Рођен је 1874. године у Панчеву, српској Спарти, како град на ушћу Тамиша у Дунав зваше у оно време, а по љубави према мајци Србији за време мађарске управе. Па и Пантина судбина, иако на први поглед, без војничког педигреа и херојска, део је једне богате ниске сличних, и огледало националне душе српског Панчева и околине.

Мука овог скромног панчевачког занатлије почела одмах по објави рата Србији не изненађујуће, али околности под којима је истеран из сопствене кућице јесу за причу. Баш на сам дан почетка Првог светског рата, у кући Јаковљевића владао је очај, а лелек укућана, родбине и комшија разлегао се прашњавим варошким шором.

На кухињском столу лежало му је мртво дете, син, када му у кућу бануше четири жандарма и два полицајца намерни да га хапсе. Нису се обазирали ни на то што је тек изгубио дете, те му не дозволише ни дана одлагања, да сина сахрани, него га одмах одведоше.

Оптужба беше да је у својој радњи примао новине „Балкан” из Србије, које су писале против Аустрије, те да их је давао на читање својим муштеријама и даље другим Србима. Његова мала берберница, прочуло се, била је место у којем се испод гласа, али у слободарском духу причало о надолазећој несрећи.

Потказан, најпре је одведен у Градску кућу, панчевачки Магистрат у самом центру града на саслушавање. Ту су га тешко тукли ради признања, а на батинање је редовно и дању и ноћу довођен из подрумских ћелија као и остали затвореници, Срби. У тамничком, мемљивом простору, споља лепе и импозантне грађевине на понос грађана Панчева, утамничени су мрцварени гладни, спавати се могло само стојећи, јер лећи се није ни смело, што је ревносно контролисала затворска стража.

После две недеље мука, спроведен је везан у Темишвар, у бескрајним теретним вагонима пуних невољника, које је на том путу светина засипала камењем и повицима у иронији – „комитаџи србијански”.

У темишварском затвору је девет месеци у интернацији тамновао, па премештен најпре у село Рет Алеп, а потом у Ђорсент Мартон, када суд решава да га пусти кући. Али, тада се оглашава овдашњи градоначелник Рада, који улаже жалбу суду и не дозвољава Панти да у Панчево уђе и својој кући оде, образлажући „да је Јаковљевић опасан човек, јер буни људе…”

Зато је поново интерниран у Ђорсент Мартон и после још осам тешких месеци отеран у војску. О томе овај жилави Панчевац никада много причао није, а када је слом Аустријске војске био и Панта се враћа у свој родни град.

А ту, имао је шта да види. Жене му нема, а ни деце – кућа празна. Тада од комшилука сазнаје да му је породица – жена и четворо деце – завршила у логору Ходмезевашархељ. По причи оних који га боље познаваше, убрзо су се они, Богу хвала, живи из интернације кући вратили, али по ономе што је записано 1938. године у књизи „Страдања националних бораца”, Јаковљевић је наставио свој берберај „злопатећи се и надаље као сиромах занатлија”.

Но, ништа Панта Јаковљевић није „научио” у заробљеништву, мучен глађу и батинама. Остаде прича и до данас о овом „малом човеку”, жилаве воље, да се и после свега што је преживео, „ипак живо интересовао за све националне ствари, као Србин патриота”.

Аутор: Олга Јанковић

Извор: ПОЛИТИКА