Неустрашива Јелена у борби са Бугарима и Аустроугарима

Јелена Шаулић Боjовић, учитељица и хероина Првог светског рата. Са оцем Перком jе учествовала у Топличком устанку 1917. године, а потом се придружила чети воjводе Бошка Боjовића, за коjег се касниjе удала

Напомена: Прилог је први пут објављен на порталу Јадовно.срб 13. фебруара.  2018. године.

Школовала се за учитељицу, али историjске прилике су jе учиниле ратницом. Желела jе да учи ђаке, не слутећи да ће уместо креде држати пушку и бацати бомбе. Да jе живела другачиjе и у неком другом добу, можда би jоj струка подигла споменик. Овако jоj jе, на Пљеваљском градском гробљу, споменик подигло Удружење ратника и поштовалаца ратова 1912-1918. Јер, то jе своjим деловањем заслужила Јелена Шаулић Боjовић – неустрашива хероина Првог светског рата, коjа jе сасвим сигурно задужила отаџбину.

Ћерка свештеника Перка, наjмлађа од петоро деце, рођена jе 1896. године у селу Јунча До испод Дурмитора. Како jе, причало се, отац дошао у сукоб са црногорским двором, породица Шаулић се преселила у Медвеђу, у коjоj jе Јелена одрастала. Описивали су jе као крупну девоjку црне косе, продорног погледа и бритког jезика, изузетне лепоте, па jе у народу остала узречица „Лепа као Јелена Шаулић“. А како jе, иако прилично стидљива, тиха и ненаметљива, интелигенциjом одскакала од средине, за кратко време jе успела да заврши учитељску школу. Било jе природно да изузетна ученица знање преноси на млађе генерациjе. И почела jе да подучава ђаке, али не задуго. Бугари су 17. фебруара 1917. године убили њену маjку Стану (рођену Кнежевић), а четири дана касниjе букнуо jе Топлички устанак, коjим jе на кратко створена слободна република. Међу Србима, коjи су се подигли против бугарског зулума, били су и свештеник Перко са ћерком Јеленом.

Млада учитељица ниjе могла мирно да седи док jе траjао Први светски рат, већ се придружила чети Косте Воjиновића на Радан планини. Постала jе борац Гаjтанског одреда, а публициста Ђорђиjе Остоjић, коjи се много бавио њеним ликом и делом, наводи да jе била неустрашива и да jе врло брзо овладала оружjем. Нарочито се показала вешта у бацању бомбе, па се глас о њоj као претња проширио међу неприjатељима, а међу српским устаницима као нада да jе отпор могућ. Млада ратница jе веровала да ће њен народ истраjати у овоj бици, а сама jе постала опасност зулумћарима широм Радан планине. Иако jе Топлички устанак угушен 25. марта, то ниjе био краj народном, па ни Јеленином воjевању, коjа jе била jедна од „вила са Гаjтана“.

Са татом и групом четника jе наставила пут Црне Горе, где се придружила комитскоj чети воjводе Бошка Боjовића, коjа jе ратовала против аустроугарског окупатора. Кажу да jе тада могла да парира и наjвећим ратницима. Остоjић бележи подвиге младе Дурмиторке, коjа се нарочито истакла у сукобу комита и жандарма на Врелима, почетком 1918. године. У то време jе већ имала довољно искуства и самопоуздања, а у другима jе изазивала страхопоштовање, па jе добила задатак да лично стреља jедног од заробљеника, озлоглашеног Османа Јогуницу из Босне. У том обрачуну jе погинуло 97 неприjатеља, док jе двадесетак заробљено.

Први светски рат jе завршен, а Јелена jе из њега изашла као славна ратница и заљубљена жена. Између ње и ратног приjатеља воjводе Бошка Боjовића, догодила се љубав, коjу су крунисали браком и оснивањем породице у Пљевљима. Она jе коначно могла да одложи оружjе и врати се учитељском позиву. Чинило се да jе нови живот пред њом и да jе наjзад дошло време да оствари своjе снове. Јер, мир jе склопљен, она сада има породицу и сигурну наду у боље сутра. Међутим, рат jе оставио трага на њено здравље, па се брзо по окончању сукоба озбиљно разболела. Сви су мислили да ће се извући, jер jе толике битке извоjевала, показавши колико jе снажна. Међутим, ову jе изгубила. Тек jе напунила 26 година, када jе, 21. марта 1921. године преминула.

Кажу да се годину дана после њене смрти међу припадницима племена Дробњак, коjем jе припадала, нису чуле гусле ни песма. Сва славља су остављена по страни. Иако jе постхумно одликована Карађорђевом звездом са мачевима, коjа се додељуjе за изузетну храброст, а 2005. године добила спомен обележjе на Пљеваљском градском гробљу где jе сахрањена, Остоjић сматра да jе „српска Јованка Орлеанка“ морала да добиjе много више. Остала jе упамћена као хероина устаничке Топлице и непокорног Дурмитора.

ЧИНИЛА САМ СВЕТУ И ПЛЕМЕНИТУ ДУЖНОСТ

У дневнику коjи jе водила, остале су забележене њене речи о ратних походима и ономе што jе за отаџбину учинила:

– Сматрала сам да чиним jедну свету и племениту дужност. А вазда сам желела да умрем само као достоjна Српкиња. Па и под неприjатељским баjунетима, тоj би се смрти насмеjала и без успреге и страха на сусрет изашла.

Извор: НОВОСТИ

Везане виjести:

ОТКРИВЕНО СПОМЕН-ОБИЉЕЖЈЕ НАДЕЖДИ ПЕТРОВИЋ

Оне су своjом храброшћу и своjом патњом задивиле Свет

ПОМЕН СРПСКОЈ ХЕРОИНИ МИЛУНКИ САВИЋ

Први свjетски рат – Јадовно 1941.