NEMCI SU BILI BRADONjE, a četnici nisu nosili brade

Mitovi, mitovi, i opet mitovi. Neverovatna je njihova snaga. Jači su i od matematike i statistike, a kamoli od istorije.

Uverio sam se u to još jednom povodom članka “Četnici nisu nosili brade“, objavljenog u pretprošlom broju “Slobode“. Članak je imao neobično veliki broj komentara na intetrnetu, naročito na Fejsbuku, i to pretežno negativnih komentara. Neki su se čak našli uvređeni. Zašto pišem da četnici nisu nosili brade, kada oni znaju da jesu? Zar nisam video slike đenerala Draže, vojvode Đujića, Kalabića?

Piše: Miloslav Samardžić

Ti što to pitaju nisu pročitali članak koji komentarišu, već samo naslov. To je još jedna novotarija ovog doba: na internetu se uglavnom čitaju naslovi. Uz tako stečene površne informacije odmah se prelazi na komentarisanje, odnosno na ubeđivanje drugih. Što su stavovi komentatora više u ratu sa činjenicama, utoliko je kod njega žar ubeđivanja jači. To nije novotarija. To je oduvek.

Ovaj članak je pokušaj sagledavanja starog komunističkog mita – “četnici su nosili brade“ – sa druge strane, kroz primer jedne neprijateljske vojske. Analogno komunističkoj propagandi protiv četnika, taj mit mogao bi da se postavi ovako: Inspirisani mitovima o Barbarosi, što u prevodu znači – Riđobradi, vojnici Vermahta prilično masovno su nosili brade.

Drugi korak je širenje fotografija nemačkih vojnika sa bradama.

Teoretski, treći korak morao bi da obuhvati filmove: stavljanje brada većini statista u ulogama nemačkih vojnika.

Naravno, taj treći korak je presudan. Fotografije nisu dovoljne, pošto se na reprezentativnom uzorku vidi da preko 99% nemačkih vojnika nije nosilo brade. Mit o Fridrihu Barbarosi takođe nije dovoljan, iz istog razloga: ruše ga te fotografije.

Pošto nema ko da snima filmove sa lažiranjem tog dela istorije, nema ništa o stvaranju mita “Nemci – bradonje“.

S druge strane, socijalistička Jugoslavija je imala interes da lažira sliku o četnicima i tako je stvoren mit “četnici – bradonje“. Presudni su bili partizanski filmovi, koji se i dalje uporno repriziraju. Značajnu ulogu odigrale su i fotografije, jer kada je trebalo ilustrovati neku knjigu ili članak, komunisti su masovno koristili snimke četnika sa bradama, kao i one na kojima četnici nisu dobro “ispali“. Zanimljivo je da u dva najveća muzeja iz ove oblasti u Beogradu – Vojni muzej i Muzej istorija Jugoslavije – gotovo da nisam pronašao fotografije uredno postrojenih četničkih jedinica. Prvi pomenuti muzej ima oko 1.000, a drugi oko 200 četničkih fotografija.

Dakle, brojke su visoke i deluje neverovatno da tu samo pukim slučajem ima tako malo snimaka sa postrojavanja ili zakletvi, kada su fotografi planski dovođeni, a tako mnogo neobaveznih, snimljenih u slobodnom vremenu. Isto tako, zanimljivo je poređenje ovih zbirki četničkih fotografija, koje su nekada davno aranžirali komunisti, sa četničkim fotografijama u Nacionalnom arhivu u Vašingtonu, koje su snimali američki oficiri i vojnici. Kao da su u pitanju dve potpuno različite formacije, jer na skoro svim fotografijama iz Vašingtona četnici izgledaju vojnički.

Tako, ispada da je danas prilično uzaludan posao pokazivati hiljade originalnih fotografija, na kojima se vidi da preko 99 posto četnika nema brade. Takođe, džaba je ponavljati da nema niti jednog dokumenta koji bi potvrdio priču: “Četnici su nosili brade u žalosti za porobljenom otadžbinom“. Da ima takvih dokumenata, većina četnika bi zaista nosila brade. Ali – nema ih. Kao što nema ni dokumenata o Barbarosinoj bradi. Da ih ima, i većina vojnika Vermahta bi nosila brade.

