fbpx
Ж | Ž

Подијелите вијест:

Немања Зивлак: Попадија

Дарa, стамена и поносита Личанка, није имала страха ни пред вуком, нити пред хајдуком.
Никола Ј. Богуновић

ENGLISH

Почетком Другог свјетског рата доњолапачки парох био је јереј Никола Ј. Богуновић.

Рођен је 03. јануара 1908. године у Зрмањи код Грачаца.

Скроман, миран, тих и богоугодан свештеник који је живио са попадијом Даром и синчићима Павлом (Пајом) и Ђорђем (Ђокицом).

Рат као и сваки доноси велико зло јер је сам по себи једно велико зло.

Почетком маја 1941. године, сушто зло ће закуцати на врата оца Николе, зло у црним униформама. Већ након мјесец дана њега ће одвести прво у Госпић а потом на Велебит гдје је бачен у неку од велебитских јама са великим бројем својих парохијана.

Но, ту није крај. Не за Дару. Стамену и поноситу Личанку, за коју савременици казују да није имала страха ни пред вуком, нити пред хајдуком.

Нема краја за попадију!

Схвативши врло брзо шта јој се догодило са домаћином, и да га више неће жива видјети, спасава што се спасити мора. Средином јуна усташе долазе пред цркву у Доњем Лапцу, али двојицу усташа храбра Дара руши на капији. Сачмаром, разумије се!

Послије неколико дана они се враћају да доврше започето, овај пут боље наоружани и у већем броју.

Међутим у кући не налазе, ни Дару, ни њихове синове. Дара је већ кренула пут Босне да спас нађе у братству Богуновића које је тада било једно од виђенијих и бројнијих на Тромеђи.

У селу Боричевац, усташе им разбијају збјег и ухвативши Дару са дјечицом, уз још двадесетак мјештана све их бацају у јаму повише села.

Један од преживјелих мученика те трагедије свједочио је да је Дара до самог скока у јаму спомињала име Бранино (Бране Богуновић, прим. аут.), клела душмане и судбину што није имала оружје при себи.

Дара није једина попадија која је подијелила судбину свога мужа и која је пострадала само зато што је била попадија!

Попадија је била и мајка највећег међу највећим и најпаметнијег међу најпаметнијим – Николе Тесле!

Стога, ово (!) што је снимљено и што се емитује, серију Попадија, не да не треба гледати, него ауторе и оне који су на било који начин томе придонијели треба анатемисати, проказати и изложити општој погрди и срамоти.

На страну чињеница да су оне нечије сестре, мајке, кћери…

Али, дежурни заштитници женских права неће се сјетити да подигну глас против поруге којој је кроз једно неразумно недјело подвргнута она која се посљедња причешћује – Попадија!

Извор: Фејсбук страница Немања Зивлак


Од истог аутора:

Немања Зивлак: Неопростиво

Немања Зивлак: Тужна поема


Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: