Nemanja Dević: Zbog dobrih ljudi i Sunce sija

O, kako nam samo fale jednostavni dani, jednostavni ljudi i jednostavni razgovori.

Danas sam prepodne proveo u selu Cerovcu, sa četiri generacije Radojevića-Mančića.

Bez posebnog povoda.

Piše: Nemanja Dević

Radojevići su nekad bili jedna od najuglednijih familija u selu, i to se i danas oseća u njihovom držanju, priči, ophođenju, u njihovoj ozbiljnosti i smislenoj šali, u gostoprimstvu i načinu na koji brinu o domaćinstvu. U prijatnom ambijentu, ispod stoletne lipe i okruženi niskim stablima jabuka, vodili smo više nego ugodan razgovor o našim i prošlim danima. Red i sklad, tako retko međusobno poštovanje i ljubav – to je prvo što pada u oči gostu ove porodice.

I hrast i bunar – zasađeni i iskopani kada su po raspadu porodične zadruge Radojevići napravili novu kuću na ovom mestu – pre 110 godina. I danas uživaju u istom hrastovom hladu i piju vodu sa istog izvorišta.

Deda sedi na vrhu stola, prvi sipa čorbu i prvi započinje teme za razgovor. Radojevići su generacijama uzgajali najbolji bostan u ovom delu Šumadije – i od toga lepo živeli sve do neku godinu nakon promena 2000. Krah privrede u Palanci odrazio se na kupovnu moć građana, a time i na njihovu proizvodnju.

Epilog: sin koji je trebalo da nastavi razrađeni porodični posao se tokom ručka javlja skajpom iz Pariza. Bar je “tamo daleko“ (kako ta pesma opisuje usud naših najboljih izgnanika) našao svoju sreću ili bar nešto što naliči na nju…

Domaćin, deda Žika, prisećao se i priča njegovog dede sa Solunskog fronta, deda-strica Mijaila poginulog kod Celja pri oslobađanju južnoslovenske nebraće 1918, pa strica iz familije Svete, komandanta sela, čuvenog “borbaša“ koji je poginuo 1945, i tako redom… do današnjih dana. O tome kako mu je pošlo za rukom da proživi lep život, bez svađe i zle krvi ni sa jednim jedinim čovekom – iako je i on sretao, kako kaže, mnoge koji su govorili da je “njihovo sedlo brže od njegovog konja“.

O savetima koje je on dobio od svog oca, i koje je prenosio svojoj deci. Bez patetike i sivih tonova, uz osmeh, i naposletku – uz pesmu. I kao da smo za tih dva sata nekud odleteli ili bili izolovani na nekakvom ostrvcetu spasa od svih zagađivača vazduha. Koliko nam samo to nedostaje u našoj stresnoj svakodnevici. Da bar na kratko pobegnemo od svojih poslova i obaveza i udahnemo vazduh, mirišemo cveće, gledamo nebo, pevamo pesme i vodimo smislene i neopterećujuće razgovore, bez nadgovaranja i nadmudrivanja.

I da budemo u društvu dobrih ljudi. To… to zaista leči našu dušu.

A zbog takvih ljudi i Sunce sija.

I ne mogu a da ne budem zahvalan Gospodu što mi je podario i Radojeviće i Mančiće danas, i što mi je u život naselio mnoge slične ljude – svakog dana. Ti “anđeli bez krila“ su svuda oko nas, i samo je pitanje hoćemo li mi uspeti da te osobine u njima prepoznamo ili da ih probudimo. Dakle, od nas zavisi da li ćemo (pravdajući se duhom vremena) kao u onoj priči monaha Kalista biti muve koje će leteti na… pogan, ili ćemo (u stalnom podvigu ljudovanja) nastojati da budemo pčele, koje će umeti da slete na… mirisno cveće.

To su naši najvažniji izbori, koji se ne odvijaju jednom u godini… Nego svakog bogovetnog dana.