Nepoznanica šta će biti otvoreno, Vatikan sklon prepakivanju

Akademik Ljubodrag Dimić smatra značajnim otvaranje arhiva Vatikana i dokumenata koji se tiču uloge Alojzija Stepinca, zagrebačkog nadbiskupa za vreme Drugog svetskog rata uz napomenu da je još uvek nepoznanica šta će od arhivske građe biti dostupno istraživačima budući da, kako kaže, Vatikan ništa ne prepušta slučaju i dobro procenjuje sa čega će skinuti oznaku tajnosti.

„Otvaranje arhiva lepo zvuči, ali postoje mnoge prepreke koje treba preskočiti. Jedna je saopštena već juče, a to je da su do kraja godine popunjena sva mesta za istraživače“, navodi Dimić za Tanjug.

Dimić, inače član Mešovite zajedničke komisije o (Alojziju) Stepincu, kaže da nije poznato šta je o Stepincu sabrano u Vatikanskom arhivu, šta se od toga uništava, a šta selektuje i iznosi pred istraživače, ali veruje da će dokumenta potvrditi ili opovrgnuti određene teze o zagrebačkom nadbiskupu koje su već prisutne.

Napominje da je Vatikan institucija sa dugom tradicijom čuvanja arhivske građe i da je ustupa samo jednom delu istraživača.

“To treba imati na umu kada govorimo o otvaranju arhiva. Mi ne znamo šta je sačuvano, šta će biti dato istraživačima, to su velike nepoznanice, a praksa je pokazala, na građi koja se tiče srednjeg veka, da postoji sklonost ‘prepakivanja’ dokumenata“, kaže Dimić .

Ističe da u vatikanskim arhivima postoji više nivoa tajnosti i da nije poznato koji će biti otvoren ovog puta, te da istinu koju želi da saopšti Vatikan prilagođava, pre svega, svojim stavovima, a tek onda potrebama istraživača i naučnika.

Dimić objašnjava da kanonsko pravo Rimokatoličke crkve tačno određuje način na koji se čuva i selektuje arhivska građa koju prikupljaju sveštenici i šalju u biskupski arhiv, a posle određenog vremena ustupa se Vatikanu, posebno kada se proceni da je potencijalno ugrožena.

„Pretpostavlja se da je zbog dolaska komunizma najosetljivija građa iz Zagreba i ostalih biskupskih i nadbiskupskih centara otišla u Vatikan. Recimo, postoji misterija šeste knjige Stepinčevih dnevnika koja je verovatno u Vatikanu“, kaže Dimić, koautor knjige „Alojzije Stepinac: Država, crkva, nadbiskup (1934-1941)”.

Napominje da javnost i istraživači treba da imaju na umu nameru sa kojom se otvara arhivska građa.

Dodaje da rimokatolički istoričari istražuju Stepinca od 1981. godine i da je za skoro 40 godina objavljeno blizu 700 dokumenata o zagrebačkom nadbiskupu, kao i da se u predgovoru knjige Juraja Batelje „Blaženi Alojzije Stepinac – Spašavanje Jevreja i Srba u Drugom svetskom ratu”, objavljene prošle godine, navodi da je autor pregledao skoro 45.000 stranica o Stepincu i njegovoj ulozi u Drugom svetskom ratu.

„Mi istoričari, koji ne štitimo crkvu, već tragamo za istinom o njenoj ulozi u prošlosti ne možemo da nekritički prihvatimo ono što nam se saopštava jer su neki dokumenti pokazali kakva je bila uloga crkve u tom periodu”, kaže Dimić.

Kao primer navodi dokument koji je otkrila Mešovita komisija za istinu o Stepincu, a koji je nastao iz pera Zigfrida Kašea, Hitlerovog opunomoćenika za Nezavisnu Državu Hrvatsku, koji se 1945. godine na jednom saslušanju dotakao pitanja pravoslavnog stanovništva na Balkanu u Drugom svetskom ratu.

Kaše je, prema rečima Dimića, ispričao da su Nemci imali plan da se nasele u okolini Maribora i u severnom delu Slavonije, a Stepinac im je, po navodima tog dokumenta, „savetovao da isele Srbe sa tih prostora”.

„U tom procesu je prema nekim procenama iseljeno 600.000 Srba, a oko 240.000 njih je pokršteno. Tu temu je otvorio Vatikan, ali videćemo da li ćemo naći dokumente po kojima su, kako Katolička crkva tvrdi danas, ti Srbi samo vraćeni u rimokatoličanstvo”, naznačio je Dimić.

On je mišljenja da, ako Vatikan otvara svoje arhive, i države na prostoru bivše Jugoslavije moraju da otvore svoje arhive i Mešovitoj komisiji učine dostupnom svu građu koja se tiče Rimokatoličke crkve.

Izvor: POLITIKA