Немања З. Стефановић: Шта би са меморијализацијом Старог сајмишта?

Добро упућени претпостављају да је реч о имовинско-правним питањима везаним за одређене објекте који ће, према предлогу закона, бити у саставу будућег Меморијалног комплекса

Већ годинама се најављује нарочити закон о меморијализацији Старог сајмишта, места где је, на територији Независне Државе Хрватске и уз њену дозволу, немачко војно заповедништво Србије у касну јесен 1941. формирало концентрациони логор за припаднике јеврејске и ромске заједнице, а од маја 1942. године за Србе и друге народе. Последња вест говорила је да је то готово па је нарочита комисија, којом је председавао епископ славонски Јован Ћулибрк, била угашена са образложењем да је она завршила свој део посла, односно припрему закона. Незванично је истога дана формирана нова којом је требало да председава Веран Матић (!). Ускоро је Синиша Мали као градоначелник поништио то своје решење, што је значило повратак на старо. Тих дана је Горан Весић боравио у Јерусалиму. Разлози тог путовања никада нису званично објашњени осим спинованих информација да је он у Јад Вашему указао домаћинима на једну грешку у легенди испод извесне фотографије у музејској поставци.

У круговима блиским члановима поменуте комисије говорило се да је АВ пожелео да види предлог закона под изговором да је он завршио Правни факултет. Према истим изворима, он је, после повратка Весића из Јерусалима, ствар предао свом секретару Николи Селаковићу да он то преузме и предлог закона упути у уобичајену процедуру. Како тај документ још није дошао у Народну скупштину, а прошло је месец-два дана, требало би поставити питање у чему је сада проблем. Добро упућени претпостављају да је реч о имовинско-правним питањима везаним за одређене објекте који ће, према предлогу закона, бити у саставу будућег Меморијалног комплекса.

На основу до сада објављених информација о садржају поменутог закона, Музеј жртава геноцида би требало да има приличну улогу у организовању будућег комплекса. То је био повод да о том разговарамо са његовим директором проф. др Вељком Ђурићем Мишином. Он је, међутим, одбио разговор правдајући се да он, као директор, није званично укључен у рад поменуте комисије и да зна колико и сваки други читалац штампе. Како је ово последња седмица пред Ускрс, није било згодно да зовемо епископа Јована. Преостало нам је да чујемо шта се говори у сивој зони о проблему Сајмишта.

Међу тим „информацијама“ најчешће се помиње проблем имовине објекта који је намењен за будући Музеј Холокауста – то је зграда Спасићева задужбина. Посетиоци садашње теретане и некадашњег ресторана ових дана добили су поруке од извесног Крлета са позивом да поново дођу у обновљени ресторан. Према једној од тих порука, на менију ресторана се налазе јунећи репови у сосу, шкембићи, сармице, буткице у купусу, роштиљ, роловани шкембићи у марамици итд. Понуда је веома примамљива за љубитеље доброг јела. Али, остаје питање: Како ће се осећати тај сладокусац када сазна да је у тој згради, у време постојања гестаповског концентрационог логора, била болница у којој су бројни болесници окончавали свој живот, а њихова тела пребацивана у суседни објекат, то јест у мртвачницу (у коме је данас такође ресторан са именом „Со и бибер“)!

Сада остаје оно главно: Какве везе имају поменути ресторани и њихове газде са предлогом закона о Старом сајмишту! Један од одговора могао би се пронаћи у одговору на питање ко је владао Београдом када су поменути објекти издани у закуп од 99 година! И на крају мала напомена, корисна у размишљању: то питање не сме да постави ниједан уредник дневних новина из простог разлога што зна одговор на поменуто питање!

Извор: Стање ствари

Везане вијести:

Весић: Старо сајмиште биће центар за проучавање Холокауста …

Веран Матић представник за регионалну сарадњу Комисије за …

Драган Поповић: Старо сајмиште је симбол свеопштег страдања …