Нестају Срби у задарском залеђу

У Равне Котаре и Буковицу вратили су се само старци коjи су између избеглишта и оронулих огњишта изабрали да буду сахрањени у родном краjу

Напуштена кућа у Доњем Карину

Бенковац, Биоград – За десет до 15 година Срби ће у задарском залеђу бити присутни jош само као статистичка грешка. До тада ће помрети старци коjе jе зов родног краjа нагнао да се врате у Равне Котаре и Буковицу, опустошене у „Олуjи” 1995. године. Иза њих ће остати гробља и понека обновљена црква, коjи ће подсећати да jе то некада био простор у коме су далматински Срби били већинско становништво.

У међувремену, jедноставно нестаjу старе куће у опустелим селима коjа су скраjнута са главних путева, па су зато и преживела судбину многоброjних српских насеља коjа су комплетно уништена минирањем. У ствари, мењаjу адресе, jер комшиjе Хрвати за багателне паре купуjу напуштене куће због ручно клесаног камена коjим зидаjу и облажу нове обjекте за смештаj туриста. Лепше jе, а и jефтиниjе.

„Вратили смо се овде да скончамо, да нас сахране уз наше претке. То jе боље него да смо остали у избеглиштву, на терет другима. Нема нас много, у сваком селу по двоjе-троjе, и док смо на ногама, може се. Живимо од пољопривреде, продаjемо стоку, а ту су и пчеле”, каже Симо Алавања из Доњег Карина.

У Горњем Карину jе, по попису из 1991. године, живео 851 Србин, три Хрвата, пет Југословена и 17 осталих. Сада су ту „домаћи” Хрвати и нешто муслимана коjи су ту насељени из средње Босне. На обали мора им jе добро, нема великих снегова и магле и сада се баве туризмом. На Србе подсећаjу само jош остаци цркве коjа jе до темеља минирана 1995, неколико месеци после „Олуjе”. У међувремену, у складу са новим становницима, у Горњем Карину jе подигнута католичка црква.

„За то што нема више Срба криви смо и ми сами. Људи нису приjављивали куће за обнову, а ништа их ниjе коштало да то ураде. Добили смо кров, столариjу, санитариjе. Ево, ту jе jош jедна кућа са новим кровом коjа припада бившем пуковнику наше воjске. Он вероватно не сме овамо, али његова жена jе поднела захтев за обнову и сада деца долазе лети овде на одмор”, прича Симо, коjи jе две године избеглиштва провео у Бачкоj.

На каштелу у Бенковцу, у коjем jе некада живело 74 одсто Срба, уз нешто мало Хрвата, док су преостали били Југословени из мешаних бракова, сада се виjори хрватска застава. Нема трагова ратних деjстава, али jе модеран хотел изграђен неколико година уочи рата девастиран и напуштен. Нема више ЈНА и оближње касарне, па тако ни гостиjу за заклетве воjницима од Вардара до Триглава.

Иначе, садашњи Бенковчани причаjу да jе српско становништво 1995. побегло толиком брзином да су хрватски воjници на столовима затицали jела коjа су се тек охладила. Ко се ниjе повукао на време, jедини спас су му били пунктови Унпрофора.

„Било jе свега. Моjа jединица jе имала задатак да очисти путеве од заостале и напуштене српске ратне технике. Ту код Бенковца смо наишли на двоjе старих, они уплашени, кренули за своjима, али заостали. Дали смо им храну и воду, нешто новца и упутили их ка Унпрофору. После, када смо се враћали, видели смо да их jе неко убио и бацио у драчу (шипражjе) краj пута. Шта су они коме сметали не знам, али таj коjи их jе побио сигурно ниjе ни видео прву линиjу већ jе ишао иза воjске и пљачкао”, прича jедан бивши хрватски бранитељ из Биограда на мору.

Инсистира да му не спомињемо име jер, како каже, српски медиjи се читаjу и у Хрватскоj, па да не буде проблема.

„Шта jе било – било jе, не треба заборавити, али нити се изнова враћати на рат и сукобе”, каже он.

На путу од Бенковца ка Биограду на мору, призори разарања су присутни на сваком кораку. Куће коjима су минирани носећи зидови, а плоче сложене као карте систематски су уништаване после „Олуjе”.

Поред школе у Полачи, на месту jедне срушене куће, направљен jе своjеврстан споменик. Велики комад носеће плоче постављен jе вертикално – као нека модерна уметничка поставка.

Даље низ пут, код скретања за Тињ, у низу остаци минираних српских кућа. А у Какми, на месту где су се пре рата локални Срби окупљали да играjу балоте, сада jе постављен jарбол са хрватском заставом. Да jе ту била линиjа фронта, сведоче и многоброjни графити – велика слова „У” и поздрави Анте Готовини. Он, како се може чути, у оближњим Пакоштанама живи повучено, држећи се даље од политике.

Невидљива линиjа

Хрватски досељеници из БиХ су у Далмациjи усмеравани у места коjа су до рата била претежно српска. То jе случаj и са Смилчићем, коjи као да jе подељен невидљивом линиjом. Када се у то место улази из правца Задра, све jе под конац – куће са уредним двориштима, нове фасаде, добри аутомобили. Даље низ пут, потпуно друга слика: на кућама су jош видљиве закрпе оштећења у рату, урушени економски обjекти, а возни парк као из средине осамдесетих – „jугићи” и „стоjадини”. Ту живе Срби повратници коjи при избору посла немаjу „велики” избор – грађевина или пољопривреда.

Пише: Марко Лакић

Извор: Политика