Komunistička propaganda o četnicima kao bradonjama ima podtekst o neurednosti i uopšte nevojničkom držanju. Koliko je ta propaganda ukorenjena, takođe se može videti na internetu. Drastičan primer je video spot za pesmu “Morem plovi jedna mala barka“, objavljen na Jutjubu. Kao ilustracija za jednu od najlepših četničkih pesama, ovde je prikazana jedna od najuspelijih – u smislu: najružnijih – scena četnika, među bezbroj njih u kinematografiji socijalističke Jugoslavije. To je scena iz filma Lordana Zafranovića “Pad Italije“, koji je 1981. godine na festivalu u Puli proglašen za najbolji jugoslovenski film. Četnici plove nekom barkom po Jadranu, s tim što su im brade, kose i kostimi napravljeni tako da izgledaju kao vukodlaci. I ne samo što se našao neko da tu odvratnu sliku spoji sa jednom lepom pesmom – nego, taj klip ima neverovatnih milion i 200.000 pregleda. Teško da bi se mogao naći bolji primer za ilustraciju masovnosti uspeha komunističke propagande.

Razume se, nije u pitanju samo taj najnoviji medij – internet. Slično stvari stoje i u književnosti. Pre desetak dana jedan stari poznanik i saradnik dade mi svoj poslednji roman, napominjući da, za razliku od prethodnih, nije dobio ni jednu nagradu, zbog glave o zločinima komunista u zimu 1944/45. godine.

To je psolednja glava u ovom romanu, ali sve prethodne opisuju četnike uz višestruko korišćenje termina bradonje, uz ciku, vrisku, pijančenje i pečenje – čim četnici negde zasednu. To jest, oni povazdan negde sede i čekaju da rat prođe, jer su obustavili svaku akciju krajem 1941, zato što su Nemci u Srbiji uveli odmazde stotinu za jednoga.

Ovakav opis četnika autor je mogao da vidi jedino u filmovima tipa “Užička republika“. On nije komunista, ali ti filmovi se neprekidno, decenijama, vrte na malim ekranima i neprimetno ulaze “pod kožu“.

Uzgred, evo promače još jedan mit: tvrdnja da su Nemci u Srbiji uveli odmazde stotinu za jednoga. Taj mit i dalje važi u našoj kompletnoj istoriografiji, od udžbenika pa nadalje. Na njega se nadovezuje celi lanac netačnih događaja.

Dakle, nije tačno da su Nemci uveli te odmazde “u Srbiji“, već na svojoj okupacionoj zoni, to jest na jednoj četvrtini ondašnje Srbije. Stvar je u tome što su komunisti 1945. godine smanjili srpsku teritoriju za oko 50 posto, a kako o tome u vreme totalitarnog sistema nije smelo da se govori, istoričari su morali da prave elementarnu grešku iz geografije: događaje od pre 1945. opisivali su držeći se međa povučenih 1945. godine.

Drugim rečima, četnici su od kraja 1941. izbegavali akcije protiv Nemaca na onoj četvrtini srpske teritorije gde su važile odmazde stotinu za jednoga, ali su ih zato pojačavali na ostale tri četvrtine. Tako, u pomenutom romanu, glavni junak dolazi u nevolju, negde 1943. godine, kada posle pada iz engleskog aviona dospeva u Manastir Neum na Ohridskom jezeru. On je tu kao u nekoj bestragiji i monasi ne umeju da mu objasne kako da dođe do Šumadije.

U stvarnosti, on se tada nalazio u Južnoj Srbiji i monasi bi ga jednostavno povezali sa Bitoljskom četničkom brigadom. Ova brigada bi ga prebacila do Pološkog korpusa, ovaj do 2. vardarskog korpusa, ovaj do 1. vardarskog korpusa, zatim bi stigao do Južnomoravkog korpusa, itd. Bile su to uobičajene rute, kojima se po većem delu zemlje putovalo sa Dražinim objavama. Uzgred budi rečeno, 1. i 2. vardarski korpus bili su brojniji od 1. i 2. šumadijskog korpusa, ne samo zbog nemačkih odmazdi, već i zbog veće četničke tradicije, tako i zbog strateške važnosti tog terena (rušenje pruga i miniranje vozova koji su nosili ratni materijal za Romelov Afrički korpus).

Isto važi i za roman Dejana Stojiljkovića “Konstantinovo raskršće“. Tu ima scena kad jedan četnik ne može da zaspi jer ga progone zaklani, a ne zna koliko osoba je zaklao pošto je nepismen, tj. ne ume da izbroji. Tu scenu autor je mogao da usvoji samo u TV seriji “Poslednji čin“.

