Компромис на изложби о Јасеновцу окончан је постављањем белих папира преко сегмента изложбе са тврдњом да је у Јасеновцу страдало 700.000 Срба и преко фотографије надбискупа Алојзија Степинца
У протекла два месеца слушали смо и читали бројне изјаве представника високе државне власти у Србији о изложби која би требало да „упозна свет“ са великом трагедијом српског народа и припадника јеврејске и ромске заједнице у Независној Држави Хрватској 1941–1945. године, тачније у систему концентрационих логора Јасеновац. У том галиматијасу свесно се превиђало да је та изложба у готово истој поставци била приказана два пута прошле године: најпре у једном малом предграђу Њујорка (Њу Џерси) а потом у Народној скупштини у Београду (и трајала је један дан). Вредно је подсетити да у припреми нису учествовале институције које имају солидно искуство у таквим пословима, нити је неко питао музеалце и архивисте у Србији за научно и стручно мишљење о концепцији и садржају поставке.
Није лако одговорити на питање зашто је поменута изложба постављена у седишту Уједињених нација и отворена с благословом председника те светске организације, а главни говорник био је министар спољних послова Србије Ивица Дачић. Тешко је поверовати у тврдње да се ради о предизборној кампањи, пре ће бити да се ради о почетку рашчишћавања спорних питања из хрватско-српских односа?
Главна медијска личност у објашњењу садржаја изложбе био је проф. др Гидеон Грајф, специјалиста за историју немачког концентрационог логора Аушвиц. Он је добио запажено место у медијском простору у Србији. При томе је показао да не разуме проблем унутрашње политике Независне Државе Хрватске, Јасеновац поготово, није правио разлике између Милана Недића и Анте Павелића… Уосталом, није он крив за то што не зна. Крив је онај ко га је ангажовао! А то су Ивица Дачић и његова сарадница из Министарства спољних послова, особа с прилично занимљивом биографијом и интелектуалним способностима.
Медији у Србији су нас бомбардовали о „успеху“ изложбе. Тако је становницима Србије лансирана једна чудна прича са бројем тона материјала… При томе је свесно (или из незнања) превиђено да је Интернет моћно информативно средство, да се другачије информације о поменутој изложби могу пронаћи на разноразним порталима. У том контексту треба схватити прилоге у медијима у Хрватској. А они говоре знатно другачије, са обиљем проверљивих чињеница, о садржају и околностима рада на поставци, уценама, компромисима и сличним работама на које су пристали припадници екипе која је припремила и поставила изложбу, и библиографији радова Гидеона Грајфа итд.
Када су се поједине информације о компромисима појавиле на Интернету, србијанска власт је то покушала да негира кроз интервјуе поменутог Грајфа. Наиме, он је у једном одговору нагласио да не зна за цензуру поставке нагласивши да, ако је тога и било, он је о томе морао да буде консултован „јер је главни кустос изложбе“!
Компромис је направљен на неколико места. После читања објашњења тих поступака морамо се запитати до које су мере наши политичари способни да пред хрватским захтевима савијају сопствену кичму што иде у прилог добровољног националног понижења!
Компромис је окончан постављањем белих папира преко оног сегмента изложбе са тврдњом да је у Јасеновцу страдало 700.000 Срба и преко фотографије надбискупа загребачког Алојзија Степинца.
На овом месту требало би да се подсетимо готово заборављених чињеница: тврдња о 700.000 побијених Срба у Јасеновцу је недоказива (а да би објасниo ту тврдњу требало би много више простора од једног прилога као што је овај). Друго, подсетимо се да је својевремено папа Франческо, после писма патријарха српског Иринеја, предложио формирање заједничке комисије од представника хрватских и српских црквених великодостојника, који би у пет разговора сучелили аргументе о спорним моментима надбискупове биографије и помогли њему, папи, да припреми свој мериторан суд о окончању процеса Степинчева посвећења. Према неким мишљењима, наша страна није била на висини обавезе јер није предочила хрватској да је у Независној Држави Хрватској над српским народом учињен државни злочин а који је имао знатну потпору у свештеницима Римокатоличке цркве. Или је и то био један од компромиса?! Занимљиво је навести да је главни консултант представника српске стране био академик В. К., иначе стручњак за хрватско-мађарску историју 19. века, као и то да је исти био и рецензент изложбе о Јасеновцу! Додуше, ако је могао да утиче на српске владике на компромис, мора се поставити питање зашто сада ћути?!
Спорни компромиси ни у једној вести у Србији нису поменути. Додуше, јесу у српским новинама које се штампају у Загребу! Без намере да рекламирам поменуте новине, препоручујем следећи наслов који се лако проналази на Интернету, јер он потврђује садржај овог текста чије сте читање управо завршили: „Krivi mrtvaci“ (Novosti – tjednik za nacionalnu manjinu, 2. veljače 2018)!
Текстови у рубрици Разномислије не одражавају нужно и став „Стања ствари“
Пише: Немања З. Стефановић
Извор: Стање ствари
Везане вијести:
Игор Вукић: У Јасеновцу није било убијања дјеце, у логору постојала обртничка школа за дјечаке
Дачић: Треба да се Хрватима извинимо што су у НДХ поклала наш народ?
Изложба о Јасеновцу у УН поново узбуркала односе Србије и Хрватске (ВИДЕО)
Дачић: Нацисти убијали индустријски, а усташе својим рукама и страсно (ФОТО / ВИДЕО)