Нестаје најмања општина у Хрватској

Цивљане – Цивљане су општина са најмањим бројем становника у Републици Хрватској. Према резултатима посљедњег пописа из 2011. године у Цивљанима живи 242 становника, и то у два насеља: Цивљанима и Цетини.

Поред Бискупије, Ервеника и Кистања, Цивљане су четврта локална заједница гдје су Срби већински народ. О одљеву становништва неумољиво указују статистички подаци према којима је у насељу Цивљане 1991. године живјело 819 становника, а данас их је тек 44. У Цетини, другом и бројнијем насељу ове општине, 1991. године живјела су 853 становника, а данас их је свега 195. У овај крај више се нитко не враћа, а и оних који долазе све је мање.

Петар Преочанин, начелник Цивљана, наглашава да је демографски суноврат уједно и највећи проблем ове општине. Инфраструктурни радови углавном су завршени, ратом уништене куће већином обновљене, док је оно мало преосталих становника нашло запослење у Цетини и Цивљанима.

У општинској просторији четири године стоји намештај за куће корисника државне обнове, који нитко није преузео. Бијела техника, столарија, кревети и душеци још увијек се налазе у картонским кутијама

– На територији наше општине обновили смо готово комплетну инфраструктуру. Читаво подручје опскрбљено је водом, што је једна од великих предности, узевши у обзир да је питка вода један од већих проблема у већини села по другим општинама. Успјели смо обновити путеве, прилазне цесте до сваког засеока, па и саму државну обнову провели до краја. Ми тренутно немамо незапосленог човјека, узевши у обзир све радно способне и оне који желе да раде. Пар млађих људи су корисници Центра за социјалну помоћ, дакле живе од социјалне помоћи, али је то првенствено њихов избор. На попису имамо 242 пријављена становника, али је реална бројка оних који читаву годину овдје бораве знатно мања од тога, каже општински начелник.

Већина повратничког становништва углавном је старије животне доби, а они мало млађи лако су нашли своје радно мјесто на подручју своје општине. Недалеко одавде налази се пунионица воде ‘Натуралис‘, мало даље смјештен је каменолом у Цетини. На та два мјеста стално је запослено око тридесетак људи, а у сезони је та бројка нешто већа. Уз то, има и пар регистрованих, приватних ОПГ-ова, односно породичних газдинстава које воде млађи људи и од тога себи стварају пристојну егзистенцију.

У уговору за државну обнову стоји да су, након исте, подносиоци захтијева у року од тридесет дана дужни уселити у кућу, а многи од њих се никада нису ни појавили

– Да је ситуација са папирологијом једноставнија, односно да регистрација породичне производње не захтијева додатну едукацију, и већина старијег становништва би се бавила сточарством или пољопривредом. Нажалост, то јесте један од проблема са којим се сви тешко носе. Нова правила по стандардима ЕУ захтијевају упућеност и константно едуцирање у смјеру вођења малих газдинстава, а то је старијим људима тешко прихватљиво, често и неизводљиво, па се и не упуштају у производњу. Уз то, свака та појединост изискује додатан трошак на који нису навикли, па се углавном задовољавају радећи искључиво за сопствене потребе, објашњава начелник Преочанин.

Свима који су изразили жељу да им се обнове куће то је и учињено, али су те куће данас готове све празне. У већину њих нико и не долази, чак ни повремено. општински начелник не зна тачне разлоге зашто су некадашњи становници ове општине толико незаинтересовани за своје домове у којима су некада живјели, али наводи примјер општинске просторије, гдје већ четири године стоји намештај за куће корисника државне обнове, који нитко од власника још увијек није преузео.

Бијела техника, столарија, кревети и душеци још увијек се налазе у картонским кутијама, нетакнути, у просторији која већ одише влагом. Постоји опасност да све ово ускоро буде неупотребљиво. Уз примјетну запуштеност обновљених кућа, то је још један од показатеља незаинтересованости становника цетинског краја за повратак.