Uostalom, takva je situacija u srpskoj književnosti u globalu, od pada Berlinskog zida do danas (prethodni period nije vredan pomena). Ilustracije radi, evo kraćeg citata iz višestruko nagrađivanog romana Svetlane Velmar Janković “Lagum“:

“U pokretu D. M. – pokretu srpskog generala na engleskoj vezi uzeli su, koliko čuje, maha i primitivizam i idiotizam u specifično srbijanskoj varijanti koju on nikada nije mogao da podnese…“ (profesor koji se odlučivao koga će podržati).

Opet, ovde je zanimljivo ruženje celog naroda, koje u stvari automatski važi i za ostala ruženja, na oko, “samo“ četnika. Jer, četnici su bili najbrojnija srpska formacija i ujedno zvanična državna vojska. Ne verujem da se ta pojava može sresti čak i kod Nemaca. Kažem “čak“ jer je njihova vojska najomraženija na globalnom nivou. Pa opet, kad čitam Remarka, koji piše iz pozicije nemačkog vojnika, postaju mi simpatični i on, i njegovi drugovi, kad ode na odsustvo – i njegova porodica, kad ode u kafanu – i celo ono društvo tamo. Da, ima jedan zli podoficir, ali njega Remarkovi drugovi prebiju kad ugrabe priliku i to je rešeno. Ali, u principu, da se iz pera ovog nemačkog autora stekne utisak o Nemcima kao neljudima, o tome nema govora. Dok je, dakle, to za Srbe u srpskoj književnosti, kinematografiji, itd, uobičajena stvar.

Da nije bilo komunističke propagande, danas uopšte ne bi postojala predstava o četnicima kao bradonjama

Još kad smo počeli da ispravljamo krive Drine u vezi Drugog svetskog rata, kao studenti 1980-tih godina, šalili smo se govoreći: “Kad ćemo da puštamo brade?“

Jer, verovali smo da su četnici nosili brade.

Zašto smo verovali – o tome niko nije razmišljao.

Desetak godina kasnije, od fotografa Drugog ravnogorskog korpusa, Ace Simića iz Čačka, otkupio sam oko 450 četničkih fotografija. To je bila najveća zbirka koju sam do tada imao i njen dobar deo objavio sam u “Albumu srpskih četnika generala Draže Mihalovića u 1.000 slika“, 1. tom, 1998. godine.

Igrom slučaja, u to vreme su izašli memoari Borislava Jovića, jednog od najistaknutijih komunista u prethodnom periodu. I njegova knjiga se prodavala u knjižari “Nikola Pašić“ u Beogradu i tako se tu sretosmo jednom prilikom. On prelistava “Album četnika…“, ja prelistavam njegove memoare. Jovićeva reakcija me je toliko začudila da je se i danas sećam. Ali, mit na temu “kad ćemo da puštamo brade“, bio je toliko jak, da ipak i dalje o tome nisam ozbiljnije razmišljao. Naime, Jović mi je rekao:

“Ovo nisu četnici“.

“Kako nisu?“ – uzvratio sam.

“Tako. Četnici su nosili brade“ – odgovorio je on.

Usledilo je međusobno diskretno ubeđivanje, koje, naravno, nije vodilo ničemu. On je govorio da je kao dečak video dosta četnika i da su svi nosili brade. Tada nisam imao fotografije 3. kragujevačke brigade, koja je operisala u njegovom rodnom kraju (prema Batočini). Posle sam ih nabavio: ni kapetan Mirko Smiljanić, komandant ove brigade, ni njegovi ljudi, na ovim fotografijama nemaju brade.

Narednih godina objavio sam još četiri toma albuma četnika u 1.000 slika. U ovom momentu imam negde oko 10.000 različitih fotografija četnika. I posle svih tih fotografija, više se ne šalim na temu: “Kad ćemo da puštamo brade“.

Jer, prosto rečeno, četnici nisu nosili brade. Ni Dražini četnici, ni Pećančevi, ni četnici s početka veka.

Da bi konstatacija “četnici su nosili brade“ bila tačna, trebalo bi da je 50 posto plus jedan četnik bio neobrijan. Međutim, u stvarnosti, broj Dražinih četnika s bradam bio je daleko ispod jednog procenta, tj. merio se promilima.

Na primer, u logoru Ćezena leta 1945. godine, uoči brijanja, slikali su se “za uspomenu i dugo sećanje“ svi komandanti Dinarske četničke divizije koji su nosili brade (vojnici ih nosi nosili). Bilo ih je tačno 46, plus vojvoda Đujić, koji nije na slici, to je 47 od ukupno 6.000 ljudi iz ove jedinice koji su prešli u Italiju.