– До прије неких шест или седам година ми смо имали близу деветсто пријављених људи. Након увођења кућног броја на личним документима, замјене истих и ситуације гдје су се многи морали одрећи једне од двије личне карте, многи су се одрекли својих адреса, па и докумената одавде. Старији људи који су се први вратили лагано изумиру, куће се након тога затварају и у већину њих више нитко не долази. Довољно је да прођете кроз село. У низу од десетине кућа не можете наћи ниједног становника, а по лошем стању кућа, након толико времена, видјећете да у њих нико и не свраћа. Нажалост, ситуација није боља ни током љета, када је у одређеном временском периоду знало долазити много људи на одмор, али тога је из године у годину такођер све мање. Подсјетићу вас на једну ствар. У уговору за државну обнову стоји да су, након исте, подносиоци захтијева у року од тридесет дана дужни уселити у кућу, а многи од њих се никада нису ни појавили, регулисали прикључак за струју и неке додатне, техничке ствари. Зашто је то тако, тешко вам могу рећи. Оправдања је много, али прави разлози нису ми познати, каже Преочанин.

Сватко тко је бар једном посјетио ово подручје, зна да цетински крај одише богатством природних љепота и неискориштеног потенцијала. Неколико извора питке воде довољно су природно богатство које само ријетки знају користити. Много је пројеката и дало би се много тога додатно направити, али недостаје оно без чега се ништа не може планирати, а то су људи. За отварање ватрогасног друштва у самој Општини, неопходно је шеснаест радно способних људи, али по тврдњи начелника, толико људи немају па је и ДВД само пројекат на чекању који, за сада, није могуће реализовати.

– Без малог и средњег подузетништва нема живота. Потребна је радна снага која нам недостаје. Припремили смо пројекте за изградњу двије хидроцентрале, тражит ћемо средства из ЕУ фондова, али је питање како ћемо их, у случају да нам се средства одобре, до краја реализовати. Дакле, не можемо рећи да посла нема, или да је до истог немогуће доћи. Имамо потенцијала, али опет напомињем, на жалост нема ко да их користи, немоћно слеже раменима Преочанин, страхујући да ће и сама Општина, уколико се овако настави, убрзо бити угашена.

Засеоци на подручју општине Цивљане данас су сабласно пусти. Тек понегдје може се видјети по неки становник. Они преостали живе усамљеничким животом, а како им пролазе дани у самоћи, најбоље знају они сами. О томе нам свједочи Момир Билић (88) који своје старачке дане проводи сам, правећи дрвене букаре, посуде за вино, како каже ‘само да вријеме брже пролази‘. Сјећа се Момир да је у Цивљанима Горњим некада живјело око 320 становника, а сада нема са киме ријеч да проговори.

–  Ето, навикао сам. Одем у шуму док још могу, донесем неко дрво за послијеподне. Увече сједим за столом и правим букаре. Тако вријеме брже пролази, човјек се нечим занима па мање мисли о проблемима. Дође повремено начелник, често сврати поштар, а и локални трговац кад га позовем, па ми донесу шта треба. Не оскудијевам ни у чему, сам могу о себи још могу бринути, али ако дочекам да не могу, зват ћу кћерку да дође по мене. Нема избора, нема ти ко прискочити да било шта затреба, каже.

Слично као Момир живе преостали Срби у Цивљанима. У Цетини је, кажу, нешто боље, јер је тамо, у свега пар кућа, рођено дванаестеро дјеце, а гдје је дјеце, кажу, ту је и живота. Чак и усред дана, асфалтним путем који пролази кроз Цивљане, тешко је срести неког од повратника. На такав живот Момир и његови сапатници одавно су навикли.

Упркос великом привредно-туристичком потенцијалу, имајући у виду врело Цетине и цркву Светог Спаса, стиче се утисак да се ова општина полако гаси, јер је људи у њој све мање и мање. За живот у овом крају све је мање заинтересованих, а они који у Цивљанима и Цетини данас живе не желе више никада напуштати свој крај. Сеоба им је, кажу, доста за три живота.

Извор: Банија Онлине

Везане вијести:

Милан Бујинац: Робинзон у свом селу | Јадовно 1941.

Драгиња Црногорац из Полаче: Како сам посрамила пљачкаше …

Сумрак “мале Калифорније“ | Јадовно 1941.