Prve masovne fotografije Ace Simića potiču sa zakletve 2. ravnogorskog korpusa u Vujetincima 1942. godine. Od nekoliko hiljada četnika vidimo da brade nose samo komandant korpusa poručnik Raković i još nekolicina. Na najmosovnijim četničkim slikama koje uopšte postoje, snimljenim na planini Jelici na Vidovdan 1944. godine, takođe vidimo du su svi četnici vojnici – a ima ih na hiljade – obrijani. Ispred strojeva su oficiri, koji su većinom takođe obrijani. Odnos neobrijanih i obrijanih je negde 10 prema 5.000. Aca Simić je sačuvao i portrete istaknutijih oficira 2. ravnogorskog korpusa. Tu su sa bradama Raković, Ristanović, Popović i Kozodera, a bez brada Ćosić, Čeković, Antonijević, Borišić, Lazarević, Tešić i Katanić.

Suprotno uvreženom mišljenju, i većina oficira Vrhovne komande nije nosila brade, što vidimo na fotografijama sačuvanim u Nacionalnom arhivu u Vašingtonu. Tako, svi oficiri Ađutantskog odeljenja Vrhovne komande bili su obrijani: Stojanović, Slijepčević, Kandić, Erić i Stolica. U Obaveštajnom odeljenju Samo kapetan Uzelac je imao bradu, dok su potpukovnik Nešić, major Piletić i kapetan Guberenić bili obrijani. U Sanitetskom odeljenju bradu je imao samo jedan potporučnik. Na osnovu drugih snimaka, vidimo da je u Centru veze bradu nosio samo major Filipović, itd.

Prema tome, konstantacija da su četnici nosili brade tačna je onoliko koliko i konstatacija da su, na primer, Nemci nosili brade. Naime, na snimcima vidimo da se pojedini pripadnici nemačke 1. brdske divizije nisu brijali tokom operacija protiv Crvene armije na Kavkazu, ili, recimo, nisu se brijale neke posade nemačkih podmornica.

Kroz istoriju, bilo je mnogo sličnih primera. Tako, Garibaldija na svim fotografijama i slikama vidimo sa bradom, a takođe i neke oficire iz njegovog okruženja. Neki grčki oficiri nosili su brade na Solunskom frontu, dok su u štabu generala Zervasa, u Drugom svetskom ratu, gotovo svi nosili brade.

Ukratko, da nije bilo komunističke propagande, danas uopšte ne bi postojala predstava o četnicima kao bradonjama. Iz nekog razloga, za komuniste su dobre bradonje samo pripadnici njihovog pokreta – Marks, Engels, Lenjin, Kastro, Če Gevara, itd. – dok za sve ostale oni uz brade podrazumevaju prideve masni, prljavi, neuredni, i sl. U globalu, može se reći da oni “ne priznaju“ neobrijane četnike zato što u stvari ne priznaju četnike kao vojnike, odnosno kao vojsku.

Zato su komunisti u partizanskim filmovima masovno lepili brade glumcima i statistima u ulogama četnika. Kako su ti filmovi najviše uticali na javno mnjenje o Drugom svetskom ratu, do naših dana je ostao mit o četnicima kao bradonjama, i to lošim bradonjama. U taj mit su najpre poverovali komunisti, a potom i gotovo svi ostali.

Kako to obično biva, jedan mit sledio je drugi, zatim treći, i tako u nedogled. Kada je u jednom momentu prevaziđeno pitanje: “Da li su četnici nosili brade?“, usledilo je pitanje: “Zašto su četnici nosili brade?“, koje i danas dominira. Naravno, svi odgovori na ovo i slična pitanja automatski su pogrešni (u žalosti zbog sloma države, itd).

Draža je pustio bradu decembra 1941. u ataru sela Jablanica ispod Vujna, da bi se zakamuflirao. Istovremeno je uniformu zamenio seljačkim odelom. Zašto je kasnije nije obrijao – teško je reći. Uglavnom, neki oficiri su sledili njegov primer. I inače oficiri su sledili primere komandanata. Karakterističan je primer vojvode Đujića, koji je nosio bradu jer je bio sveštenik. S druge strane, vojvoda Jevđević se brijao, tako da se u Ličko-kordunaškom i Primorskom korpusu brada gotovo nije mogla videti, isto kao i u Deligradskom, Jastrebačkom, Varvarinskom, Južnomoravskom i mnogim drugim korpusima.

Autor: Miloslav Samardžić

Izvor: Sloboda, glasilo SNO u Čikagu, 25. februar 2017.